Покрет за одбрану Косова и Метохије

Вести

Јован Маркуш: Усташки и фашистички корени монтенегринске идеологије

Проф. Павле Вујовић, био је професор математике на Вишој Педагошкој школи на Цетињу и осјећајући да се почело са кривотворењем наше историје, као што би и у будућности могло да се догађа, о свом трошку штампао је на Цетињу 1971. године једну скромну публикацију са насловом ,,О БИВШИМ ЦРНОГОРЦИМА”.  У предговору проф. Вујовић пише сљедеће:

,,Мој брат може да се изјашњава за себе у погледу народности и вјере како хоће, независно да ли тако осјећа или из неких других разлога. Међутим он нема право, нити неко други, да мојим прецима одриче оно што су били и како су се осјећали. Наша је дужност да се томе супротставимо ка културан начин. То је наша дужност и према нашим прецима и према нашем потомству. То је дужност и нас који нијесмо историчари.”     

Овај предговор, за онога ко мисли логички и објективно, може бити и у данашњем времену само од користи.

  1. Фалсификати и њихово спровођење у дјело током фашистичке окупације Црне Горе

Руковођен напријед реченим етичким начелима почео сам као инжењер да се мало детаљније бавим анализом стања неких карактеристичних параметара за Црну Гору током 20. и на почетку 21. вијека, Тако сам 2004. године направио једну табелу коју сам назвао ,,Сличности и разлике између: Књажевине и Краљевине Црне Горе, Фашистичке окупације у Другом свјетском рату (,,Независна држава” Црна Гора) и данашње Црне Горе”.

За вријеме Књажевине и Краљевине Црне Горе један број упоредних параметара који се односе на: језик, етничку припадност (народност), вјероисповијести, државно уређење и управу, набоље се може сагледати у уџбенику за школе у коме пише између осталог сљедеће:

,,Народ. У Црној Гори живе све сами чисти и прави Срби, који говоре српскијем језиком, а има их око 300 000 становника. Већина су православне вјере, а има нешто мало римокатоличке и мухамеданске вјере, али треба знати, да смо сви српскога поријекла и српске народности.

Управа. Црном Гором влада Краљ Никола I. из славне српске породице Петровић—Његош.

Православном црквом управља — Митрополит; римокатоличком — Прабискуп, а мухамеданском —Муфтија.

До 1910. године Црна Гора је била књажевина, а тада се прогласила краљевином.

Осим Црне Горе има још српских земаља у којима живе наша браћа Срби. Неки су као ми слободни, а неки нијесу, него су под туђином.

Сваки Србин у Црној Гори дужан је познати и љубити своју цјелокупну домовину — све српске земље, у којима живе наша ослобођена и неослобођена браћа Срби. Ниједан Србин и Српкиња, ма које вјере били, не смију пожалити ни живот ни имање за општу српску слободу, добро, и благостање. Треба да је брат мио, које вјере био, јер тешко брату без брата.”

Када су у питању државни симболи неспорно је да је: орао у државном грбу био бијеле боје, да је народна застава била тробојка без апликација, да је државна химна била ,,Убавој нам Црној Гори” коју је написао Јован Сундечић а народна или незванична химна ,,Онамо, намо” коју је написао краљ Никола I Петровић Његош.

Проф. Предраг Вукић је својевремено издао зборник докумената под насловом ,,Српство у Црној Гори” (Цетиње, 2004) а потом је и Народна Странка издала зборник докумената о језику, народу и вјери под насловом ,,Црногорски идентитет” (Подгорица, 2011),  у којима документа показују како се народ исказивао, којим језиком је говорио и којој је цркви припадао током протеклих вјекова. Ја сам у књизи ,,Грбови, заставе и химне у историји Црне Горе” (Цетиње, 2007) дао стручни приказ државних симбола кроз вјекове, а такође и начин на који су злоупотријебљени или фалсификовани поједини данашњи симболи.

Да би се сагледале сличности и разлике између Краљевине Црне Горе и Црне Горе за вријеме фашистичке окупације у Другом свјетском рату неопходна је мало детаљнија анализа, која показује  како су  почела фалсификовања са циљем да се разори духовно и политичко биће Црне Горе.

Послије окупације Краљевине Југославије 1941. године слиједило је њено разбијање стварањем нових држава под протекторатом нацистичке Њемачке, фашистичке Италије и њихових савезника на Балкану.

У Хрватској је створена усташка држава под покровитељством нацистичке Њемачке на челу са поглавником др Антом Павелићем. За краља Хрватске је постављен кнез Савојске куће, Војвода од Сполета, добивши име Звонимир II. По истом рецепту италијански фашисти су покушали да доведу на престо ”Слободне и Независне Краљевине Црне Горе” унука краља Николе, принца Михаила Петровића Његоша. Велики патриота и човјек од части је одбио окупаторску круну, одбацујући манипулације са Црном Гором, њеном слободом и династијом Петровић Његош. Умјесто круне одабрао је ратно заточеништво у нацистичким логорима. Окупацијом Црне Горе почело је њено комадање, тако да је члан Централног комитета за успоставу Независне Црне Горе др Новица Радовић у листу ”Зета” морао да реагује на намјере усташког поглавника истичући сљедеће: ”Истина, изјава г. др Павелића од 23. овог мјесеца дописнику мађарског листа ”Ахтурблет”, да ће границе између Црне Горе и Хрватске бити уређена на бази историјских граница, примљена је у Црној Гори са радошћу. Ипак, наши пријатељи из двадесетогодишње борбе за право, слободу, равноправност и историјску политичку индивидуалност: К себи руке!”

Црногорски сепаратисти према туђим и давно пројектованим плановима, заједно са фашистима су кренули у промјену духовног и политичког бића Црне Горе. Пропагирајући народносну индивидуалност најавили су национално ослободилачку еру. Прихватајући фашистичку идеологију одбацују вредности грађанске демократије кажу: ”Морамо се ослободити лажних партијских апостола, софистичке школе и сладуњавих пилула капиталистичко-демократског режима.”

Позивајући се на хиљадугодишњу културу и државну независност истичу да имају ”своју књижевност, свој језик, своју вјеру и своју умјетност” а такође да имају ”своје геније, своје симболе и светиње, своју заставу и своје народно име”.

Тврде да се етнички формирао посебни ”Црногорски Народ”.  Пропагирају, импортовану и стару теорију, да Црногорци нијесу Срби него да су настали стапањем Дукљана и Илира, а о братству са Арбанасима кажу: ”Ми смо и крвно везани са њима стапањем Словена и Илира у Црногорце и Арбанасе”.  У том смислу позивају црногорску омладину на ”националну изградњу и уздизање” уколико жели да имају ”слободну Црну Гору”.

