У ауторском тексту „Дано, будимо реални, епидемије рака нема“, који је 13.06.2024, објавио г. Зоран Радовановић, искусни професор епидемиологије (у пензији), изнето је низ инсинуација и неистина које се односе на мене.
Иако не помиње моје име, он у претпоследњем пасусу наводи „Фасцинантно је са колико надобудности и некритичности она и њен сарадник, један специјалиста хигијене из Косовске Митровице, игноришу светску науку и најугледније научне институције“.
Како сам ја једини специјалиста Хигијене који је седео за столом на поменутој конференцији за штампу, потпуно је јасно да је проф. Радовановић мислио на мене.
Немам примедби на део текста у којем проф. Радовановић полемише са научним подацима, међутим тога је у тексту јако мало.
Нажалост уместо аргументоване полемике засноване на чињеницама проф. Радовановић, не могавши да победи свој его, у већем делу текста уместо полемике уводи дисквалификације и сопствене ни на чему засноване оцене.
Пошто припадамо блиском делу медицинских наука (превентивној медицини) раду проф. Радовановића придавао сам дужно поштовање, а на појединим његовим књигама градио и своја знања о превентивној медицини.
Тим пре сада не могу да се начудим када видим на који ниво исти аутор своди дебату у својим текстовима.
Годинама учествујем у друштвеној полемици о последицама рата и ратних дејстава 1999.године.
Како са људима сличних, тако и са људима супротних ставова. Ни једну од тих полемика нисмо сводили на полемику о личностима, већ само о аргументима које смо заступали.
Чињенице, а не личне квалификације су биле средство дебате. Супротно томе, чини ми се да је ниво дебате који је проф. Радовановић употребио у свом тексту недостојан и његовог и реномеа дневног листа Данас.
Ја то себи нећу дозволити, али такође нећу дозволити ни да овакве произвољне тврдње проф. Радовановића остану без одговора.
Нисам адвокат проф. Данице Грујичић и поштоваћу њен избор да се на писање професора Радовановића једноставно не обазире, али, ја преко оваквих квалификација једноставно не могу и не желим да пређем.
У мом излагању на поменутој конференцији истакао сам следеће: „Доказали смо да је у нашој земљи али и у ширем подручју, дошло до значајног загађења животне средине и до израженог пораста ризика по здравље нашег народа.
Подаци које смо изнели јасно указују на могућност постојања везе између оболевања испитаника и изложености факторима ризика насталим као последица ратних дејстава.
Верујемо, да све наведено јасно указује на потребу да наше друштво на одговоран и научно заснован начин мора да утврди све последице ратних дејстава на животну средину и здравље становништва, а затим приступи изради планских докумената за уклањање и минимизирање утврђених последица, и њиховој реализацији.
Само тако ми можемо исказати своју професионалну и научну али и моралну и друштвену одговорност, најпре према онима који су трпели последице, али и према грађанима који тренутно живе овде као и према онима који ту треба да живе у будућности.
Иако је прошло више од 25 година, могућности за то још увек постоје.“
Ни у једном делу мог излагања нема речи које ми у уста ставља проф. Радовановић, нема нити надобудности и некритичности нити игнорисања светске науке и најугледнијих светских институција. Свака реч заснована је на доказима и чињеницама и сваки изнети став могу аргументовано да браним.
Наравно да нема ни било какве тежње ка остваривању „несумњиве личне користи“ како то на крају свог текста покушава да „поентира“ проф. Радовановић. Не само код мене, већ ни код једног члана Иницијативе.
У декларацији коју смо и прочитали на конференцији и у медијима објавили јасно стоји да је ангажовање чланова иницијативе на добровољној и Про Боно (без плаћања) основи. Не могу да верујем да човек тог искуства као што је професор Радовановић то не разуме.
Постоје само два објашњења за то. Или професор није ни погледао конференцију нити прочитао Декларацију, или су његове тврдње неосноване и злонамерне.
Професор свој текст завршава реченицом „Да ли је ово ниво на којем треба да разговарају два професора?“
И ја се то питам професоре?
Након оваквих тврдњи проф. Радовановића – нема назад. Ја себи нећу дозволити да дискусију спустим на ниво на који је професор довео примењујући један од најприземнијих модела друштвеног понашања, недостојан ни његовог ни мог звања и позиције.
Изабрао је модел тако присутан у нашем друштву – „Ја те пљунем, а ти се после бриши“. Не може то тако професоре!
Након свих изнетих неистина принуђен сам да позовем проф. Радовановића да аргументе о овом питању јавно суочимо, на телевизији коју изабере и у време које изабере. Помоћ дневног листа Данас је добродошла.
Уколико професор изнађе било какав разлог за одбијање овог предлога, без обзира на професорове године и на моје поштовање према њима и његовом ранијем раду, то ћу сматрати чином научног и/или личног кукавичлука.
Аутор је редовни професор Хигијене и медицинске екологије, Медицинског факултета Универзитета у Приштини – Косовска Митровица
Др. Александар Ћорац
