Прво што сам приметила по уласку у порту липљанских цркава за Бадње вече је да се окупило мање људи него ранијих година. Док прилазим старој цркви посвећеној Ваведењу Пресвете Богородице, испред које је бадњак, срећем се са Липљанчанима и размењујемо честитке за Бадње вече. Страх да је у протеклих годину дана отишао већи број Срба нарушио је за тренутак празнично расположење и изузетно свечарску атмосферу.
Гледам по порти и примећујем да је већина Срба, који још увек живе у граду, дошла. Тражим погледом познате људе. Ту су Костићи, Мирићи, Јанићијевићи…. Видим и Дениће. Довели су и децу у порту. Породице које помињем живе у деловима града где Срба више нема. Ако бисте ме питали да пронађем улицу, односно пут којим се стиже до куће Денића, на пример, тешко да бих се снашла, јер је тај део града толико измењен да се од високих зграда ништа не види. Негде између неплански подигнутих вишеспратница постоји пролаз којим се стиже до њих. У потпуном окружењу Албанаца, Денићи су подигли своју децу. Школовали свог сина који је завршио Електротехнички факултет, оженио се и у истој улици и окружењу сада подиже своју децу. У том делу града, али две улице даље су Жорићи и Гуџићи. Млади Александар Гуџић је лекар и ради у болници у Лапљем Селу. По завршетку факултета вратио се у свој родни град.
Три ватре
Да је мање народа у порти примећују и људи који стоје до мене, и говори се о томе док чекамо да почне служба. Разговор прекида долазак свештеника и сви се окрећемо молитви. Бадњак је ове године донео Марко Шабић из Старог Грацка. Храст препун листова посечен је у једној од бројних шума које се налазе у близини поменутог села, а које су Албанци 1999. посекли. Наслоњен је на цркву и по дебљини стабла закључујем да се шуме полако обнављају – храст поново расте. Испред њега стоји Марко. Одмах иза је његова супруга Сандра и њихова три сина.
Док свештеник освећује бадњак, чују се деца која с нестрпљењем чекају да се запали велика ватра и да почне ватромет. Свако од њих у руци држи гранчицу храста коју ће положити да гори. Ношење бадњака до већ запаљене велике ватре прати аплауз и весели повици окупљених Срба. На звонику, тик изнад нас, вијори се велика српска застава. Одмах иза цркве Ваведења из 14. века – која је некада била и седиште Липљанске епископије – налази се новија црква посвећена Светом Флору и Лавру из 1934. године. Оштећена је у мартовском погрому, али и обновљена, и онако осветљена у ноћи уочи Божића целој порти давала је нестваран изглед.
Док је велика ватра горела, наздрављало се уз вино. Шабићи су као добри домаћини свакоме пришли и честитали празник. Атмосфера невероватна, али утисак да је нешто мање људи у порти не напушта никога од нас. Убрзо примећујемо да из порте аутом излази свештеник и одлази пут српских села Скуланево, односно Лепина. У том тренутку све постаје јасно, и из груди нестаје онај терет који је предходних сат времена притискао многе од нас. Мање нас је за онај део Срба који је на Бадње вече долазио у Липљан из поменутих села, јер се у њиховим црквама бадњак није ложио. Ове године је одлучено да се прво у цркви Свете Тројице у Скуланеву, а пола сата касније и у цркви Светог Пантелејмона у Лепини наложи бадњак.
Не оправдавам одлазак Срба из Липљана прво у лето 1999. године, и посебно не касније када су своју имовину продавали и заувек напуштали Косово и Метохију. Све несреће које су задесиле овај мали град по одласку српске војске и полиције могле су да се издрже. Доказ за то су села која још увек опстају, а која су свима позната по великим страдањима – Рабовце и Старо Грацко. Али, ако је неком месту посебна штета учињена формирањем нових 10 општина са српском већином, онда је то Липљан.
Готово сва села – осим два поменута, половине Новог Насеља и самог града – Ахтисаријевим планом припојена су општини Грачаница. (Тим планом – већ сам о томе писала али поновићу још једном – девет великих српских села припојено је новоформираној општини Грачаница, што је страшно деморалисало преостале Србе у самом граду. Број становника у општини се од неколико хиљада свео на непуних хиљаду. У граду постоји Привремени орган општине Липљан који ради по српском систему и ту се слика општине није променила, али њима су Бриселским споразумом руке везане. Скуланево и Лепина по српском систему припадају липљанској општини, такође су и липљанска парохија.)
Једина нада
Срби које помињем у тексту потпуно су остављени и осуђени на албанске институције. Само они знају кроз шта свакодневно пролазе и како се боре да опстану. Морам да поменем и чињеницу да поменута места – Старо Грацко, сам град, Рабовце и део Новог Насеља – договором у оквиру Бриселског споразума неће обухватити ни Заједница српских општина – ако се икад формира. Они су колатерална штета и своје државе и међународне заједнице. Ако све то знамо, јасно је откуд одмах страх да је Срба у граду мање него ранијих година. Прво што вам падне на памет је да су дигли руке од борбе и одселили се. Када страх обузме тело јавља се паника и доносе се погрешни закључци.
Вест да ће се бадњак ложити у црквама у Скуланеву и Лепини брзо се ширила портом и брига је одједном прерасла у велику радост – уместо једне ватре гореће три. Све је у градској порти попримило једну другу димензију. На полицију која је била испред порте више нико није обраћао пажњу, нити је марио за казне због неношења заштитних маски, ни да ли ће писати казне за евентуално непрописно паркирање. (Помињала сам у својим текстовима да су Албанцима у времену епидемије посебна мета за кажњавање Срби. Знају у Липљану и да пишу казне за непрописно паркирање свечарима када донесу славски колач у цркву и слично. Свесни су Липљанчани и спремни када дођу у своју цркву да ће их полиција препасти на излазу из порте и написати казну за нешто.)
Главе су нам биле окренуте ка небу док је трајао ватромет, а српска застава се вијорила. Како смо само желели да нас одозго види и чује сам Господ. Да му се јавимо да смо још увек ту, окупљени око огња заложеног Њему у част. Да нам помогне да издржимо сва искушења. Да уз Његову помоћ победимо страх и бригу да ће Срби у Липљану, на Косову и Метохији, напустити прадедовска огњишта. Он нам је једина нада. Они који одлучују о нама, а ништа нас не питају, довели су нас у ситуацију да се пребројавамо кад се окупимо – у њих вере немамо.
Све што сам написала је можда мало и небитно на светском игралишту где се играју утакмице великих сила, али нама је то значајно јер и овог Божића пронађосмо то нешто што нас још увек држи на овим просторима. Драгоцено нам је у смислу да крај те утакмице желимо да дочекамо у својим домовима. Желимо да опстанемо због деце која су се чула у порти, а они да наставе да чекају и са својом децом ложе бадњак у црквеним портама на Косову и Метохији. До ослобођења.