Умјесто државне (народне) заставе, тробојке из времена Књажевине и Краљевине Црне Горе наметнута је црногорска ратна застава – алај барјак, бијели двоглави орао на црвеној подлози.

Услиједила је наредба о забрани постојећих уџбеника у свим основним и средњим школама. Послије ове дошла је наредба Висoког комесара за Црну Гору о новим наставним програмима.

Српски језик, који је био званични језик у Књажевини и Краљевини Црној Гори, преименован је у црногорски а лист ”Зета” је почео да објављује италијанско-црногорски рјечник уз напомену: ”Сваки наш читаоц, ако буде редовно пратио овај речник моћи ће за врло кратко вријеме научити како се говори, чита и пише италијански и црногорски”.

Фашисти и сепаратисти су почели, поред језика, да преименују и улице. Тако су на Цетињу избрисали име Његошево преименујући Његошеву улицу, под образложењем да јој враћају старо име.

Окупационе власти у сарадњи са сепаратистичким комитетима су сакрили од погледа јавности, заградиле даскама ”споменик изгинулим омладинцима 1918. године, као и плочу за спомен рођења краља Александра”.  Убрзо су срушили спомен гробницу у којој су се налазили земни остаци 30 омладинаца погинулих у братском сукобу на Божић 1919. године, као и споменик јединог краља који је рођен на Цетињу и унука краља Николе краља Александра Карађорђевића.

Мај 1941. године, је за црногорске сепаратисте био значајан мјесец тако да су чак преименовали и стару црногорску народну пјесму ”Ој, јунаштва свијетла зоро” у ”Ој, прекрасна мајска зоро”.  Ова популарна родољубива пјесма ”Ој, јунаштва свијетла зоро” први пут је јавно отпјевана 1863. године, а њен текст штампан у ”Лири” 1884. године. Аутентични текст ове пјесме  гласи:

 

”Ој, јунаштва свијетла зоро ој!

Мајко наша Црна Горо!

На твојим се врлетима, ој!

Разби сила душманина.

 

Једина си за слободу, ој!

Ти остала српском роду.

Дат’ ће Бог и света мати ој!

Да се једном све поврати.”

 

У јавности је фашистички диктатор Мусолини ословљаван као Дуче (вођа), а нацистички Хитлер као Фирер (вођа). По угледу на њих и др Секуле Дрљевић је постао сепаратистички вођа и народни учитељ. Лист ”Зета” је поздравио Дрљевићев долазак 12. маја 1941. године из усташке Независне Државе Хрватске у окупирану Црну Гору, насловом: ”Живио Народни учитељ и Вођа, др Секула Дрљевић! И добро нам дошао!” У част доласка Вође лист ”Зета” је објавио да ће ”свим црногорским градовима, селима и планинама одјекнути глас твоје пјесме: ”Вјечна наша Црна Горо…”  Савић Марковић Штедимлија је у књизи ”Црвена Хрватска” 1937. године ову пјесму Секуле Дрљевића већ био прогласио ”химном црногорског горштака”.  Дрљевићева пјесма је, у ствари, мелодијом и ријечима, плагијат народне пјесме ”Ој, јунаштва свијетла зоро”. Из пјесме је избачена реченица која се није уклапала у сепаратистички пројекат ”Ти остала српском роду”, а додате нове строфе које су одговарале тренутним политичким интересима. Црногорски сепаратисти су стару родољубиву народну пјесму преименовали у част мајском доласку свог Вође (12. маја 1941. године) и одатле се 1941. године  умјесто ,,Ој јунаштва свијетла зоро“  пјевало од ,,Ој прекрасна мајска зоро“.

Фото: Секула Дрљевић

За оне који су јавно одбили да прихвате фашистичко и сепаратистичко национално преименовање Срба из Црне Горе у неке нове ”клониране Црногорце” слиједиле су казне. Тако је бивши начелник управног одјељења Зетске бановине и бивши срески начелник Војислав Пекић родом из Дробњака (отац познатог писца Борисава Пекића) послије изјаве пред италијанским властима да он не признаје такво црногорство и да се он тако не осјећа, експресно протјеран из Црне Горе. Поводом овог случаја лист ”Зета” предлаже сљедеће: ”Његовим стопама требало би послати и све оне остале теразијске лижи сахане како би се Црна Гора ослободила оваквих родољуба.”  Ради дисциплиновања народа да прихвати теорије о ”новим Црногорцима”, сепаратисти су припремили списак од 200 највиђенијих грађана из Црне Горе са намјером да их убију као познате борце за српско национално јединство.

