Исход културно-политичких расправа које се периодично обнављају у вези Његошевог завјештања, осветљава битан аспект наизглед општеприхваћеног концепта владавине права.
Пише: Мићун Милатовић (Прилог критици гробовласничког етатизма)
Истински повод за грађанску бригу представља то што политичари и друштвено-културни посленици ову тему унилатерално присвајају и експонирају искључиво као ствар културне политике, плебисцита о националном идентитету и политичког консензуса. Сви ти слојеви, наравно, важни су и неизоставни у поменутом дискурсу, али се не смије дозволити да сасвим замраче примарни хоризонт ове теме – (не)поштовање аутономије људске личности, њеног достојанства и основних права.
Стога, прије него што се упустимо у дебату о било каквом “праву на Његоша”, треба одговорити на питање да ли Његошу признајемо било каква права? Другим ријечима, треба одговорити на питање да ли се тренутком смрти неповратно укида аутономија личности у корист неког колективног ауторитета оличеног у званичним државним институцијама, чија се надлежност над постхумним третманом покојникових остатака морбидно простире готово до гробовласничког права, еквивалентног праву државне својине?
Судска пракса на колективном Западу већ одавно је препознала важност и неповредивост законите и разумне посљедње воље покојника којом одређује мјесто и начин сахране јер се њом изражава идентитет и есенцијални интерес преминулог да слободно одреди сопствену постхумну меморијализацију.
Новија јуриспруденција у Уједињеном Краљевству приклонила се становишту да упутства за сахрану често изражавају одређена трансцедентна и религиозна очекивања покојника, те да као сегмент корпуса слободе вјероисповијести на основу Закона о људским правима (Хуман ригхтс ацт 1998) уживају судску заштиту од било каквог мијешања државе.
Неприкосновеност посљедње воље покојника у пракси се релативизује само ако постоји нејасноћа у њеном тумачењу или спор у одређивању њених извршилаца или око подмирења трошкова извршења. Што овдје није случај; јер допадало се некоме или не, израз Његошеве посљедње воље несумњив је и јасан. Његови посмртни остаци по сопственој вољи треба да почивају на Ловћену, у цркви коју је сам и изградио.
Према томе, лажна је дилема јесмо ли за „капелу или маузолеј“, јер само се једно питање у вези са тим поставља: живимо ли у друштву и држави која личности признаје право на аутономију и достојанство, и у вези са тим, поштује ли се јасан исказ њене законите и разумне воље која се односи на сахрану и гроб?
Уколико се отимање Његоша самом Његошу правда чињеницом да је посриједи конститутивни чин формулисања националног идентитета, утолико је видљивији апсурдни парадокс према коме крајње непоштовање најзначајније личности националне историје ваља тумачити као неопходан услов националног самопоштовања. Елаборација тезе да се рушење храма и државна апрехензија посмртних остатака супротно вољи покојника чини градивним елементима неког колективног идентитета, заслужује посебан осврт другом приликом.
Овдје треба рећи тек толико да је Мештровићев маузолеј сам по себи вриједно и аутентично умјетничко дјело. Маузолеј је, нажалост, талац контроверзе која му је намијенила улогу погребне тамнице и инструмента херостратског идентитетског инжењеринга. Јер рушење Капелице и утамничење Његошевих посмртних остатака у Маузолеју не припадају умјетничком регистру, него каталогу тоталитарног поништавања личности кроз безумни монолог који изриче пуки памфлет Моћи. Ако се појам аутентичности изводи из човјековог односа према смрти (Хајдегер), посљедња воља, нарочито у вези сахране, увијек представља важно свједочанство тог односа, па је према томе и слободан, правно заштићен, израз аутентичности личности.
Апологије маузолејског ерзаца Његошевог гроба, дио су систематских и континуираних напора да се поништавањем аутентичног и личног канонизује брутални идеолошко-политички фалсификат у корист одржавања колективистички наметнуте представе.
Посљедња подлост на том фону је, такође, и аналогија која право на непоштовање Његошеве посљедње воље изводи из тобожње потребе очувања вриједне умјетничке и културне баштине. Франц Кафка је од Макса Брода тражио да спали све његове необјављене рукописе, што овај на сву срећу није учинио.
