Покрет за одбрану Косова и Метохије

Једна прича са Паштрика и један позив за помоћ

Фото: мод. гов. рс

Једна прича са Паштрика и један позив за помоћ

Кажу био је рат, кажу прошао је рат, кажу од рата је прошло 23 године, неко каже и 24… Кажу било је оволико жртава, па опет онолико… Бројимо, пребројавамо се, сећамо се, палимо свеће за погинуле од НАТО бомби, од метака из пушчаних цеви, од гранате, од ножа, од…

Летос сам била на Орловачи, ишла од гроба до гроба киднапованих и убијених Костића, Бурџића, Николића, Ђорића, Божанића… Пре неки дан у Краљеву до гроба мог брата Станише Миленковића на 23. годишњицу од његовог трагичног нестанка, киднаповања… Да ли је то био и датум смрти не знам, не знамо… А сигурно има оних који знају… И тако страдање се за неког завршило, а за друге још увек траје… Да, ја често кажем да број жртава, ма који он био, није коначан. Жртава рата има много , ту су око нас, ходају по овој земљи где и ми, можда раде у фабрици ил пијаци, ил школи у којој радимо и ми али их не видимо. А можда су у некој оронулој кући, сами ил са породицом сиротују јер су онеспособљени за рад, јер су рањени у руку, ногу, главу… јер су рањени у душу, јер их бој који се води у њиховој глави, у њиховом сећању изнова и изнова убија и претвара се у бол који боли више од гранате, од бомбе, од метка…

Знам многе мајке, сестре, жене које су умирале трагајући за својима, знам многе су боловале за необележеним гробом, знам многе су устајале са фотографијом најрођенијег у рукама склопљеним на грудима… И да ли је њих неко бројао у жртве?

И тамо опет, други преживели неки напад, ил неке нападе, извлачили тела убијених другара, колега, рођака из неке тамо, посуте бомбама, куће на Планеји, из рова на Кошарама… И опет радовали се животу будећи се из коме у некој од болница у Београду, Нишу, Ваљеву…

Радовали се што су живи, а наставили да живе живот који је, како је време пролазило све мање личио на живот достојан човека. У својој земљи, оној коју су бранили, у својој кући са немалтерисаним зидовима,  уз своју децу, често гладну јер од инвалидске пензије(ако је и добију) се често и не може живети…

Кад слушамо овакве приче на ТВ у, ако им и дају неки кутак у програму, помислимо да је то немогуће, да можда постоји још неки разлог за ту немаштину, за ту муку, јад… А често и само променимо канал јер ,, доста нам је више тих прича о јунацима са Кошара, Паштрика, доста нам је Косова, доста нам је крви,,… Али, ако су ти људи крварили ту негде крај нас и за нас, онда је то прича која не само да треба, него и мора да нас гане, да нас заболи, да нас опомене и тргне. МОРА! Па тај неко је могао да буде мој брат (ако није), мој друг из средње школе(ако није), мој комшија…

Зашто све ово пишем? Зато што знам да постоје такви људи, и не један или двојица, већ их у сваком граду и сваком селу широм Србије има бар по један.

И одвешћу вас до Лесковца да једног од њих упознате.  Ја сам га прошле године упознала, а његову причу сам  чула још док су падале бомбе…Мојих је година. И за разлику од мене ( и вас), данас једва преживљава од пензије која је 13 000 динара.  Да толико. Питате се шта му се десило? Десио му се Паштрик 1999. године, десила му се Планеја, десила му се Шех махала, десиле су му се НАТО бомбе које су се сручиле на једну кућу, десили су се око њега његови мртви другови, затрпани гредама, зидовима и плочама…У тој кући међу бројним жртвама је погинуо Дејан Вечевић из Велике Хоче, у тој кући се међу погинулим нашао и друг јунака наше приче Дејан Јанићевић и многи други… А он, чије је име Александар Цветковић,  је у свесном стању ослобађао главу која је била потфаћена тешким предметом, и пузио  ка отвору из којег је допирала светлост . А онда је уследила још једна детонација… Ње се сетио када се пробудио из коме у болници  где су му ушивене ране на глави и по телу. Преживео је, али је остао инвалид. Одликован је орденом, а добио пензију од 6000 динара. Касније је добио статус борца па су му пензију дуплирали… Од 2005. је почео да побољева и психички. Јауци другова са Паштрика, и звуци авиона су га будили ноћу и још га буде…

А отац његов, са којим живи, и којем Бог даје снаге да издржи, брине о њему. На сву ту муку, наш несрећни јунак, Александар, је оболео и од кичме и није способан за рад, а шака лекова које мора да узима, кошта више од његове пензије…

Прошле године су његови саборци из 549. моторизоване бригаде, и чете војне полиције, прикупили нешто новца и однели му. Дирљив је то био сусрет у његовом скромном дому у Лесковцу. Сузе и загрљаји су их вратили у борбене ровове на Горожупу, на границу… Један од ратних другара Д. Г. му је у руку спустио крст и бројаницу из Богородице Љевишке у Призрену. Купили су му дрва за огрев, платили лекове које је на вересију узимао у једној апотеци, омогућили неке прегледе код лекара.

Његови саборци и сада јуре да му помогну и да му среде папире како би могао да добије кућну негу. Али, се број болесних сабораца повећао, и не могу да новчано помогну свима.

Зато је ово и јавни апел да се и ми, заједно, укључимо у ову причу, да помогнемо Александру, да може да купи лекове, огрев, храну, да подмири рачуне, да његовом оцу бар мало олакшамо муку…

Александар није тражио помоћ, он је, док је био мало бољег здравља, одвајао од своје сиротиње за своје другове, помагао. Сад  његови другови, саборци, моле за њега. Неке од њих лично познајем и зато сам на њиховој страни.

Ако желите и ако сте у могућности  и ви да помогнете Александру јавите се. Повезаћу вас са људима који могу да вас одведу код њега, можете заједно да га посетите, да се уверите у истинитост ове приче, или да уплатите новац. Ваше мало њему ће значити. Ваше мало помоћи ће му да са мање болова легне, и са још мање болова устане… Ваше мало ће му помоћи да осети топлину своје собе, и да се макар физички удаљи од Паштрика и Шех махале.

И Александар је жртва рата! Оног рата који се водио против свих нас! Помозимо му.

Новац можете уплатити на жиро рачун у прилогу( са назнаком за Александра Цветковића)  или ако сте организација,удружење, можете се јавити његовим другарима који ће вас повести до њега (пишите ми у инбокс, а ја ћу вас даље упутити).

Унапред захвална, Оливера Радић, аутор овог текста.

Дана, 4. децембра 2022. године.