Није тешко уочити скоро истовјетност сепаратистичког и усташког пројекта. Из НДХ је дошао вођа и учитељ Дрљевић гдје је већ дуже радио са сепаратистичким ”идеологом” Савићем Марковићем Штедимлијом, који се истакао пропагирајући старе ”теорије” о промјени укупног идентитета Црногораца, етничког и вјерског, желећи да их преведе у ”Црвене Хрвате” и римокатолике. Штедимлија је у усташком покрету био задужен да ради на зближавању Хрвата, Албанаца и ”Црвених Хрвата” (Црногораца) и да их конфронтира против Срба (Црногораца, Херцеговаца, Босанаца, Србијанаца..). Није тешко закључити да све Штедимлијине ”теорије” вуку своју генезу од усташке ”Хрватске странке права” Анта Старчевића из 1868. године, која је лансирала своју ”теорију” о Црногорцима као мјешавини ”Црвених Хрвата” и старих Илира. Штедимлија је само по задатку проучио и презентовао идеје ове странке, која је пропагирала расизам педесет година раније него је настао фашизам у Италији и нацизам у Њемачкој. Поред предузетих мјера на промјени бића Црне Горе,  требало да услиједи и реализација идеје о ”Аутокефалној унијатској Црногорској цркви” чији је гласноговорник био управо Штедимлија. По узору, на ”Аутокефалну Хрватску православну цркву”, која је завршила као и њен оснивач Анте Павелић, требало је створити ”Аутокефалну Црногорску православну цркву”. Иначе, Штедимлија је био уредник ”Гласа православља”, органа ”Аутокефалне Хрватске православне цркве”, и фактички администратор ове силом усташке власти промовисане цркве”. О овој ”цркви”, у књизи ”Православни”, хрватског римокатоличког теолога др Јураја Коларића пише сљедеће: ”Анте Павелић изјавио је 28. вељаче 1942. у сабору да ‘у православље не дира нитко, али у хрватској држави не може бити Српске православне цркве’. Затим је 3. травња 1942. донесена ”Законска одредба о оснивању аутокефалне Хрватске православне цркве, а на темељу те одредбе проглашен је 5. липња 1942. Устав Хрватске православне цркве. За поглавара Хрватске православне цркве био је постављен руски емигрантски архијереј, бивши архиепископ јекатеринославски и новомосковски Гермоген, који је био устоличен у Загребу 7. липња 1942.” Потом се наводи сљедеће: ”Хрватска православна црква није имала никакав стварни утицај на положај православних Срба у Хрватској. Са неколико свештеника, махом проблематичних људи, који су се пуким случајем шпекулацијом нашли у НДХ, није она могла да врши никакву мисију, нити да постане значајни фактор који би могао да заштити своју паству. И даље је трајало превођење у римокатоличку вјеру, и даље је постојао и радио ”Уред за рушење православних цркава”, злочини нијесу престајали.” На крају овог поглавља о Црквеној унији у Хрватској др Јуриј Коларић између осталог закључује: ”Као што смо видјели, повијест православља у Хрватској тешка је и трагична. Спознаја праве истине била би од највеће користи и за једну и за другу страну. У свијету је познато да хрватско католичанство стоји на ‘црној листи’ свјетског емигрантског покрета”…  Тешко је не сложити се са ријечима овог римокатоличког доктора теолошких наука, да треба сазнати праве истине па и оне о црквеној унији и о Штедимлијиним активностима у Хрватској. Кратко трајање ”Независне Државе Црне Горе”, коју ће сепаратисти и фашисти промовисати на Петровдан 1941. године, спријечило је остварење Штедимлијиног програма. Међутим, Савић Марковић Штедимлија ће касније поново покренути стару ”теорију” о ”Аутокефалној Црногорској цркви”, али овог пута у комунистичкој изведби. Дајући подршку рушењу Цркве Св. Петра Цетињског и Његошевог гроба на Ловћену, у загребачком листу ”Вјесник” (органу Социјалистичког савеза Хрватске) од 26. априла 1970. у чланку ”Знамо ко води кампању против Његошевог маузолеја” који одише мржњом, Штедимлија поново покреће питање ”Аутокефалне Црногорске православне цркве”. Неки од водећих комунистичких егзекутора рушења светиња на Ловћену здушно су прихватили ову вјерску ”теорију” иако нијесу били вјерници. Попут ове, пристали су да буду само спикери ”теорија” које су импортоване из центара моћи ван Црне

Италијанска окупациона власт обећала је Централном савјетодавном комитету власт у седам срезова Црне Горе, док су на другој страни одузели житородне крајеве, излазе на море, а тиме и могућности за самосталан живот. Албанији су припојени: Улцињска област до Добре Воде, Тузи до ријеке Цијевне, Кастрати, Плав, Гусиње, Метохија и дио Косова који је припадао Краљевини Црној Гори. Боку Которску у старим аустријским границама припојили су Италији. Херцеговина је била препуштена хрватским усташама као компензација за присаједињење Далмације, а за Новопазарски Санџак био је припремљен посебан статус са ослонцем на муслимане с циљем одвајања Црне Горе и Србије. Албанским пљачкашким бандама дозволили су, поред великог броја убистава, тоталну пљачку, паљевине, и прогонство Црногораца и Србијанаца са Метохије и Косова.

Већину чланова сепаратистичког Централног комитета није интересовало мијешање у ”туђе” послове и комадање Црне Горе, они су се залагали за своју ”Независну” Црну Гору, па макар била од ”Кокота до Котора”, како су говорили неки од истакнутих чланова.

Црногорски сепаратисти који су окупацију дочекали као слободу, припремили су Сабор од 65 својих присталица који је требао да симболизује Народну скупштину из 1914. За Петровдан, славу Цетињског манастира, 12. јула 1941. године црногорски комитет сазвао је Сабор. Дио позваних делегата није стигао на Петровдански сабор, а дио присутних је одбио да учествује у раду, доживљавајући овакав чин тешком увредом, за коју се они нијесу борили. Ипак, комитет се снашао и на брзину позвао друге симпатизере, како би попунио број делегата за пуноважно одлучивање. Са неколико сати закашњења сабор је отпочео са радом.

Званични и једини саборски говорник др Секуле Дрљевић одмах по отварању Сабора узео је ријеч и у дугом говору, између осталог, рекао:

”ЦРНОГОРСКИ САБОРЕ,

Прошли Свјетски рат завршен је Версајским диктатом. Као његова неминовна посљедица настала је пометеност политичких и моралних појмова у првим годинама након рата, коју је прекинуо долазак на чело италијанског народа генијалног творца и вође фашизма Бенита Мусолинија. Касније, узео је у своје чврсте руке вођство њемачког народа Адолф Хитлер идентификујући погледе на Европу и на нужност њене реорганизације са погледима Бенита Мусолинија. Оба Велика Европљанина нијесу престајали упозоравати на нужност стварања нове Европе. Нијесу их схватили они, на чију су адресу њихове опомене биле упућене. И тако је дошло до данашњега рата.

Творевине Версајског Диктата срушиле су једну за другом побједоносне армије Сила осовине. Нестало је и Југославије и тиме је створена могућност, да буде исправљена неправда учињена Црној Гори године 1918. и да Црна Гора, као независна држава, буде укопчана у нови европски систем који изграђују два европска генија савременика и њихове непобједиве армије.”

”Ријечи г. Дрљевића, често пута биле су прекидане најбурнијим аплаузима и поклицима на адресу слободне Црне Горе, Фашистичке Италије, њеног племенитог Краља, Вође Фашизма, г. Мусолинија, Грофа Ђана и свих оних, којима Црна Гора има да захвали за овај велики дан.

Предсједник Сабора одредио је затим да се прочита декларација. Господин Јово Поповић прочитао је текст декларације, који је био поздрављен дугим одобравањем. Предсједник Сабора г. Ивановић умолио је затим да се декларација прими акламацијом, нашто се двораном проломило громко: Прима се! Г. Ивановић констатовао, да је декларација примљена једнодушно.”