Тешко је пак, замислити да би се Макс Брод оглушио о Кафкино завјештање да буде сахрањен у некој синагоги или било ком другом достојанственом мјесту као што аутор ове подвале жели да вјерујемо. С обзиром на то да је Капелица један од ријетких Његошевих градитељских подухвата, само тај разлог био би довољан за њену обнову уколико нам је заиста стало до културне баштине и непосредног сусрета са аутентичношћу умјетника.
Како Његош није био концептуални умјетник, његова смрт и сахрана зацијело нијесу перформанс, нити су његов гроб, и посмртни остаци умјетнички експонат изложен у оквиру некаквог бијенала. Ако Његош и није био само православни епископ, то још не значи да имамо право да свој доживљај пјесника и владара изразимо тако што ћемо редуковати његову опоруку, ускраћујући му право да буде сахрањен у цркви, примјерено православном епископу.
Са друге стране, нововјековна мисао је одавно докинула било какву једнозначност умјетничког дјела, „културни ратови“ битно обликују нашу свакодневицу, идеолошка преиначења, рецепције и (ре)интерпретације духовног насљеђа свакодневно дислоцирају његове кључне топосе, фрагментирајући монолитност културних подручја.
Према томе, све да је сам Његош својим гробном мјестом настојао прописати обавезујући канон читања сопственог дјела и разумијевања своје личности, у данашњем свијету такво нешто не би било могуће. Стога је тврдња да заговорници обнављања Капелице и повратка Његошевих посмртних остатака желе тим чином симболички кодификовати и асимиловати културно значење његове појаве, бесмислена је и бламантно депласирана фантазма.
Заправо, таквим тврдњама опоненти поштовања Његошевог завјештања изражавају бојазан од симболички израженог губитка културног монопола и идеолошке хегемоније једнопартијског тоталитаризма чијим се насљедницима и заштитницима (само)проглашавају.
Ако се у поштовању неспорног права личности назире пораз читавог једног система мишљења, вредновања и понашања, онда је о карактеру таквог система већ све речено.
Стога се и питање извршења Његошевог посмртног завјештања мора контекстуализовати у оквиру норми којима се дефинишу права личности мортис цауса.
Просто речено, поштовање личности преминулог је универзална морална, правна и културна норма независна од епохе и цивилизацијских условљености, која се примарно артикулисала у форми пијетета према посмртним остацима у складу са узусима културе којој је преминули припадао или сходно посљедњој жељи коју је изразио. Изостанак таквог поштовања увијек се сматрао као недопустиво варварство или пак, чин личне освете и друштвене казне.
О томе можемо читати већ у Хомеровој „Илијади“(Ахилејев поступак са Хекторовим тијелом) или Софокловој „Антигони”. У “Антигони”, пре-нормативни номос дужности супротстављен апсолутној вољи монарха који такву дужност проглашава незаконитом и кажњивом, заправо изражава и антиципира стандард уставних ограничења воље суверена: није краљ закон, него је закон краљ.
Из те перспективе посматрано, реферирајући се на садржај посљедњих полемика, једина “црвена линија” јесте она која је, нажалост, одавно пређена гажењем не само Његошевог завјештања, него и основних принципа човјечности и грађанске пристојности. Јер о посљедњим жељама преминулих можемо имати властити вредносни суд и доживљај, али поштовање би морало бити – осим уколико таква жеља није у супротности са принудним прописима, јавним поретком и моралом друштва– неспорно.
На овом мјесту не можемо а да се не сјетимо и Данила Киша, који је опоруком, изненађујуће, наложио да се његова сахрана обави по православном обреду. Неки његови најближи пријатељи, стварни и они који су жељели таквим да се представе, тај дио његове посљедње воље су доживјели као личну увреду и својеврсну издају. Књижевно-политичка чаршија и пристави разних идеолошких кухиња ни до данас то не могу да му опросте. Ипак, упркос гласном неодобравању, његов тестамент је неопозиво извршен.
На крају, ми не треба да испунимо Његошев завјет јер је одавно испуњен од стране оних генерација које су знале за стид и поштовање; треба само да престанемо да га газимо пристајањем на хрпу камених блокова умјесто Капелице и Његошеву постхумну конфинацију у Мештровићевом маузолеју. Дакле, ако смо заиста одлучни раскинути са тоталитарним насљеђем и збиља привржени владавини права, наша људска и грађанска обавеза је да Његоша вратимо Његошу. Због поштовања према њему, али и дужности заштите права свих оних који немају могућност њихове одбране у смрти.
