Покрет за одбрану Косова и Метохије

Часлав Копривица: Сребренички спорови Подгорице и Београда, или навођена „гибања“ у тројанском крду „Западнобалканаца“

Недавно донесена Декларација Скупштине Црне Горе о тобожњем „геноциду“ у Сребреници изазвала је наглашену пажњу српске јавности, а по начину „извјештавања“ у властима блиским медијима, рекло би се као да им је дан миг да нарочито „обрате пажњу“ на догађај, не дајући му да напросто „прође“. Тај акт је, нема сумње, вишеструко штетан, али се поставља питање да ли је потребно да власти инструишу медије да би они препознали нешто што је скандалозно, и да ли, с друге стране, неки, можда ништа мање пажње вриједни, „тешки“ догађаји остају медијски непримијећени – ако овдашње власти наложе да тако има бити? Зашто је, примјера ради, усташоидност хрватског друштва – што је ноторна чињеница – за наше власти и њима блиске медије стална тема, против чега нико морално разуман не може имати ништа, док скандалозне појаве и понашање муслиманске политичке врхушке у Босни и Херцеговини остаје релативно непримијећени, док се о досљедном антисрпском дјеловању на међуноародном сцени Бугарске Вучићевог „пријатеља“ Борисова у потпуности ћути? Или, присјетимо се његовог другог „друга“, Орбана, „црне овце“ ЕУ и НАТО, који и даље послушно уводи санкције Русији, нити му пада на памет да преиспита признање тзв. „Косова“. Да ли му је Вучић у њиховим наглашено срдачним контактима икада поменуо могућност распризнавања „Косова“? Да ли га је питао да ли и даље остаје при ономе што је рекао 1999. – да су „људско и Божанско право на страни НАТО“? Разумије се, Црна Гора за Србију није ни као Хрватска нити као Босна и Херцеговина, а поготово не као Бугарска или Мађарска; када брат уједе то много више боли. Но остаје снажан утисак да неко из власти, или уз власти, врло пробирљиво одређује, и задаје „артиљеријске координате“, ко ће и шта ће бити узето за предмет усредсређене јавне пажње као примјер антисрпског дјеловања у бившој Југославији.

Што се тиче поменуте декларације Скупштине Црне Горе, она је пројект западњачких амбасада у Подгорици који има вишеструке циљеве. Прво, тиме се желе покварити односи између Црне Горе и Српске и Црне Горе и Србије. Друго, ако у потврђивању жига српске колективне кривице за непостојећи „геноцид“ учествују Кривокапић и Бечић, који су добили десетине хиљада гласова црногорских Срба, тада испада да посредством инструисаних људи-оруђа Срби поново себи ударају жиг. То може бити од значаја и у склопу за Црну Гору важног, и већ латентно горућег питања о поппсу становништва 2021, јер ће се у таквој атмосфери наћи људи који ће избјећи да се изјасне као Срби, будући да су Срби, за разлику од декларативних „националних Црногораца“, званично означени починиоци Сребренице. Као треће, због такве увреде црногорских Срба, неприхватљиву за већину Демократског фронта (ДФ), постиже се учинак суштинског разбијања владајуће коалиције, што омогућује јачања и иначе неподношљиво чврсте контроле црногорске Владе од стране Запада. Тиме се, што се Запада тиче, ојачава његов локални (за Црну Гору везани) геополитички приоритет: смјењивањем увелико компромитованог Ђукановића суштински се ништа не мијења у погледу степена контроле Црне Горе и задржавања њеног званичног антисрпског и антируског курса, а српска побједа у Црној Гори – и морална, на литијама, и изборна, увелико се релативизује. Напокон, четврто, ако би се ствари евентуално додатно закомпликовале, овакви маневри остављају могућност повратка ДПС на власт, према потреби и уз подршку или чак уз коалирање с неким од дијелова постојеће скупштинске већине.

Како је до тога дошло? Пођимо од дијагнозе. У Црној Гори представници власти по низу идентитетски осјетљивих питања говоре и раде супротно већинским осјећањима и већинској вољи оних који су их изабрали. Као и њихови дукљански претходници, нова власт се прометнула у браниоца црногорске „суверености“, и прослављача „обнове њене државности“, укључујући и „свјетле“ тековине чланства у НАТО, о признању „Косова“, неспорној и већ вишеструко афирмисаној константи нове црногорске спољне политике, да и не говоримо. Као и њихови дукљански претходници, Кривокапић главни проблем за Црну Гору препознаје у Београду, што, заједно са стабилним антируским курсом нових власти, реториком и активностима одбране „црногорске државности“, уз наставак ћуканистичке традиције дрског игнорисања воље грађана када је ријеч о базичним, идентитетским питањима, даје за право да се нова црногорска власт макар функционално, а можда и симболички-емотивно, сматра криптодукљанском. Као и за вријеме дукљанске владавине, Црна Гора је и сада суштински раздржављени простор у којем и даље не раде институције, а њени највиши представници својим дјеловањем не представљају оне који би de facto и de iure требало да представљају, оличујући, с друге стране, оно што не би смјели да оличавају – вољу непријатеља, а све то у име наводне одбране црногорске „неазвисности“, стечене на покраденом Референдуму о отимању независности и идентитета маја 2006.

