“Управо сам се вратио с четверодневног путовања по Балкану, и као што је мој обичај након дипломатског путовања, написао сам искрену причу о свом путовању са детаљима “иза кулиса”, почиње амерички сенатор Chris Murphy свој опис балканског путовања.
Садржаји Гласа Америке су бесплатни и слободни за објављивање на другим порталима искључиво уз назнаку извора – Глас Америке и УРЛ линк на оргинални садржај на нашој страници – у првом параграфу.
Ко је Chris Murphy
Сенатор из Connecticuta Chris Murphy, демократа, био је у Биденовом ужем кругу за избор на функцију Државног секретара. Мурпхy се претходних година истицао као један од главних америчких мислиоца у сфери вањске политике. Сматра да САД требају активније дјеловати на међународној сцени, али дипломатијом умјесто војном силом. „Буџет за националну сигурност у којем трошимо 20 пута више новца на војску и обавјештајне агенције него на дипломатију, промоцију демократије и паметније кориштење моћи, је вањскополитичка злоупотреба у савременом свијету,“ поручио је у есеју о његовом концепту „прогресивне вањске политике“.
Важност Балкана
“Како сам се током протеклог десетљећа изнова и изнова враћао на Балкан у улози члана Сенатског одбора за вањске односе, стекао сам увид у то како је регија – мјесто гдје често почињу глобални сукоби – кључна регија за Сједињене Државе и све више бојно поље између америчких и руских интереса.
Убрзо након руске инвазије на Украјину, сенаторица из New Hampshirea Jeanne Shaheen – друга челница Сената за Балкан – и ја почели смо расправљати о важности конгресног путовања на Балкан. Док смо гледали наше друге колеге с фокусом на Украјину како ходочасте у Пољску и Балтик, знали смо да сљедећа мета Русије можда неће бити држава НАТО-а, већ запаљиви скуп малих земаља у југоисточном углу Еуропе.
Балкан је сада више од двадесет година далеко од низа ратова из 1990-их, али тамошњи мир одржавају на окупу крхке нити, а како успјех Украјине у рату чини Путина све очајнијим, он ће се вјероватно окренути Балкану – гдје има утјецај и опуномоћенике – да покуша направити проблеме Еуропи и Сједињеним Државама.
Србија – Хоћете ли наставити да играте за обје стране?
Наша прва станица био је Београд, Србија. Током година развио сам однос с моћним предсједником земље Александром Вучићем – често ручамо када он долази у Wасхингтон. Кад смо стигли у предсједнички уред, срдачно је поздравио нашу делегацију. Ни Shaheen ни Tillis никада нису упознали Вучића, па сам наш сусрет започео типичним, дугим низом дипломатских опаски о дугом пријатељству између наша два народа. Двије минуте након мог уводног монолога Вучић ме прекинуо.
“Chris, Chris, Chris… ми се предобро познајемо. Престани са формалностима. Шта желиш знати? Рећи ћу ти.“
“ОК, Александре”, одговорио сам помало узрујано. “Желимо знати ово – хоћете ли стати уз демократске нације и санкционирати Русију или ћете наставити играти на обје стране?”
То нас је увукло у дуг и искрен разговор о хисторијској жељи Србије да, како кажу на Балкану, сједи на двије столице. Једној у Европи и једној у Русији. Вучић је годинама вјешто управљао том равнотежом, али сада га је инвазија Украјине натјерала на тачку одлуке. Еуропска унија – у којој Србија жели постати – више неће пустити Вучића да сједи на обје столице. Морат ће бирати, а Вучића смо током сата гурали на неколико краткорочних корака које је могао направити према правом избору.
“Назови ме за шездесет дана”, рекао нам је кад је састанак прекинут. “Провјери јесам ли учинио оно што сам ти рекао да ћу учинити.”
“Договорено”, рекао сам му.
US senators Jeanne Shaheen, Thom Tilis and Chris Murphy at Belgrade airport with US ambassador in Serbia, Christopher Hill.
БиХ – Сједили смо изненађени и слушали како се предсједници вријеђају
Током својих бројних путовања по регији, десило се да никад нисам био у једном од најчаробнијих балканских градова – Сарајеву.