У истом броју објављени су и телеграми захвалности са свечаног засиједања Сабора. У телеграмима упућеним Дучеу и Фиреру каже се сљедеће:

”ДУЧЕ-У

РИМ

У часу када Црна Гора, по једнодушној одлуци Сабора, успоставља Суверену и Слободну Државу, оријентишући се одлучно према Фашистичкој Италији, и тражећи њену заштиту и трајну плодоносну солидарност, полазе к Вама, Дуће, изрази захвалности за ово величанствено дјело задовољштине, и уздижу се топле жеље за успостављање једног доба правде, мира и сарадње међу народима под Вашим највишим покровитељством.

 

Претсједник Сабора

ИВАНОВИЋ,с.р.”

”ФИРЕРУ

БЕРЛИН

         Црна Гора, која је, у акционој сфери Фашистичке Италије данас успостављена као Суверена слободна држава, упућује своје мисли Вама, Фиреру у жељи да Осовина и нови европски поредак достигну скору сретну побједу.

 

Претсједник Сабора

ИВАНОВИЋ,с.р. ”

 

Овако створена ”Суверена и Независна држава Црна Гора”, чију је круну одбио принц Михаило Петровић Његош, није опстала ни један дан. У зору 13. јула 1941. против овакве државе и њених заштитника устао је народ Црне Горе, независно од својих политичких опредјељења, и за кратко је скоро читава Црна Гора била ослобођена, изузимајући неколико градова.

Тринаестојулски устанак потпуно је збрисао Петровданску скупштину и њене одлуке, као да никада нијесу ни постојали.

Тако је 13-јулски устанак представљао смртоносни ударац фашистичким и сепаратистичким плановима стварања независне црногорске државе. Он је био велика побједа југословенства над сепаратизмом.

О југословенском духу и циљу 13-јулског устанка говори и чињеница да у њему нијесу учествовали само комунисти него и многи југословенски оријентисани припадници грађанских политичких странака и официра бивше југословенске војске.”

Неспорна је чињеница, коју академик Димитрије – Димо Вујовић коректно истиче, да су официри војске Краљевине Југославије учествовали у борбама да се сруши ова наказна фашистичко-сепаратистичка творевина, по угледу на усташку Независну државу Хрватску. Не само да су учествовали у устанку него су, што је и логично, као школовани официри руководили оружаним акцијама. По објави рата Совјетском Савезу, 22. јуна 1941, од стране Њемачке, по шумама Црне Горе су се налазили пуковник Бајо Станишић, пуковник Никола Вујошевић, мајор Ђорђе Лашић, капетан Павле Ђуришић, капетан Јаков Кусовац, капетан Јаков Јововић, капетан Иван Ружић и многи други који ће водити устаничке борбе.  Чињеница је да је великом устаничком побједом на Кошћелама код Цетиња 15. јула 1941. руководио капетан Јаков Кусовац, као и да је пуковник Бајо Станишић руководио устаничким одредима који су 20. јула 1941. ослободили Даниловград. Сви они који покушавају да сакрију истину о поводу за тринаестојулски – павловдански устанак, треба да се запитају зашто устанак није избио 11. или 14. јула, или послије доласка окупатора априла 1941. у Црну Гору. Као што је Павловдан послије Петровдана, тако је и 13. послије 12. јула. На Петровдан је проглашена ,,Суверена и Слободна Црна Гора” а на Павловдан је срушио народ Црне Горе, предвођен патриотама које нијесу прихватиле овај неславни дан у историји Црне Горе.

Из наведеног није тешко закључити да не мали број данашњих, веома гласних  на ријечима, наводних антифашиста у ствари спроводи фашистички програм који је био актуелан током Другог свјетског рата.  Истрајавање на химни која представља плагијат плагијата ратног злочинца Секуле Дрљевића, у ствари значи  истрајавање на дијелу програма који је у супротности управо са прокламованим европским антифашизмом.

 

  1. Фалсификати новијег доба

Цензурисање Његоша први је отпочео доскорашњи предсједник Матице црногорске пјесник Бранко Бањевић. Он је 1969. у књизи Плам у пламу, гдје је као аутора навео Његоша, извршио цензуру и „редиговање” Његошевих пјесама једноставно избацујући „инкриминисане” ријечи: Бог, Србин и српски.

Фото: Бранко Бањевић

 Историчар „револуционарног радничког покрета”, некадашњи радник архива ЦК СКЈ у Београду и директор Државног архива на Цетињу, проф. др Драгоје Живковић постаће почетком деведесетих година предсједник „Одбора за вртање аутокефалне унијатске цркве”. Он је 1989. објавио књигу Политички тестамент краља Николе, гдје уопште није презентиран краљев тестамент, већ нечија „верзија преписа”, у ствари Живковићева жеља како би требало да изгледа краљев тестамент. Ова Живковићева „верзија преписа краљевог тестамента“ у односу на текст који је објављен од-мах послије краљеве смрти 1921. год. у листу „Балкан“ доживјела је преко 90 интервенција (додате и изостављене ријечи, одузете рече-нице, лексички „уљепшани“ изрази, …). Академик Душан Ј. Мартиновић у књизи Тестаменти знаменитих личности и црквених великодостојника, (Подгорица, 2009) коментаришући квалитет и научну објективност Живковићеве верзије Политичког тестамента краља Николе, пише следеће: ,,Проф. др Драгоје Живковић, међутим, није маниром професионалног историчара био научно досљедан и на нивоу објективног интерпретатора завјештања тестатора. Остаје нејасно зашто није обрадио и имовински тестамент потоњег црногорског краља? Поједине клаузуле у тестаменту тумачио је према властитом „узусу”. На примјер, када тврди да је конфесионална припадност у Срба истовјетна са народношћу, нуди научно неодрживу тезу. Таква тврдња не може имати научну подлогу, јер се, без сумње, ради о двјема одредницама које се не могу поистовјећивати! Још у 19. вијеку, учитељи па чак и ученици црногорских основних школа правили су разлике између та два појма. Живковићево тврђење да су „Вјерску детерминанту појма ‘српство’, што ће рећи поистовјећивања вјере с народношћу” прихватиле и „званичне политике двију земаља”, можемо схватити као његов сепаратистички трик.“ (стр. 195). Поред неспорног фалсификовања политичког тестамента, да би књига др Живковића дјеловала што увјерљивије, на насловној страни стоји наслов „Политички тестамент краља Николе“ а испод њега је направљена фото-монтажа факсимила рукописа имовинског тестамента са којег је изостављен датум „Цетиње 12. августа 1915“, како се не би могло открити да се ради у ствари о имовинском тестаменту који је сачињен раније од политичког из 1917. године. Другим ријечима подмеће се рукопис имовинског тестамента како би помислили да се ради о оригиналном рукопису политичког тестамента, који нема везе са политичким тестаментом. Ја сам 2000. године радећи на мојој књизи ,,Повратак краља Николе I у отаџбину“, тражио у архиву Народног музеја Црне Горе да ми се копира оригинал имовинског тестамента  краља Николе са кога је др Живковић копирао рукопис за насловну страну, али је он нестао иако се у архиву знало ко га је посљедњи користио. На сву срећу ја сам имао једну не баш квалитетну фотокопију тестамента коју сам добио од управнице Двора краља Николе 1987. године и коју сам искористио за  књигу на којој сам радио. У архиву Народног музеја Црне Горе тражио сам тестамент поново и прије неколико година, али имовински тестамент је или трајно нестао или је негдје склоњен. Мислим да је основни разлог нестанка или склањања имовинског тестамента, неспорни доказ да краљ у списку непокретне имовине не набраја ни један храм, иако је био задужбинар приликом градње појединих цркава, што данашњој политици када је на дјелу евидентан покушај отимања православних храмова од стране државе једноставно не иде у корист. О укупној политици краља Николе можемо различито мислити, али када је у питању његов однос према црквеним добрима он може служити за примјер, што се није ни чудити јер је у својим мемоарима записао да је као младић имао жељу да постане калуђер а мисао о монашењу  по угледу на Симеона Немању није га напуштала ни у старијим данима. Интересантно је примијетити да је приликом градње свог двора у Никшићу, који се налази у близини Саборног храма Св. Василија Острошког, тражио од инжињера Андрије Радовића да двор буде тако пројектован да се једног дана може користити као манастирски конак. Одатле и потиче и изрека старих Никшићана када иду у храм Св. Василија Острошког да иду у манастир.