Како се енигма најновијих спорења званичног Београда и званичне Подгорице може рјешавати из угла Србије? Београдске власти, исте оне које су годинама овдје „двориле“ Ђукановића, његове емисаре и „бизнисмене“, колаборантско-сазлочиначки ћутећи о државном дукљанском терору над црногорским Србима – саучесништво у болесној конструкцији „државног удара“ у Црној Гори, да не пропустимо да поменемо – отворено предлажу да се представницима нове црногорске, од народне воље одметнуте власти забрани улазак у Србију. Начелно посматрано – мада ово није само начелно-морално питање – послије октроисане декларације о „геноциду“ у Сребреници Скупштине Црне Горе, томе се можда не би имало много тога приговорити. Само, поставља се неколико претходних питања.

Хоће ли сама Србија опозвати декларацију своје Скупштине о непостојећем „геноциду“ (тако је именован) о Сребреници из априла 2011, која садржи забрану његовог порицања, под пријетњом кривичнправног прогона? Та Декларација и даље стоји и важи. То што ју је донијела власт у којој су (београдске) демократе имале власт не мијења ништа на томе да она трајно самообавезује државу Србију. Није ова држава Србија нека друга у односу на ону из Тадићевог доба. То није згорег подсјетити онога ко се, с правом, чуди како грађанин Србије Аљбин Курти, који вјерује да је предсједник „Владе“ некаквог „Косова“, изјављује да га потписи његових претходника на том имагинарном мјесту у приштинској „игри престолā“ не обавезују. Зашто је, наиме, скандалозни акт Скупштине Црне Горе гори од подједнако скандалозног акта Скупштине Србије, који већ десет година производи, у најмању руку, моралне посљедице? Има ли право Србија да се више љути на срамне акте (нажалост) друге државе, ако још није опозвала подједнако сраман акт који је сама донијела? Хоће ли и када Скупштина Србије опозвати ту историјску срамоту, или за такву тачку дневног реда у њој, макар док је Вучић на челу Србије и док се буду усвајали акти попут културоцидног „Закона о родној равнправности“, неће бити мјеста? А није ли можда поза љутње званичног Београда срачунато заузета – из неких других разлога који баш и немају везе с одбраном српских интереса?

Надаље, хоће ли иста мјерила – о евентуалној забрани кретања по Србији зи српске непријатеље – важити и за Едија Раму и њему сличне који настављају с истим послом који су њихови претходници започели агресијом на СРЈ/Србију 1999, када, на примјер, несметано табанају по Прешеву, и куда им се већ прохтије, уз знање, и не треба сумњати, макар прећутну сагласност српских власти? И уопштено говорећи, када већ говоримо о слободи кретања по Србији, имамо ли уопште представу колико се починилаца најтежих злочина над Србима међу Албанцима, муслиманима и Хрватима несметано креће по Србији, а да због континуираног уважавања хашке „правде“ од стране званичног Београда (без обзира на сад већ давнашњи одлазак демократā с власти) или због притисака Запада и новонасталих сецесионистичких, антисрпских државица, никоме не пада на памет да им ограничи кретање, а камоли да их приведе, рецимо правди? Није ли, благо речено, „чудно“ то што послије ослобађања у Хагу Србија не предузима никакве напоре да правди преда Харадинаје, Ориће, Готовине? Све се завршава на, често простачком вербалном иживљавању по властима блиским медијима, којим се маскира непостојање воље актуалних властодржаца Србије да се суди злочинцима над Србима. Тако испада да прозивањем злочинаца у овдашњим „навођеним“ медијима дотични само добијају заштиту од прогона, на које су се наше власти можда некоме обавезале…

