Најава косовског председника Комисије за нестала лица о приступу „државној архиви Косова“ наишла је на оштре критике косовске јавности, а пре свега бивших припадника ОВК. Са друге стране, Срби, а пре свега они чији су чланови породица убијени или киднаповани, немају превише вере да ће из књига ОВК сазнати истину о својим најмилијима.
Косовске власти понудиле су специјалном предствнику ЕУ Мирославу Лајчаку, потпун приступ „државној архиви Косова“, како би се отклониле све сумње у вези са „проналажењем архиве ОВК“. Тврде да су архиве биле и да су и данас отворене.
Шта се може пронаћи у тим документима и хоће ли се сазнати истина о жртвама српске националности за којима се још трага?
„Није први пут да се нама да нека нада и да се каже – „Ево кренуло је. Учињен је први корак. Међутим, после тог првог корака ми очекујемо повратак уназад“, каже Силвана Маринковић председница Удружења породица киднапованих и несталих Срба са КиМ.
Ни Саша Перенић, брат несталог новинара Ранка Перенића и потпредседник овог удружења, не очекује превише од иницијативе покренуте у Бриселу пре два дана. „Ја не видим никакав корак напред увидом у те архиве. Све зависи од добре воље. Ако је то у интересу Албанаца они ће то да дају, а ако није онда неће ни бити архива“, каже Перенић.
И док Срби немају превелика очекивања од најаве о увиду у архиве бивше ОВК, некадашњи лидери ове паравојне формације Агим Чеку и Енвер Хоџај оштро су критиковали поступак косовског преговарачког тима, истичући да ОВК није имала архиву, већ да су „документовани злочини Србије“.
Међутим, Маринковићева је уверена да постоје архиви бивше Ослободилачке војске Косова.
„Ми сви знамо да је постојала УЧК војска, да су убијали, киднаповали, рушили и палили куће, манастире, чак нису ни мртве остављали на миру већ су им рушили споменике. Нормално је да постоји архива на Косову, али они неће да признају као што не признају ни да су постојали злочини над Србима на Косову, каже Силвана Маринковић.
„Огласили су се сами учесници. Сви су они учесници у томе и искрено ко ће сам против себе да скаче, да стави здраву руку у ватру“, каже Саша Перенић.
„Почињени злочини над Србима на Косову је забрањена и контраверзна тема, сматра историчар и аналитичар Александар Гуџић.
„Косовске политичке елите и данашњи актери косовске политичке сцене, а поготову они бивши, директно су учествовали у друго разбијање Југославије 90-их година и они су своју позицију градили на једном наративу о исклучивој српксој кривици и херојској борби УЧК и Албанаца и та прича о несталим Србима се не уклапа у тај наратив који је брижно негован након рата 99. године“, каже Гуџић.
Међутим подаци говоре да је највећи број злочина над Србима на Косову забележен од доласка међународних снага КФОР-а. И сами представници Удружења породица киднапованих и несталих Срба са Косова и Метохије су током година инсистирали на увиду у њихову документацију.
„КФОР има архиву. Из Међународног комитета црвеног крста кажу да су добили те архиве. Да ли је неко погледао те архиве? Да ли је неко погледао те папире? Искуство нам говори да сви желе да се ово заборави поготово зато што су се главни осумничени нашли пред Специјалним судом. Нормално је да они неће да отварају архиве јер би имали директне доказе против људи који су осумњичени за злочине“.
Маринковићева подсећа и да већ дуго постоје захтеви за ископавањем локација за које се сумња да су потенцијалне гробнице али да још увек нема воље да се то учини.
„Страх од сведочења“
Породице киднапованих и несталих лица и њихова удружења се нису састајали са председницом Специјализованих већа Екатарином Трандафиловом током њеног недавног боравка на Косову, али су пратили њене изјаве, посебно оних које се тичу заштите сведока пред Специјалним судом.
„Многи су сведоци уплашени и то је нормално зато што су се дешавала да неки сведоци изгубе животе, да су убијани, тако да су многи сведоци уплашени да сведоче“, каже Маринковићева.
Разочарани у политичке представнике
Представници Удружења породица киндапованих и несталих разочарани су у све структуре власти и домаће и међународне.
„Видели сте и сами како је било на Међународни дан несталих 30. августа. Остали смо сами са својим болом. Све је мање људи заинтересованих за овај наш проблем, што релевантних структура, што обичног народа. Породице су саме и нажалост све се своди на личну трагедију“.
За разлику од обележавања овог датума у Грачаници, у Приштини су подршку породицама жртава подршку дали косовски премијер и председница, али и други владини званичници.
„За њих је то национална трагедија и национални проблем, док за нас, иако смо све наше високе представнике уредно позвали нажалост ниједан се није удостојио да присуствује скупу а не да се обрати овим тужним породицама које се саме боре већ двадесет и трећу годину“, казао је Саша Перенић.