Фото: Драгоје Живковић

Докле се иде са фалсификатима довољно говори податак да правник Новак Аџић (кога режимски медији представљају историчарем, иако студије историје није никада завршио) смјешта неки осушени бријест, који је нестао крајем 19. вијека, у 1918, да би доказао како су тај „историјски бријест” наводно „убили” наша браћа Србијанци. (Новак Аџић, Убијање Бријеста на Цетињу, Побједа, 22. јул 2001. ст. 6). У свом тексту Аџић, између осталог пише сљедеће:

„Свим средствима су српске цивилне  и милитарне власти и њихови јањичари настојали понизити, поништити и избрисати црногорску историју, традицију и обичајно право. О томе рјечито свједочи и поступак са старим, историјским бриjeстом пред Биљардом на Цетињу, којег су српске окупационе власти послије 1918. године безобзирно посјекле и ишчупале коријење. Убијањем бријеста на Цетињу настојало се убити и сјећање, успомена на један симбол, својеврсни облик институт црногорске народне, националне и државно- правне историје, традиције и меморије.“

Фото: Новак Аџић

О истој теми својевремено је писао и некадашњи директор Државног музеја на Цетињу проф. историје Ристо Драгићевић. У годишњаку Завода за заштиту споменика културе „Старине Црне Горе” бр. 1. 1963. године, објављен је текст проф. Драгићевића под насловом „Прилози културној историји” (ст. 147-162) у којем пишући о том бријесту се између осталог наводи следеће:

„У току једне ноћи, срушен је и један велики бријест, под којим су се годинама одмарали током љетње сезоне не само Цетињани, но и многобројни домаћи и страни туристи, који су посјећивали Цетиње ,То није историјски бријест о комe је често писано. Многи људи од  пера мисле да је тај стари бријест под којим је сједио књаз Никола посјечен за споменик краљу Александру. Међутим, тај бријест је вријеме уништило још крајем прошлог вијека. Стари црногорски учитељ и познати писац Андрија Јовићевић објавио је 1901. године причу под насловом „Перјаник”, у којој пише и ово: „… Ко би гођ споменуо Бријест ви сте већ знали да је то тај бријест, јер је он у Црној Гори чувен као дрво, по којијем се правица дијели. Много је пресуда под њим изречено; многа су се срца испод њега задовољила и многе сузе утрле! Ово је историјско дрво; оно се и данас спомиње, иако га је нeмилостиво вријеме срушило”( „Књижевни лист” за април 1901, стр. 119).”

Није спорно на почетку 21. вијека да нико не треба да има монопол на истину, али то не даје право да се злоупотребљавају чињенице. Превише је болесно и опасно када се дође до тог стадијума да се користи осушени бријест, који је нестао крајем 19. вијека, за ширење приземне пропаганде помјерајући његово убијање у период послије 1918. године.

На посебно ,,суптилан” начин фалсификује проф. др Живко Андријашевић.  Он једноставно битне историјске чињенице изостави како би се стекао погрешан утисак. Тако је др Андријашевић у својој књизи изоставио  нпр. веома важну тачку под бројем  11. акта из 1799. године који је црногорска депутације упутила аустријској царици Марији Терезији, послије разговора са канцеларом кнезом Кауницом у Бечу. Депутацију су чинили: гувернадур Јован Радонић, архимандрит Петар Петровић и сердар Иван Петровић. Тачка 11. гласи:

,,Желимо да митрополит црногорски зависи од пећскога патријарха у Србији. Кад садашњи митрополит умре пристајемо за сад, да његов насљедник буде рукоположен у Карловцима, али да увијек буде изабран по старом обичају, т. ј. да га бирају: гувернадури, потчињени главари и цио народ црногорски, али само дотле, докле Турци буду  владали Србијом, те не можемо да га слободно пошаљемо у Пећ.”

 

Фото: Живко Андријашевић

Из акта је потпуно јасно да депутација, у којој је био будући Архиепископ цетињски и митрополит црногорски Петар I Петровић Његош (Свети Петар Цетињски), сматра Митрополију црногорску као неодвојиви дио (епархију) Пећке патријаршије, тј. Православне српске цркве.

Ово су били смо неколико од бројних примјера фалсификата, на основу којих би се могла направити подебела књига.

 Поред лоших, у свему овоме има и једна добра страна, јер се публикују дуго скривана документа која ствари показују у правом свијетлу и тиме руше њихове пројекте, који почивају на полуистинама и неистинама.