Питања без разумног одговора могу се даље ређати, али је упадљиво да је Вучић са својом екипом незванично делегираних и текстуално „опреманих“ гласноговорника склон томе да у односу на Црну Гору држи један стабилан обазац вербалног понашања – да или ћути на све, или да реагује на све. Да су у питању координисани обрасци – у то тешко да може бити сумње. А шта се промијенило у Црној Гори, осим власти? Да ли је нова црногорска власт – макар када је ријеч о српским интересима – гора од претходне? То, уз сву, не једном потврђену недораслост и конзистентну злонамјерност Кривокапића и њему блиских сарадника, напросто није могуће тврдити. О чему је онда ријеч? Како су онда за Вучића они који су мање лоши испали гори? Како објашњење не можемо наћи у емпиријској реалности, она мора лежати у улози неког трећег чиниоца који „посредује“ односе Београда и Подгорице. Као што је иза вишегодишње, много пута на дјелу потврђене „срдачне Антанте“ Ђукановић – Вучић стајала дуга (чврста) рука Запада, заједничког налогодавца обојици локалних господара, тако и иза садашњег, инсценираног обостраног непријатељства званичне Подгорице и званичног Београда стоји исти рукопис, само што је „београдски“ дио сценарија унеколико модификован.

Ако и дукљани и криптодукљани унисоно говоре о „београдској опасности“ за сувереност протектората званог „Црног Гора“ (а у питању је заправо псеудопротекторат, јер у протекторату хегемон има одговорност за своје „штићенике“, док се Црна Гора третира као нека субсахарске „независна држава“ која у међународним односима и посједује одговарајућу специфичну тежину), дотле је вишегодишњу колаборацију званичног Београда с Ђукановићевим усташоидним режимом – у име „мира“ у региону, „привредног раста“ и осталих вучићевских флоскула – замијенила тобожња одбрана националних интереса Срба и Србије наспрам њихових (неспорних) угрожавања од стране нове црногорске власти. Узгред, ове и овакве црногорске власти вјероватно не би било без одлучујуће ријечи званичног Београда у тренутку када се Демократски фронт озбиљно колебао, послије првих забрињавајућих знакова Кривокапићевог непредвидљивог понашања, које ће касније ескалирати до аморалне политичке неурачунљивости. Додуше, када је већ било дошло до тога да се, од Запада очигледно подметнути Кривокапић, изабере за носиоца побједничке листе на изборима, тада већ није било много избора.

Ипак, поставља се питање: Ко је у Црној Гори, зашто, с којим сазнањима и каквим разлозима предложио баш Здравка Кривокапића на то мјесто, те да ли је, ко је и на који начин из Београда томе „кумовао“? Одговори на нека од ових питања у јавности већ постоје, али не сви, а тиме и на оно што је овдје одлучујуће – како је од стране тадашње црногорске опозиције, СПЦ у Црној Гори, а најпослије и државе Србије, допуштено да Запад на челу нове црногорске власти инсталира своју марионету? Претпоставка да се он тек тако и необјашњиво изметнуо у ово што сада јесте послије избора, благо речено је неувјерљива. За хипотезу која слиједи тренутно немамо доказа, иако нам се ни најмање не чини невјероватном: Шта ако је неко из Србије ко је можда био у позицији да учествује о вијећању о носиоцу листе „За будућност Црне Горе“ (сјетимо се, с ликовним обиљежјима у бојама српске тробојке, а не Ђукановићеве приватне „државне заставе“), а тиме и потенцијалном мандатару, знао ко је заправо Здравко Кривокапић и за шта би могао бити способан, а да ништа није предеузео поводом тога – или можда баш јесте? Истина, то звучи демонски – кумовати интронизовању „тројанског коња“, а онда га нападати због онога што он ради, а све у оквиру плана који је другдје већ био срачунат н наложен. Но ако знамо какви су се све невјероватни, књижевној фикцији (не баш квалитетне књижевности) блиски „сценарији“ од 1991. овдје остваривали, то се, на основу доступних емпиријских индикација, ни у овом случају не може искључити.