Смјештено у малој долини у Динарским Алпама, Сарајево је очаравајућа мјешавина аустро-угарске и османске архитектуре, која представља двије културе које и даље привлаче у овај међународни град. Крећући се градом, можете видјети доказе његове насилне и недавне прошлости. Рупе од метака уз главну градску прометницу, названу “Алеја снајпера” јер је била обрубљена српским снајперским постајама које су пуцали на Бошњаке који су се кретали по опкољеном граду.
Ниска наоблака одгодила је наш лет за Сарајево из Београда у сриједу ујутро, па смо до доласка морали прескочити јутарње састанке и кренути право на најважнији ангажман у дану – сусрет с три предсједника Босне и Херцеговине . Наш изврсни амбасадор, Michael Murphy,, брзо нас је извијестио у вожњи комбијем од аеродрома, те смо с њим израдили стратегију како приступити састанку.
Откако је прије више од двадесет година потписан Дејтонски мировни споразум, најтеже је одржати мир у Босни. Док је већина држава створених након распада Југославије и ратова 1990-их имала једну доминантну етничку скупину, границе Босне укључивале су велику популацију Срба, Хрвата и Бошњака – муслимана.
Дакле, Дејтонски споразум захтијевао је формални споразум о подјели власти у којем би извршна власт укључивала три предсједника – по један који би представљао сваку скупину. Неко вријеме су три предсједника невољко налазила компромис који је нужан како би нова нација остала у функцији. Али у посљедње вријеме, понајвише због тврдоглавости и сепаратистичке реторике предсједника босанских Срба Милорада Додика, трочлана извршна власт запала је у кризу, неспособна доносити било какве одлуке.
Као резултат тога, Додик је, уз подршку Русије, почео планирати успостављање властитих владиних институција само Срба. То би могло довести до грађанског рата и катастрофе за регију – управо онакав хаос за који би Путин навијао и распиривао.
Наша припрема за састанак испоставила се прилично неважном. Од уласка, Додик и хрватски и бошњачки челници више су били заинтересовани за међусобну свађу него за стварни дијалог с нама.
Сједили смо разјапљених уста док су се они вријеђали и износили притужбе, очито заинтересирани само за погоршање постојеће кризе.
Дали смо све од себе да им објаснимо како се Америка дуго борила с истим проблемима с којима се Босна бори – обје наше нације су мултикултуралне и дијеле власт између јаке националне владе и јаких државних влада. Али једва су нас слушали, а ми смо напустили састанак дубоко забринути за краткорочну стабилност ове важне земље.
Док смо се припремали за конференцију за новинаре након састанка, службеница за медије америчке амбасаде рекла нам је да имамо двије осјетљиве могуће теме које треба покренути у ишчекивању питања босанскохерцеговачких медија.
Прво је означила да је на аудиозапису увода на састанку снимљено једно од нас како Додику, који је предмет америчких санкција, каже: “Драго ми је видјети те, предсједниче Додик.” Била је забринута због конотације сугерирања да је “добро” видјети некога на америчком попису санкција. Насмијешили смо се и рекли јој да нема разлога за бригу.
Друго, рекла нам је да бисмо могли добити питање о тврдњи коју је Додик недавно изнио – да га САД и Британија планирају киднаповати и закључати у подрум без прозора. Насмијали смо се – а онда схватили да је доиста озбиљна.
“Како би било да пристанемо на једну ријеч одговора на то питање ако се појави”, рекао је Tillis. – “Апсурдно.”
Док нам је у Србији циљ био дипломатски напредак у циљевима важним за Сједињене Државе, овдје је било јасно да ће наша мисија бити углавном утврђивање чињеница.
Сенаторка Shaheen, сенатор Tillis и ја провели смо остатак нашег путовања разговарајући о импликацијама нашег састанка с предсједницима и нашим другим ангажманима у Сарајеву, и почели смишљати стратегију како би се Конгрес могао позабавити растућом кризом стабилности у Босни.
Косово – Два задатка
Приштина је један од мојих омиљених градова на свијету. Косово је млада земља на два начина: прво, сама држава има само тринаест година, а успостављена је као посљедња од нових постјугославенских држава; друго, становништво је такођер врло младо, с више од 65% Косовара млађих од тридесет година. То малом главном граду даје енергичну атмосферу којој се дубоко дивим.
У Приштини смо имали два примарна задатка. Први је био ревидирати програм обраде афганистанских избјеглица који дјелује из кампа Bondsteel, базе америчке војске јужно од Приштине, те изразити захвалност свим припадницима америчких служби и цивилима који живе и раде у тешким увјетима.