Нас, на пример, стално плаше Начертанијем Илије Гарашанина, као „великосрпским”, малтене и данас тајним пројектом, иако је пројекат „Славјано-Сербског царства” урадио Свети Петар Цетињски 1807, а то значи 37 година раније од толико нападаног Начертанија. На основу њега да се закључити да је управо Свети Петар Цетињски творац пројекта Српске националне државе, а то значи да је Српство на овим просторима аутентична народна мисао, аутентично национално осјећање које извире управо са Цетиња и које нам није ни од кога наметнуто, како би Дукљански монтенегрини то жељели да прикажу. Само неколико Његошевих стихова, које је ставио умјесто потписа 1833. године, бришу све ове дукљанско монтенегринске магле. Они гласе овако:

 

Име ми је Вјерољуб

Презиме ми Родољуб

Црну Гору, родну Груду

Камен иаше одасвуду

Српски пишем и зборим

Сваком Громко говорим

Народност ми Србинска

Ум и душа Славјанска.

Када смо помислили да ће се послије референдума у Црној Гори 2006. године, стати са фалсификатима  очигледно да смо се преварили.  Наивно смо мислили, јер од некога ко је био спреман да покрадени референдум, о чему свједочи Бијела књига, прогласи добијеним није се могло ни очекивати да се заустави на томе.

Уочи референдума 2006. године штампан је ГРБОВНИК ЦРНОГОРСКИ у коме је проф. др Божидар Шекуларац, академик невладине организације Дукљанска Академија Наука и Умјетности (ДАНУ),  по први пут у историји  дао хералдички изглед и опис грба светородне династије Војислављевића. Докле иде дрскост у фалсификовању др Шекуларца довољно говори неспорна чињеница да је он једноставно узео са новчића штит Светог Ђорђа и прогласио га као грб зетске династије Војислављевића. Иако печата са приказом Светог Ђорђа на Аверсу има у свијету око пар хиљада, њему није сметало да штит Светог Ђорђа прогласи грбом светородне династије Војислављевића. На реверсу оловног печата зетског краља Ђорђа  приказан је Свети Ђорђе с грчким натписом: ‘Ο αγιος Γεωργι (ο) ς’  и са издуженим штитом, на коме се види “ коса лента”, с десна улијево. На основу тог штита урађен je фалсификат грба-симбола светородне династије Војислављевића од стране др Божидара Шекуларца.

Фото: Божидар Шекуларац

Да спрдња буде већа послије референдума 2006. године овај фалсификат је уграђен у највише одликовање данашње државе Црне Горе – Орден Црне Горе, који има један степен. Орден Црне Горе додјељује се на Великој Огрлици предсједницима или суверенима држава и лидерима међународних организација, или на ленти другим високим званичницима страних држава или међународних организација. На Великој Огрлици налазе се грбови династија а први је фалсификат грба Војислављевића чији је аутор проф. др Божидар Шекуларац. Одликовање свечано уручује Предсједник Црне Горе или његов лични изасланик. Свечано уручивање се састоји од јавног саопштења текста указа о одликовању, предаје знака одликовања и уручења повеље о одликовању. Из овога јасно произилази да код домаћих фалсификатора нема граница ако су у стању да у највише одликовање државе Црне Горе уметну фалсификат грба-симбола светородне династије Војислављевића.

Докле се иде са фалсификатима говори нам и оно што је својевремено доказао проф. др Александар Стаматовић када су фотографију вјешања Срба у Херцеговини од стране аустријске војске, преузели проф. др Шербо Растодер и дневни лист ,,Вијести” и лажно приказали  као ,,Вјешање црногорских родољуба на Цетињу 1920. године.  Такође је прије скоро мјесец дана сличну ствар урадио новинар  дневног листа ,,Побједа” неки Слободан Чукић. Он је на насловној страни своје књиге ,,Почетак српске окупације”, коју му је издала ,,Побједа”, једноставно фотографију мајке која стоји са сином над гробом погинулог мужа на Тарабошу код Скадра 1913. године из француског часописа ,,L illustration“ преузео и лажно приказао као слику мајке која стоји над гробом за вријеме комитских борби из времена 1918 -1920.

Фото: Шербо Растодер

Фото: Слободан Чукић

  1. Фалсификати у функцији разарања Православне цркве и отимања њене имовине

Данас су посебно присутне бројне злоупотребе у тумачењу организације Православне цркве од стране сијача дукљанско монтенегринских магли. Не мислим да се ради само о борби против Српске православне цркве већ да ово има и шире димензије, тј. да се ради о смишљеном сценарију за разарању Православља као кохезионог фактора на међународном плану. Дукљански монтенегрини тврде да свака држава и нација морају да има своју аутокефалну цркву, иако аутокефалност нема везе ни са државом ни са нацијом. Није тешко доказати да аутокефалне цркве у православном свијету нијесу без изузетака „устројене као националне”, као ни да није тачно да „нема народа или државе без своје самосталне Цркве”, како то тумаче атеистички „реформатори православне цркве” из дукљанско монтенегринских  магли. Да се ради само о дукљанским маглама довољно говоре следећи примјери:

-Александријска Црква, у диптиху Православних Цркава прва послије Цариградске,  има јурисдикцију над читавим афричким континентом који данас има 56 држава и ко зна колико нација. Дакле над  не само над једном државом или над неком од нација. Језик у Литургији је грчки, арапски као и разни афрички језици.

-Антиохијску Цркву чине Арапи из Сирије (6 епархија), Либана (6 епархија), Ирана, Ирака, Кувајта и Саудијске Арабије, као и неких предјела Турске. Ова патријаршија под својом јурисдикцијом има арапске православне епархије у Америци и Аустралији, са око 800.000 вјерника. Сједиште се налази у Дамаску, а синод у Бејруту. Језици Литургије су грчки и арапски.

-Јерусалимска Црква обухвата, поред православних Грка, православне Арапе у Израелу и Јордану.

Јасно је да се из ових лако доказивих чињеница може уочити да аутокефалне цркве не морају бити ни националне нити омеђене границама државе. Потпуно је јасно да има много народа, нација и држава које немају своје самосталне цркве. Не треба заборавити да су аутокефалне цркве, Александријска, Антиохијска и Јерусалимска, једне од најстаријих Православних цркава, и нијесу их створиле партијске организације и удружење грађана – атеиста.

