Покрет за одбрану Косова и Метохије

Часлав Д. Копривица: Злочиначки мртвозор истине

Часлав Д. Копривица (Извор: Печат)

У раду мјешовите православно-римокатоличке Комисије која треба да утврди истину о Алојзију Степинцу, уочено је кључно методолошко разилажење. Док њен православни дио настоји на установљавању укупне фактуалности релевантне за процјену Степинчевог моралног лика, њен римокатолички (хрватски) дио жели да свјетлост усмјери претежно на вријеме послије 1945. Слично Ешдауновом „декрету“ о истини о Сребреници, којим је забрањено узимање у обзир догађаја прије 11. јула 1995, и овдје друга страна избјегава суочавање с цјелином, да би само једним дијелом, апологетски претумаченог Степинчевог животописа потиснули кључну моралну чињеницу његовог живота: активну колаборацију с усташким геноцидним апаратом. Да није било надбискуповог очигледног саучесништва с усташама, не би било ни изумијевања његовог „мучеништва“ под комунистима. Неистина је измишљена да би се заметнула истина.

Већ сама околност да је Римокатоличка црква (РКЦ) код Хрвата покренула канонизовање особе-оваплоћења духовног саучесништва РКЦ у усташком велезлочину свједочи о намјери да се не само избјегне признање моралне одговорности хрватског римокатоличког клира, те колективне кривице његове пастве од 1941–1945. за почињено него и да се спријечи покајање за велезлочин. Окончањем поступка посвећења сазлочинца Степинца би, макар за хрватску страну, била завршена било каква даља расправа о РКЦ у НДХ. Тобоже духовни чин канонизовања има врло „земаљске“, безмало демонске намјере. То је најбољи доказ да приповијест о активном саучесништву РКЦ (макар код Хрвата) у НДХ злочину и даље траје – конструисањем националног непокајничког, тј. продуженог злочиначког сјећања.

Нажалост, тај пројект има своје саучеснике и на српској страни. Иако је у заједничкој Пожешкој изјави поменуте Комисије (17. 1. 2019) позвано на „престанак лицитирања с бројем страдалих“, хрватском теологу Драгу Пилселу је како, с одобравањем свједочи, „у два медијска наступа епископ пакрачко-славонски Јован Ћулибрк рекао […] [да је] српска бројка од 700 хиљада убијених у Јасеновцу […] неморална бројка“. Користећи се ауторитетом ријечи православног српског владике, Пилсел поентира: „Прошло је вријеме митоманије. Прошло је […] вријеме напухавања жртава.“ Али истина о броју уморених душа не може бити „неморална“, већ су моралне консеквенције почињеног велезлочина везане и за њу. Додуше, не треба чекати да се установи тачан број да би наступило хрватско-римокатоличко покајање за злочин звани „НДХ“; но од тога све до данас нема ни трага у хрватској јавној свијести. Пилсел и остали признаваоци хрватских грешака, пропуста, па и појединачних злочина, који управо тиме желе предупредити установљавање пуне истине, унапријед „забрањују“ могући ред величине од преко пола милиона жртава Јасеновца. И поново, истина не смије бити цјелина, да не би постала „неморална“ – за народ-починилац који је и даље колективно шћућурен иза лажи о Јасеновцу. Зато, не смију бити избројане све жртве – да би се одбранила априорна и заједничка хрватска теза – и Пилсела и Степинчевих беатификатора – да хрватског велезлочина над Србима у Другом свјетском рату није било.

Епископ Јован (Ћулибрк) Фото: Срби.хр

У том свјетлу треба посматрати и Пилселов позив на трорелигијски „разговор о Сребреници, или о Вуковару, или о Ахмићима или Приједору, или о Јасеновцу“, чиме се усташка творница смрти своди на један у низу злочина. Порицање морално-виктимолошке, те нумеричко-виктимолошке јединствености Јасеновца – у који би, иначе, „стало“ много, много Сребреница или Приједора – перфидни је начин ревизије историјске истине и спречавања повратка достојанства незапамћених, неизбројаних жртава.

(Печат/Стање ствари, 15. 10. 2021)

 

Покрет за одбрану Косова и Метохије

ПОДРЖИТЕ

Поделите:

Share on facebook
Facebook
Share on twitter
Twitter
Share on email
Email
Share on whatsapp
WhatsApp
Share on telegram
Telegram
Share on pinterest
Pinterest
Share on print
Print