Тежак сам, дрвен и крвав. Маљ ми је име. Грдно ми име, грдан и ја.
Направише ме прошле јесени у дворишту Стевановом.
Истесаше ме од мрког пања, црног ко’ чемер.
Исписаше ми судбину чемерну.
Презимих у подруму.
Од мемљиве земље отежа ми тело, напуни се мраком и јадом.
Ал’ проби се светлост и засја пролеће.
Зграбише ме чврсти дланови Стеванови.
Заигра ми срце, јекну душа заробљена у пању гаравом.
Угледах небо и птице, угледах колевку дечју и недра Миличина.
Видех искру у очима Стевановим.
Запевасмо обојица ударајући коље у земљу.
Оградисмо тор за три овце, мираз Миличин…
Смејао му се брк, смејао сам се и ја.
Били смо весели и снажни, једри и моћни.
Ја и Стеван,
мој млади домаћин,
моја снага…
Остави ме увече на влажној трави, уморног и срећног.
Ал’ уснух мрачан сан.
Прикрадале се звери Стевановој кући.
Звери с пламеним очима.
Гребале крвавим канџама тор што га оградисмо.
Пробуди ме лавеж паса.
Нестаде сан у мирису јутра и свежег млека.
заборавих га на рамену Стевановом.
Прође пролеће, заталаса се пшеница, а сунце откри белину разиграних јагањаца.
И свану дан!
Дан сунчан и црн, дан неба и крви!
Докотрља се зло и прекри тамом ливаду и шуму, злаћано жито и беле торове.
Нађоше ме руке нечије, бескрвне и дивље.
Заурлах, нем и тежак…
Стеванеее, Милицеее, бежите…сакријте дете!!!
Ал’ стиже их крвник.
Замахну дивље мојим чемерним телом.
Ударих, убих, умрех…
Заћуташе птице, нестаде сунца, пресахну река.
Гледам залеђено небо у њиховим очима, гледам преврнуту колевку и дечје увојке међ’ крвавом травом.
Црн сам и тежак,
Крвав и мрачан.
Из земље изникао, у земљу се вратио.
Маљ ми је име…
Грдно ми име,
Грдан и ја….