Неозбиљним би се могао назвати покушај неких аутора да у каталог (диптих) митрополита црногорских уврсте рашчињене и анатемисане некадашње свештенике. То је противно свим црквеним канонима и има једнаку тежину као кад би неко од нас, обичних грађана, купио у продавници имитацију краљевске круне, ставио је на главу и тврдио за себе да је краљ! Још неозбиљнији, а могло би се рећи и перфиднији је покушај др Данила Радојевића, предсједника „Вјерске заједнице православнијех Црногораца“, да у каталог православних епископа и митрополита уврсти и католичке (унијатске) епископе. Три имена у његовом каталогу довољно говоре о крајњем циљу др Радојевића. Као „црногорске митрополите“ он наводи и ова имена: „Сава (1453), Павао Душман (1454-1457) и Јован (1458)“. У историји је познато да су ово били унијатски (католички) епископи из Крајине, који су признавали римског папу за свог поглавара и неуморно радили на римокатоличењу православног народа у Зети, а који су се служили „вјерском репресијом, увођењем унијатских метода превођења православаца у католичанство“. Зачуђује да су уредници, недавно публикованог „Историјског лексикона Црне Горе“ проф. др Шербо Растодер и др Живко Андријашевић прихватили да у одредници „црногорски митрополити“ (стр. 450-451) буде каталог др Радојевића у којем се налазе католички (унијатски) епископи из Крајине, као и рашчињени некадашњи свештеници који се лажно представљају као „црногорски митрополити“. Једина „канонска“ легитимација ових грађана је пријава у одјељењу полиције из 2000. године да су једни од оснивача вјерске заједнице, по Закону о вјерским заједницама из комунистичког периода (1977). Ономе коме није било јасно да се, стварањем и промовисањем псеудо-религиозне организације која себе назива „црквом“, жели унијаћење Црногораца, тј. превођење православаца у римокатолике, каталог др Данила Радојевића пружа довољно аргумената о крајњем циљу идеолога ове вјерске заједнице. Шта појединци сличних амбиција и циљева мисле о православним митрополитима из светородне лозе Петровић Његош јавно саопштава један савремени дукљански Монтенегрин у државном дневном листу „Побједа“ (28. фебруар 2004. године) у коме, између осталог, пише сљедеће „Црногорци морају и Његоша и Св. Петра Цетињског ставити на хируршки сто да би отпочео час анатомије. Једног геноцидног у перу, другог геноцидног на дјелу…“

Фото: Данило Радојевић

Дукљанско-монтенегрински фалсификатори и незналице, попут Рајка Церовића и Стевице Вучинића, наводе на Јавном сервису ЦГ (Радију и Телевизији) да је Митрополија црногорско – приморска створена послије 1920. године.

Фото: Рајко Церовић

Фото: Стевица Вучинић

То раде и државни идеолози често форсирајући тезу да је Српска Православна Црква у Црној Гори присутна тек од 1920. године. Срачунато и тенденциозно прећутали су 700. минулих година њеног дјеловања на овим просторима. Цетињска Митрополија изводи свој црквено-правни континуитет из Зетске епархије коју је 1219. формирао управо Св. Сава, док је на сабору у Скопљу на Цвијети 1346. године уздигнута у ранг Митрополије зетске.

Срачунато и тенденциозно се прећуткује да се Митрополија црногорска и приморска под тим именом, као насљедница Митрополије зетске, помиње први пут 1504. године и подмеће од стране режимских медија да је формирана 1931. године желећи да јој се код неупућених скрати постојање за 427 година.

Јасно је и зашто они то раде. Циљ је отимање имовине Митрополији црногорско – приморској коју она има у континуитету од оснивања епископије  до 1918. године.

Међутим ови фалсификатори или незналице избјегавају да саопште неспорну чињеницу да први помен о митрополиту црногорском и приморском Роману, који је једно вријеме заузимао цетињску катедру, имамо сачуван у запису Молитвеника из 1504. године, рукописне књиге која се данас налази у Бечкој тј. Аустријској националној библиотеци под бр. 79 (ȪNB cod.slav.79), у коме се помиње: „Роман владика црногорски и приморски“.

Факсимил оригинала записа Николе Косијера из 1504. на страници рукописног Молитвеника као и потпис владике црногорског и приморског Романа, објавила је др Милена Н. Мартиновић у монографији Манастир Успења Пресвете Богородице на Кому 1417 – 2017. на стр. 185 (Цетиње, 2017)

Запис из Молитвеника у Бечкој библиотеци је веома значајан, јер ово је први помен када Зетски митрополит почиње да се титулише као црногорски и приморски. У то вријеме јурисдикција Цетињског митрополита, осим тадашње територије Црне Горе, обухватала је и дио приморја.

Једно од данас најактуелнијих питања а тиме и најподложније фалсификатима односи се на власништво над имовином Српске православне цркве. Прије неколико дана владика Јоаникије је подсјетио јавност на Милански едикт који је донесен 313. године.

По Миланском едикту, хришћани су, не само постали равноправни као и сви други верујући људи, већ се према њима тада исправљају раније учињене неправде. Наиме, конфисковану и одузету имовину, материјална добра у поседу хришћана и њихових заједница, по Миланском едикту треба безусловно вратити.

Међутим, данас би предсједник ДПС-а Мило Ђукановић, највјероватније због личних интереса најновијим Предлогом Закона о слободи вјероисповијести или увјерења и правном положају вјерских заједница да Црну Гору врати 1706. година уназад, у стање прије доношења Миланског едикта 313. године.

Ја сам направио кратки хронолошки преглед како су се доносила документа о настанку Цетињског манастира и заштити његове имовина и то изгледа овако

 

1) Повеља господара Ивана Црнојевића о градњи манастира Рођења Пресвете Богородице на Цетињу 1485. године.

2) Закон Ивана Црнојевића којим се заштићују манастирска имања. 1485. године.

3) Ђурђе и Стефан Црнојевић потврђују Оснивачку повељу 1495. године.

4) Султанов ферман (царска наредбу) о заштити имовине Православне цркве у турској држави 1567. године.

5) Патријарх српски Атанасије (Гавриловић). потврђује Оснивачку повељу 1749. године.

6) Шћепан Мали и главари Црне Горе  гарантују безбједност манастирске имовине 1768. године.

7) Благовјештенска Скупштина Књажевине Црне Горе потврђује Оснивачку повељу 1868. године.

8) Указ књаза и господара Николе I којим потврђује Оснивачку повељу 1895. године.

