Захваљујући Цркви, а уз подршку Унмика, УНХЦР и КФОР-а први повратници нашли су се у цик зоре 13. августа 2001. на згариштима својих осојанских домова.
Захваљујући Епархији рашко-призренској и Дому културе Грачаница крајем прошле недеље у селу Осојане код Истока на северу Метохије обележено је 20 година од првог и јединог успешног повратка Срба прогнаних са Косову и Метохији 1999, после увођења протектората Уједињених нација.
Тај за сада једини одрживи српски повратак броји 650 душа у Осојану и околини, мада нико тачно не зна колико се Срба прогнаника вратило на целом КиМ током 21 године. У оптицају је само незваничан податак да је проценат повратка Срба на КиМ у протекле две деценије мањи од два посто.
Истине ради, иза повратничког преседана у Осојанској долини стоје гаранције некадашње америчке државне секретарке Мадлен Олбрајт, дате на захтев тадашњег епископа рашко-призренског Артемија (Радосављевића).
На терену пресудну улогу имала је СПЦ – ЕРП и Митрополија црногорско-приморска, са благословом тадашњег патријарха српског Павла и уз пожртвовање монахиња Пећке патријаршије.
Захваљујући Цркви, а уз подршку Унмика, УНХЦР и КФОР-а први повратници нашли су се у цик зоре 13. августа 2001. на згариштима својих осојанских домова.
Јелена Тасић (Фото: Данас)
Они су пакао колективних центара у централној Србији заменили пакленим условима повратничког живота у Метохији, чији су опстанак гарантовале само бодљикаве жице и јаке снаге шпанског КФОР-а.
Држава Србија помаже повратнике не само у Осојану, али без успеха да трајно реши проблем њихове безбедности и егзистенције.
Разлога за то је више – непостојање јасне државне и националне стратегије за КиМ, незнање, политички дилетантизам, страначко профитерство…
Београд никада није имао јасан императиван план за повратак Срба на КиМ – одрекао се њиховог организованог повратка у градове, осудио их на „српске резервате“ нудећи нереална „Потемкинова села“.
Иако је Запад 1999. показао да је способан да брзопотезно врати Албанце и без провере да ли су баш сви са КиМ, Београд никада није доследно инсистирао нити условљавао своје преговарачко учешће и уступке повратком Срба, иако је то обавеза међународне управе из Резолуције 1244 СБ УН.
Ту је сада и Приштина, која је под протекторатом 2008. једнострано прогласила косовску независност и, мада има министарство за повратак Срба, њен приоритет је стварање етнички чистог албанског простора.
Опрема: Стање ствари
