Ових дана много је непознатих у вези са КиМ. Много се прича о француско-немачком предлогу који још увек нико званично није видео, али свеједно круже некакви нацрти сумњиве веродостојности. О тзв. ЗСО се пак праве нацрти и држе округли столови, али од стране оних који, барем формално, о томе (још увек) не одлучују – отуд и овакав наслов, с обзиром да ће управо нацрт који је урадила немачка Фондација Фридрих Еберт бити обелодањен 30. јануара, а дан после ће се о ЗСО дискутовати у организацији амбасаде САД у Приштини и амбасадора Ховенијера.
Заједничко за обе непознате/теме је да их Београд (скоро па безусловно) подржава, док их Приштина одбија (или у најмању руку условљава). У вези са таквим ставовима, може се приметити да је, што се Београда тиче, то добар маневар пре свега лично за понеког на власти, а за Србе на КиМ никако, док се за Приштину тренутно не може ништа рећи, јер није јасно до када ће такво стање трајати и како ће се завршити. Стога, хтео бих да у овом тексту пишем не о ономе што се не зна, већ да истакнем оно што је сигурно.
Шта је сигурно
За почетак, сигурно је да је међународном фактору, или боље речено политичком/колективном Западу, односно трансатлантској заједници, стало да се у вези КиМ ствари покрену са мртве тачке. Схватило се да је још рано за свеобухватни споразум, па се обликује једна прелазна фаза, оличена у оквирном споразуму у који француско-немачки предлог треба да еволуира, и који има за циљ да неке ствари зацементира. Пре свега, треба да се зацементира став Београда према КиМ, да Београд у потпуности пасивизира и учини да се он одрекне свега чега још није (а што је поље које је после напуштања институција изненада проширено). Даље, КиМ треба да се зацементирају као трансатлантско дворишно игралиште, чиме би се искључио макар и теоретски руски малигни утицај. У том смислу француско-немачки предлог заиста личи на споразум две Немачке, не само у смислу одвајања даљег пута два ентитета, већ и у смислу зацртавања западног пута најмање једног од њих, а можда и оба, уз потенцијално изоловање оног који се определи за пут на исток.
Занимљиво је да се одједном, (као) по команди, уопште више не прича о захтеву за повратак српских снага по Резолуцији 1244. Још је занимљивије подсетити се да је таквих захтева било и раније, још у време старог режима, лета 2000. године, о чему и даље постоје трагови на интернету.
Сигурно је и да се Београд определио да пропусти све шансе, како оне које је имао пре напуштања институција, тако и оне које је тај чин изневерене револуције створио. Последњи ексер у ковчег КиМ у саставу Србије ће стога бити повратак у институције, који се сада чини извесним, само је питање времена и технике када ће и како до тога доћи. Апсолутно је необјашњиво зашто се Београд не бави темама од суштинског значаја, попут персоналне аутономије, имовине, повратка или статуса СПЦ, и уместо тога форсира искључиво и само тзв. ЗСО. Свака друга тема која се понегде – а пре свега у контактима са Србима са КиМ – ставља у изглед је ништа друго до шминка, драма и манипулација, а сама ЗСО је пример клања вола за кило меса, које чак ни не једу сви. Посебно је тужно сврставање не само власти, већ и доброг дела тзв. „опозиције“, за француско-немачки план који нико није видео, као сигнализирање Западу да су уз њега. Ту има свега, само нема никакве речи о српском интересу.
Сигурно је и да ће та ЗСО бити формирана пре или касније, како изасланици Запада кажу, са или без Куртија. Такође, сигурно је и да је таква ЗСО суштински ван оквира француско-немачког предлога, јер је то заиста у неку руку споредно питање. Опет, питање је времена и технике како ће до ЗСО доћи. Могуће је да ће је саму формирати општине кад се Срби у њих врате (чему би претходила потврда Приштине да прихвата ЗСО у некој форми), али не искључујем и могућност да то пре њих ураде и српски представници у Куртијевој власти, као следећи чин међусрпске политичке борбе, односно финални чин истискивања Српске листе са приштинске политичке сцене. На крају, било би доста бизарно, али не и немогуће, да то ураде албански представници који сада формално владају у четири општине на Северном Косову, чиме би потпуно обесмислили оно „С“ у ЗСО, и оставили само (ћирилично) „ЗО“, што се може писати и као „3:0“.
Шта је извесно
Независно од тога ко победи у тој борби за власт међу Србима на КиМ, за Србе неће бити разлике тј. у питању су нијансе црне боје. У најкраћем, оно што их чека може да се сажме на следећи начин:
- Повратак у институције ће отворити простор за селективност, дискрецију и дискриминацију од стране Приштине, све под изговором „сарадње са непријатељем“, што ће без сумње да води у даље исељавање;
- Приштински прописи ће да се спроводе на Северном Косову у потпуности и без изузетка. Свака активност може бити проглашена „непријатељском“, те да буде предмет појачаног „спровођења закона“ и „владавине права“. Такав терор ће такође да води у даље исељавање;
- Утврђења приштинске полиције на северу постају трајна, чиме се даље разбија физичко јединство северних општина, са циљем да се полицијски пунктови не могу заобићи кад се крене од једне до друге;
- Школство и здравство ће да профункционишу у приштинском систему. Приштина нема капацитета ни воље да се директно бави тиме, па ће то препустити Србима преко ЗСО, али ће свакако имати коначну реч, тако да ће бити питање времена када ће и ту настати проблеми – због (од стране Приштине) нелиценцираних лекова, проблематичних историјских ставова у уџбеницима итд.