Сједињене Државе пружиле су важну моралну и политичку потпору Косову приликом успостављања неовисности, а пријатељство између наша два народа је дубоко. Дакле, када смо замолили Косово да угости афганистанске избјеглице док чекају провјеру и преглед прије уласка у Сједињене Државе, Косово је брзо прихватило.
Већина избјеглица већ је напустила камп Bondsteel. Преостало је само око 75 – особа које су означене у почетној провјери и захтијевају накнадни преглед. Али за 75, ово су нервозна времена. Гледали су стотине избјеглица како напуштају Цамп Бондстеел за нове животе у Америци, а сваки пут када аутобус крене, њихова имена се не прозивају.
За неке, њихова прошлост може значити да никада неће бити примљени у САД. Разговарао сам с човјеком који је мјесецима у кампу Bondsteel са својим 13 и 14-годишњим синовима. Блиско је сурађивао с америчким снагама у Афганистану, течно је говорио енглески и објаснио ми је како је тешко цијели живот бити у лимбу.
“Моја дјеца пате, не знајући можемо ли икада отићи”, рекао ми је. “Шта ако не можемо стићи у Америку? Није сигурно да се вратимо у Афганистан. Шта нам је чинити?”
То је питање на које му нисам могао одговорити.
Наш други задатак био је пренијети снажну поруку новој косовској влади у нашим састанцима с младом предсједницом Вјосом Османи и активистом који је постао премијер Албином Куртијем. Косово би жељело ући и у НАТО и у Европску унију, али да би се то догодило, Србија и Косово морају постићи споразум у којем обоје признају правно постојање друге државе. Дијалог у том правцу је у току, али ни српска и косовска влада нису постигле довољан напредак, а у посљедње вријеме Куртијева влада је посебно тврдоглава у одржавању преговора.
На оба састанка, Shaheen, Tillis и ја били смо ригорозно досљедни у нашој поруци о потреби да се вратимо у озбиљне разговоре са Србијом. По многим домаћим стварима лако бисмо се нашли на различитим странама. Ја сам прогресивни демократ, сенаторка Shaheen је умјеренији демократ, а сенатор Tillis је конзервативни републиканац. Путовао сам много пута са Shaheen, али ово је био први пут да нас троје радимо заједно у иноземству. Наша хемија је била природна, а у нашим састанцима с Куртијем и Османијем, мислим да су обоје били затечени координираном двостраначком поруком.
У суботу ујутро, кренуо сам на аеродром на лет кући, дубоко забринут за будућност Босне. Како нам је наш амбасадор рекао док смо били у Сарајеву, “ако почне насиље у Босни, бит ће увучен цијели регион”.
Драго ми је да смо сенаторка Shaheen, сенатор Tillis и ја договорили оформити двостраначки тим који ће радити на овој потенцијалној кризи. Унаточ предзнацима у Босни и Херцеговини, напустио сам регију с надом да је – уз помоћ континуираног конгресног ангажмана – можда ово тренутак када се Србија може придружити Европи у чвршћој политици према Русији. То би био сјајан развој за Сједињене Државе.”, завршава Murphy опис свог балканског путовања.
US Senators Chris Murphy, Thom Tillis, Jeanne Shaheen and US ambassador in Kosovo, Jeff Hovenier at Prishtin airport
Улога Конгреса у вањској политици САД
Једна од кључних обавеза Конгреса је надзор рада извршне власти, укључујући дипломатских активности Стате Департмента. Иако предсједник има широка овлаштења када је у питању вањска политика, Конгрес може ограничити његов простор за рад контролом буџета и истрагама.
Унутар Конгреса, Сенат, или врховни дом, има значајан утицај на вањску политику јер гласа о потврђивању предсједничког вањскополитичког кадра, укључујући амбасадоре, те даје сагласност за међународне уговоре, као што је био случај са нуклеарним споразумом са Ираном. Стога, није случајност да су многи Државни секретари, амерички еквиваленти министра вањских послова, некада служили као сенатори.
Одржавање саслушања у Конгресу и међународне посјете пружају прилику сенаторима да се боље информишу о свом раду. Међународне посјете, као прошлоседмична БиХ, дају им прилику да на терену директно разговарају не само са политичарима, него и особљем амбасаде, вјерским лидерима и кључним грађанима.
Ајдин Муратовић
Наслов: Покрет за одбрану Косова и Метохије