Какав је досадашњи биланс Кривокапићеве „владавине“ Црном Гором, нажалост увелико обиљежене његовим невладањем самим собом? Када ово питамо, имамо у виду само фактора утицајā, те обавезā и потоњег понашања које је из тога проистекло. За ово кратко вријеме својег „премијеровања“ успио је да изда све друштвене и политичке актере које је могао: 1) СПЦ у Црној Гори која га је „номиновала“, 2) Демократски фронт, који га је, на предлог СПЦ у Црној Гори, прихватио за мандатата – као представника ДФ (!), 3) власти Србије које су привољеле ДФ да ипак дâ подршку Кривокапићу послије његовог скандалозног потписа споразума с коалиционим партнерима, написаном (дословно!) у једној западњачкој амбасади у Подгорици. Ако имамо у виду да је таквим вишеструким и поновљеним вјероломством Кривокапић издао прије свега „своје“ гласаче, тј. гласаче који су вољом и/или утицајем трију поменутих фактора – не његовом заслугом – постали „његови“, да је издао и побједнички дух литија, тада није тешко доћи до закључка да су издаја својих и служење непријатељу двије једине ставке његовог „(негативног) политичког капитала“. То је још једном потврђено његовом најновијом изјавом у Лондону гдје је – нагађајући, у стилу трећеразредног провинцијског жбира, шта би годило „слуху“ домаћинā – проговорио о „малигним активностима и хибридним пријетњама из окружења“. Овај рјечник смишљен је управо у Лондону, да би означио (тачније: изумио, а уједно и проказао) наводне активности Русије у Украјине и у Источној Европи, а „неустрашиви“ Кривокапић је то „примијенио“ на Србију (Русија ипак није окружење Црне Горе), да би подвукао да неће скренути с „еврофилског“ пута.

Нагласимо још једном, као што је пријатељство Ђукановића и Вучића одговарало Западу, тако и непријатељство Вучића и Кривокапића прија истом газди, који је, нема сумње, архитекта и једнога и другога. Резултат тога је да су тренутно односи званичног Београда и званичне Тиране неупоредиво бољи од односа званичног Београда и званичне Подгорице. Уз све неопростиве „заслуге“ тројца Кривокапић – Бечић – Абазовић за лоше односе Црне Горе и Србије, овакав упоредни биланс (у односу на Албанију) противприродан је и скандалозан. Како је, наиме, могуће да је за званични Београд Албанија, анексиони хегемон приштинских одметникā, држава-агресор која штеточински вршља по тзв. „Прешевској долини“, постојбине Жуте куће… – ближа од, ма колико кукавне и вјероломне званичне Подгорице? Да је тако види се по томе што држава Србија, (само)вољом својег предсједника, подиже кредит да би заједничку аутопутну мрежу Албаније и „Косова“ (дакле, „Велике Албаније“) повезала с нашом аутопутном мрежом, иако у томе нема никаквог интереса Србије. То је видљиво и на основу тога што је, на примјер, медије (пре)блиске властима албанска туристичка понуда предмет усхићења. Примјера вучићевског нормализовања албанског архинепријатељства има још, а без сумње круцијални примјер тога је „малошенгенска иницијатива“, гдје је кретање између двију држава олакшано као да је ријеч о најбољем пријатељу, а не о – Албанији.  

Не носи ли се неко у званичном Београду мишљу да вербалним ратом с Подгорицом и „панегирицима“ о љетовалиштима „жутокућашког“ сусједа потпомогне албански туризам, едаби, поред осталога, нашкодио црногорском туризму, а тиме и, ваљда, пословнично „одговорном“ Кривокапићу? Ако таквих идеја има – а по ономе што се види из СНС-пропагандног погона, рекло би се да је тако – размишља ли се колико ће се тиме (економски, али и морално, најпослије симболички) наштети црногорским Србима, о користима заклетим душманима из „земље орљова“, да и не говоримо? Или можда добробит црногорских Срба за званични Београд и није толико важна, осим као условни адут у споља режираној препирци с намјесништвом Запада у Подгорици, с којим се (са)учествује у намјештеном игроказу? Успут, и једни и други „принципијелни“ браниоци онога што тобоже сматрају „светим“, послушно уводе санкције Бјелорусији, која ничим није нашкодила ни Србији нити Црној Гори, нити их је икада ичим увриједила, ако не рачунамо да је њен предсједник 1999. под бомбама долазио у агресијоим нападнуту СРЈ. То часни људи, а, ваљда, и часне државе памте. Зашто онда санкције? Црна Гора да би потврдила да је одани НАТО-савезник који не прави проблем око тога што се у спољним и унутрашњим пословима баш ништа не пита – чиме се на дјелу показује шта је исход, тежина и смисао „независне Црне Горе“, а Србија… – ту је тешко досјетити се икаквог макар и привидно сувислог разлога, осим чињенице Вучићевог, готово до нивоа условних рефлекса увјежбаног послушништва онима за које вјерује да их мора слушати.

