Када туку старце или децу, када лажно оптужују и кажњавају, када скрнаве цркве, Албанци у ствари показују немоћ. Показују колико у „држави Косово“ нема будућности.
Талас насиља Албанаца и њихових институција над Србима на Косову и Метохији у континуитету траје више недеља. За разлику од многих претходних карактерише га, да тако кажем, широк фронт. Од одређивања притвора, суђења и изрицања пресуде Ристу Јовановићу из Подгорице, који је ухапшен на Газиместану, бројних инцидената у централном делу КиМ, свакодневног шиканирања Драгице Гашић, повратнице у Ђаковицу, премлаћивања 67-огодишњег Ранка Бацића из Долца код Клине и тринаестогодишњег Николе Перића из Гојбуље код Вучитрна, па све до масовног тровања водом у Дечанима, односно покушаја да се за то, опет, оптуже Срби.
Инциденти се дешавају и док пишем текст. У Сушици код Грачанице на дечијем игралишту исписани су графити „УЧК“. У селу Брод оштећена су врата на храму Светих апостола Петра и Павла, а у цркви исписани идентични графити. Парохијског свештеника у Штрпцу о томе је обавестила полиција која је приликом рутинског обиласка приметила поломљену браву на капији и обијена врата на цркви. На административном прелазу Јариње Албанци су прво сатима држали осамдесетогодишњег Србољуба Веселиновића из Краљева теретећи га за крађу струје, а потом и пребацили у Призрен на саслушање. Веселиновић од 1952. године не живи на КиМ и никада није имао кућу у Призрену, где је наводно крао струју са далековода. Све поменуто, заједно са насиљем од почетка године, достиже бројку од више од 80 напада на Србе, њихову имовину и објекте Српске православне цркве. То значи да је већ сада достигнут ниво насиља из претходне године.
Невиђена тортура
Риста Јовановића слушала сам на Газиместану како је рецитовао и певао, и нисам чула да је изговорио ништа од онога зашта су га у Приштини теретили. Радио је што и хиљаде других људи окупљених око споменика. Ухапшен је када је полицији рекао да нема потребе да претресају монахињу, а одговарао је пред судом за „изазивање раздора и нетрпељивости“. У овом својеврсном Кафкином Процесу, сада је Ристу припало да буде Јозеф К. Кажем сада, јер није ни први ни последњи на Косову и Метохији који је приведен због једног, а суђено му је због нечег сасвим другог – наравно, са све сведоцима.
У одлуци суда каже се да је Ристо имао намеру да изазове раздор и нетрпељивост између етничких заједница током обележавања Видовдана на Газиместану. Због тога је осуђен на шест месеци затвора, али суд може да уважи и замену казне затвора за новчану у износу од 6.700 евра. Уз све то, забрањује му се долазак на Косово и Метохију у наредних пет година.
Драгица Гашић се пре непуна два месеца вратила у свој стан у Ђаковици. Одлучна је у намери да живи у граду који воли, за којим је 22 године патила, за који је везују најлепше успомене. (Нека се нико не пита што јој то треба у животу и зашто се вратила, јер нема право на то. Да нешто искрено волиш доказујеш тако што се за то бориш онда када је најтеже, и ту је тачка. Она је, барем се такав утисак стиче, пресекла и одлучила, и нема ту ничег спорног. На крају крајева, то је њено основно људско право.) Цена коју плаћа подразумева да сваког дана трпи невиђену тортуру од стране Албанаца. „Обилази ме полиција и чим они оду почиње лупање на вратима. Тако је сваке ноћи, али нико још није ухапшен“, рекла је Драгица у Грачаници, где се састала са директором Канцеларије за КиМ Петром Петковићем.
На вратима Драгичиног стана Албанци лепе слике закланих људи, бацају каменице на њен стан, продавци у маркету и пекари, где је првих недеља без проблема трговала, одједном су одлучили да не желе више да јој продају храну. Албанци су у Ђаковици и протесте против њеног повратка организовали. „Остаћу у свом стану и нећу одустати таман ме мртву из њега изнели“, рекла је новинарима у Грачаници. Терор над њом траје, али ту не постоји намера да се изазове раздор и нетрпељивост између етничких заједница – Ристо га је изазвао певањем и рецитовањем. У Ђаковици полиција не може да пронађе ко шиканира Драгицу Гашић.