- Суштинска питања попут имовинских права и повратка ће једноставно да одумру, не само физички (запарложена и узурпирана имања), него и правно;
- ЗСО постаје искључиви политички плен, и политичка активност Срба на КиМ се своди на то ко ће у тој борби да победи. На рачун ЗСО се укидају права Срба у приштинском парламенту, односно долази до потпуне и коначне демонтаже режима успостављеног Ахтисаријевим планом;
- Интеграција с Албанијом напредује, чему регионални интегративни процеси само погодују
Коначно, галопирајући пораст напада на Србе ће постати нова нормалност, а све претње Београда ће се показати као јалове.
Пре 10 година, на КиМ је у српском правном систему функционисало готово све од институција, у мери у којој је то фактички било могуће. За 10 година, на КиМ више неће бити ниједне српске институције система, нити ће било шта од тих институција бити више фактички могуће без драстичних промена, по обиму упоредивих једино са онима од 1912. године. Исто важи и за ресурсе које тренутно колико-толико држе Срби, попут Трепче или Газивода – њих ће у потпуности, и формално и суштински, преузети Приштина, односно Албанци. Шара је тако већ предмет албанске интеграције, што је у нашој јавности прошло готово незапажено.
Како би се овај црни биланс заокружио, остаје да се сачека попис у приштинском систему, ако га буде и ако се буде спроводио на Северном Косову, како би могла да се да мало утемељенија прогноза колико Срба ће остати на КиМ, али је свакако и без тога могуће да се закључи да ће се исељавање Срба наставити и убрзати. С друге стране, Албанци ће свој повратак сигурно наставити да стимулишу, како би изменили демографску слику напуштеног Северног Косова. Као у мрачна доба, на КиМ ће остати само нешто мало Срба и СПЦ.
О узроку и о последицама
Савестан човек не може а да се не запита како је дошло до овога? Искрен човек не може а да не одговори – затварањем у оквире бриселског процеса, који је бар десет година једина константа Београда када је у питању косовска политика, и чија је суштина гашење суверенитета Београда на КиМ. Сви други елементи београдске косовске политике су само фасада, од новчане помоћи до бесмислених отпризнавања.
Међутим, бриселски процес сам по себи није константан. Заправо, из ове перспективе, чини се да је напуштање институција искоришћено да се промени суштина бриселског процеса, док је форма остала иста. У њега су на велика врата ушле САД, на сто се вратио модификовани/мутирани модел две Немачке, а на путу до свеобухватног споразума (а самим тим и признања) се уметнуо оквирни, у ком изгледа да признања нема, али исто тако нема ни Београда на КиМ (што само потврђује бесмисленост отпризнавања). Прихватањем свега тога, Београд ће прихватити и да су на КиМ за Србе резервисана мањинска права у Ахтисари минус формату. Приштина ће пак да добије већи међународни легитимитет и субјективитет, кад већ не може директно признање, и онај ко то у Приштини прихвати, тај ће и да потпише оквирни споразум, опет је само питање када.
На делу је, без сумње, нова динамика трансатлантских односа, која се очитава на готово свим неуралгичним тачкама Евроазије (рецимо у Украјини или на Кавказу), уз једну битну разлику – кичма те динамике је НАТО, што КиМ чине посебно битним. Оно је поново егземплар као и 1999, само у новом међународном контексту. Тада су КиМ отети да би се показало ко је глобално главни, а сада се отето у потпуности легализује и легитимизује да би се знало ко је на чијој страни. Ово објашњава и релативну благост према Куртију, која се делимично заснива и на његовом сигнализирању борбе против „малих Руса на Балкану“. НАТО је кичма јер ЕУ није успела ни на КиМ ни у Украјини, а то истини за вољу није ни могла, у складу са оном „кееп тхе Руссианс оут, Америцанс ин анд тхе Германс доwн“. Тиме се показује да ЕУ не може да води самосталну политику, те да та кичма не може да носи Европу са Русијом, нити Србију са КиМ.
Кад већ спомињем Кавказ, желео бих да се осврнем и на бројне паралеле између ситуације на КиМ и у Нагорно-Карабаху – пре свега, Србе на КиМ чека иста тужна судбина као и Јермене тамо после рата 2020. године, а отприлике исто је и бројно стање једног и другог народа. Политички оквир за налажење послератног решења, односно постизање споразума, је такође исти – заједничка акција ЕУ и САД – као и рацио те акције – сузбијање Русије. Коначно, и на Лачинском коридору постоје блокаде као катализатор кризе, што само показује да су архитекте обе кризе вешто искористиле барикаде на Северном Косову као аутентични израз српског бунта.
Драгутин Ненезић