Антагонизовање нове подгоричке администрације с Београдом и Бањалуком, иако је она уведена у власт превасходно гласовима црногорских Срба, свакако је обзиљан успјех мешетарā са Запада по српским земљама. Инструисањем званичне Подгорице и званичног Београда да се оптужују и гложе поводом традиционалних, поново задатих тема, највише страдају аутентични српски интереси – и у Црној Гори, и у Србији, и у „Региону“. Они који супротно мисле и зборе, представљајући се публици рецептивној за њихова приповиједања као браниоци (криптодукљанског) црногорства, односно на полуокупациону визуру Андрићевог венца редукованог „српства“, у пракси дјелују као међусобни савезници на спровођењу плана који не одговара ни Србији, нити Црној Гори, а понајамње српском народу.

Није ли се, уосталом, нешто слично десило и 5. октобра 2000, када је већина родољубиво оријентисаних гласача ДОС устоличила антипатриотску, аутоокупациону власт? Од некадашњег ћосићевског, одавно „излизаног“, али ипак незаборављеног добијања у рату, а губљења у миру, дошли смо да Срби добијају у „догађањима народа“, тј. у (пролазним) историјским пројавама народне сабраности око истинитога, али губе у потоњим институционализовањима истих у виду „демократских процеса“. Заправо, с изузетком Милошевићевог доласка на власт, када је нова владајућа структура одговарала народној вољи, у случају Петог октобра 2000, те 30. августа 2020, пројава народне воље доводила је, да се изразимо добро опробаним комунистичким политичким жаргоном, „ненародну власт“. Укратко, Срби гласају – што на гласачким мјестима, што на улици – али на основу тога одлучују и заправо владају инострани србофоби, помоћу локалних марионета. Вријеме је – макар због спознаја да је некада било тако – да се овај тренд промијени. Они који су напросто украли побједу црногорских Срба – најприје на литијама, а онда и на изборима – треба да буду удаљени од власти, коју нелегитимно узурпирају. Ствар са Србијом је у том погледу другачија, будући да овдашње власти, врло формално посматрано, имају легитимност, док је њихово послушништво Западу ипак селективније  него код криптодукљана. Ипак, у ономе што је Западу геополитички овдје најважније, они не одступају, што се види не само по истрајним покушајима власти у Србији да се одустајањем од српске суверености на Косову и Метохији створе претпоставке за тзв. „евроинтеграције“, које се, и београдски „еврофили“ добро знају, неће догодити. „Србија (наводно) побеђује» – али без Косова и Метохије… „Тројанска“ гарнитура у Београду је старија и кудикамо вјештија од оне у Подгорици.

Најпослије, треба нешто рећи и улози Српске православне цркве у Црној Гори, у контексту новонастале политичке ситуација. СПЦ у Црној Гори не треба подсјећати на оно што она зна и што је већ чинила, а то је потврђивање своје дистанцираности од званичног Београда, увијек спремног да аутентичне националне интересе, када год се за то укаже „прилика“, помијеша с деструктивним „дворским“ мешетарањем, вођеним каткад непрозирним, готово патолошким идиосинкразијама „господара“ Србије, али не и националним, нити државним интересима. Ипак, од одсудне је важности да СПЦ у Црној Гори нађе начина уради и оно што из моралних, али и историјско-идентитетских разлога напросто мора – да се јасно дистанцира од нове званичне Подгорице, тим прије што је у довођењу некадашњег политичког анонимуса, а сада, извјесно је „тројанског коња“ Кривокапића, управо она одиграла одлучујућу улогу. Ова је обавеза утолико израженије ако се зна да је Здравко Кривокапић морално и интелектуално недорастао задатку пред којим се нашао, до те мјере да пристојног човјека обузима стид када слуша његове неурачунљиве иступе којима себе потврђује као „НАТО-пјешадинца“ ниског чина, који нажалост представља Црну Гору. СПЦ у Црној Гори је на то обавезно не само стога што је Кривокапић вјероломно обмануо СПЦ обећаном, а онда повученом спремношћу да потпише Темељни закон са СПЦ, нити само због неукусне и штеточинске „интервенције“ политички неуког предсједника црногорске владе „у корист“ садашњег митрополита црногорско-приморскога Јоаникија, који би и без тога био изабран – док је након тога изабран само упркос томе. Ријеч је и о томе да је СПЦ у Црној Гори свој огромни ауторитет заложила за особу која, истина у смањеном обиму у односу на претходнике, наставља да води криптодукљанску, антисрпску политику. Докле ће то бити могуће, то добрим дијелом зависи од гласа епархија свете Српске православне цркве у Црној Гори.

Покрет за одбрану Косова и Метохије

ПОДРЖИТЕ

Поделите:

Share on facebook
Facebook
Share on twitter
Twitter
Share on email
Email
Share on whatsapp
WhatsApp
Share on telegram
Telegram
Share on pinterest
Pinterest
Share on print
Print