Са пуштањем у етар прве вести о тровању Албанаца у Дечану није било Србина на Косову и Метохији а да одмах није помислио како ће за то, опет, оптужити Србе. Причали смо међусобно и смишљали шта ће овог пута на памет да им падне. „Пази кад оптуже игумана Саву да их је тровао или монахе“, једна је од претпоставки коју сам чула. (То су једини Срби у општини и опште је познато колико им смета манастир Високи Дечани.)
Данима су медији на албанском језику паничили, број отрованих се повећавао, а ми смо чекали када ће да потврде наше претпоставке. Неколико дана после, када више нису знали ни шта ће ни како ће – јер је број пацијената достигао 2.000 – оптужили су Србе. Прича је текла, отприлике, овако. Двојица Срба са аутом новосадских регистарских ознака примећени су у Дечанима непосредно пре почетка масовног тровања, наводно на 500 метара од изворишта. Пријавио их је савесни Албанац, мештанин, јер су га питали за пут до манастира Високи Дечани. Значи, Срби су дошли у готово 100 одсто албански крај да отрују воду за пиће и потом питали Албанца из Дечана за пут до манастира. Ако су у манастир отишли значи да су их припадници Кфора на пункту не само видели, већ и узели лична документа, јер само тако могу да уђу у манастирску порту. То, ваљда, само Албанци могу да смисле – шта друго да кажем. Моја пријатељица је на ову тему рекла: „Ово више човек ни на глупост не може да им одбије“.
Покушај да оптуживањем Срба барем за тренутак скрену пажњу са сопствене одоговорности – ту пре свега мислим на локалну самоуправу у Дечанима – брзо им је пропао, јер их је на земљу спустила такозвана америчка амбасада у Приштини. Обратили су им се са две, три реченице где су позивали и новинаре и народ да игноришу гласине и сачекају чињенице. О тровању се више не говори или спортским жаргоном речено – на трибинама мук.
Анализама је утврђено да се у води налазе бактерије – једна има везе са фекалијама – па одговорност треба тражити код представника локалне самоуправе. Без ваљаних дозвола и урбанистичког плана, без неопходне инфраструктуре граде куће и зграде, копају где стигну. Ко зна шта су, између осталог, и тим непланским радовима направили па се народ отровао. Не ликујем због проблема који су људи имали – не бих никада јер сам хришћанка – али факат је да су се сада стварно отровали и није им успело да за то окриве Србе. До сада је било обрнуто, и сви су им веровали – водећи светски медији посебно.
Албанска немоћ
Бројни инциденти у централном делу КиМ су провокације. На Видовдан су људи у Грачаници виђали младе Албанце како рукама показују симбол двоглавог орла, али су их игнорисали, нису ни пријављивали полицији. Албанци би најсрећнији били када би изазвали већи инцидент, али знамо им тактику. Имамо и ми своју и зове се трпљење, а они знају шта то значи. Старце туку и шиканирају већ деценијама, децу такође, то је опште познато. Осуде међународне заједнице због свега што се у последњих месец и по дана дешава скоро и да нема, али, искрено, ни не очекујемо је. Ако ће да кажу да су забринути, онда боље да ћуте.
Да будем јасна, ништа од поменутог у тексту није било, и није, пријатно за нас који овде живимо, али примећујемо да су Албанци што више времена пролази – као и комплетан пројекат „држава Косово“ – на све тањем леду. Колико сваког од нас у појединим тренуцима, због свега што нам се дешава, обузме страх, јер смо потпуно остављени и незаштићени, толико њих обузме бес јер ништа није као што је било рецимо деведесетих, када су их сви штитили шта год да ураде. Они савршено добро знају да колико год нас плашили, наш страх не може да се мери са њиховим, јер су они ти који су играли на карту све или ништа. Не само да нас у ове 22 године нису отерали, већ су се Срби охрабрили да се враћају у најекстремније крајеве – у градове. Поред Драгице Гашић, на повратак у Ђаковицу чека 450 српских породица.
Зато, када туку старце или децу, када лажно оптужују и кажњавају, када мржњу према Србима не могу да сакрију ни када је једна жена у питању, када скрнаве цркве, они, у ствари, показују своју немоћ. Показују колико је све у „држави Косово“ без будућности. Да су сигурни у себе и своју „државу“, зар би долазили у овако апсурдне ситуације? Али, нека их. То је њихов проблем. Нама ваља само да останемо своји на своме и да наставимо да трпимо – како знамо и умемо.
Јања Гаћеша је дугогодишњи дописник Новог Стандарда из Грачанице. Ексклузивно за Нови Стандард.