Завршетком Првог свјетског рата 1918. и престанком постојања Краљевине Црне Горе, као независне и међународно признате државе, створена је јужнословенска држава Краљевина Срба, Хрвата и Словенаца, која је стекла свој међународно правни субјективитет, а први устав – Видовдански устав добила 21. јуна 1921. године. Новостворена држава је преименована у Краљевину Југославију 1929. године. Оснивачка повеља Цетињског манастира издата од стране господара Ивана Црнојевића 1485, коју је потврдио и црногорски владар књаз и господар Никола Петровић својим Указом 1895. године, била је поштована је у новоствореној држави. О томе довољно говоре тапије из 1930. године у којима се потврђује за добра Цетињског манастира: „Да се око ових парцела не води никакав спор, нити на ове парцеле полаже право својине држава ни општина“, а да се право својине доводи на основу „завјештаја Иван-бега Црнојевића“, а да је Суд оцијенио поднијете доказе и нашао да је Цетињски манастир „држао имање као своје непрекидно преко четири стотине година“. Поред тапија, посједовних листова и бројни уговори између институција Државе с једне стране и Управе Манастира цетињског са друге стране о закупу дијела манастирског земљишта, такође довољно говоре да се у Краљевини СХС и у Краљевини Југославији поштовало право својине над имовином Цетињског манастира које је утемељено оснивачком повељом господара Ивана Црнојевића из 1485.

Послије Другог свјетског рата 1945. године престала је да постоји Краљевина Југославија као монархија, а држава је преименована у Демократску Федеративну Југославију (касније Федеративна Народна Република Југославија и Социјалистичка Федеративна Република Југославија). Поред проповиједања опште атеизације друштва коју је спроводила нова комунистичка власт, један од фактора у дискредитацији Цркве у друштвеном животу био је и одузимање највећег дијела њене имовине и то на разне начине. У формално-правном смислу нико није успио да оспори право својине над добрима Цетињском манастиру, али у реалном животу настали су проблеми који ни послије престанка социјалистичког друштвеног уређења до данас нијесу превазиђени.

На крају се може закључити да ни из времена послије Другог свјетског рата не постоји ни један правно ваљани документ који би оспорио Цетињском манастиру право својине земљишту и другим непокретним и покретним стварима дарованим Оснивачком повељом од господара Ивана Црнојевића. То потврђује њено трајање у континуитету дугом 534 година од његовог оснивања. Сигурно је да ниједна институција у данашњој Црној Гори не посједује оваква документа о свом вјековном трајању.

Данас власт и њени медији стално причају, директно или индиректно, да држава полаже право на црквену имовину али избјегавају да саопште да је она већ давно била подијељена. На празник Благовијести, 25. марта 1868. године одржана је Народна скупштина главара у Цетињском манастиру, под предсједништвом књаза Николе, и тада је први пут извршена подјела имовине у Црној Гори на: црквену, државну и породичну имовину владалачке породице Петровић Његош. Тада је одлучено што припада Манастиру, што је власништво државе и што ће припадати књазу Николи I Петровићу Његошу као владару. Тим поводом у Црногорском годишњаку ,,Орлић“ за 1896. годину  пише да је Народна скупштина одредила да Манастиру на Цетињу припадају „све земље, горе и васколик метех, куд хрисовуља Иванбегова пише,…“ У државну имовину је, поред земљишних добара и малобројних јавних објеката, тада прешло историјско оружје из ризнице као и војни архив.

Такође, власт и њени медији стално причају о црквеној имовини до 1918. године али не саопштавају коју је државну имовину у то вријеме посједовала Црна Гора.  Личним увидом у архивски документ о попису Државне имовине, током трајања независне државе Краљевине Црне Горе до 1918. године, могу свједочити да се јасно види да ни једна православна, ни римокатоличка црква, ни џамија нијесу биле имовина државе.

Постоји на крају Оснивачке повеље Цетињског манастира  (Хрисовуље)  Господара Ивана Црнојевића из 1485. године опорука тадашњим и будућим генерацијама који се односи на имовину коју он завјештава  Цркви (Зетској епископији), пред којим би требали да се замисле сви они који данас желе да отимају црквена добра. Порука Иванове анатеме намијењена будућим покољењима дословно гласи;

,,Ако ли се дрзне злобе сијач и наш супарник ђаво нешто одузети или порећи од онога што смо написали, нека такви буде проклет од крепке деснице Владике Великога нашега Творца неба и земље! И силе часног и животворног Крста! И од Апостола врховних, и од тајни Светих отаца пониклих. И од свих светих од вијека Богу угодних. И да су подобни Јуди издајнику. И наречене узми и разапни, крв њихова да се пролије на нас и на чеда наша, и Пречиста Мати Божја супарница да му буде на страшном нелицемјерном суду!“

У Завјештајном писму из 1666. године које се и данас чува у ризници острошког манастира, Свети Василије Острошки поименично набраја локације које је у минулом времену откупио за увећање земљишне својине Острошког манастира. У завршном сегменту Завјештајног писма острошки светитељ дословно каже:

,,И ко би покушао да нешто отме од манастира, отео Господ Бог таквом разоритељу његов дом, кућу, и стоку са синовима и сав његов иметак да му Господ Бог затре и распе одједном у вјекове. Амин.

Да његов дом настрада у вјекове. Амин.

 

Изреченом анатемом Свети Василије Острошки у ствари штити земљишну имовину острошког манастира коју му је лично обезбиједио и опомиње оне који би се усудили да насилно и противправно присвајају посједе манастира. . А суочити се са клетвом Св. Василија није нимало разумно.

На крају бих скренуо пажњу на још једну намјерну злоупотребу када се исказује искрена брига за стање и животне проблеме у сопственој држави од нашег Митрополита. Политичари из власти данас замјерају Митрополиту Амфилохију а и једном броју свештеника да се наводно баве политиком. Да не би незналице и покварењаци и даље манипулисали треба прочитати  ко су били свештеници – политичари (све три вјере) у Књажевини и Краљевини Црној Гори.  Ја сам направио кратки преглед свештених лица који су  од народа били изабрани за посланике и оних великодостојника који су били то по функцији (вирилни) у Народним Скупштинама Књажевине и Краљевине Црне Горе током трајања парламентарног живота до 1918. године Свештена лица – посланици у Скупштинама били су:

 

УСТАВОТВОРНА СКУПШТИНА 1905.

Б) За капетаније:

  1. Команско-загарачка – Симо Радуловић, свештеник
  2. Цеклинско-добрска – Павић Рајковић, свештеник
  3. Павковићка – Радован Павићевић, свештеник
  4. Улцињска – Марко Аштић, свештеник (римо-католички)

 

ПРВИ УСТАВНИ ИЗБОРИ

ЗА НАРОДНУ СКУПШТИНУ 1906.

Б) За капетаније:

  1. Цетињска – Илија Капа, свештеник
  2. Подгоричка – Војин Поповић, свештеник
  3. Љешкопољска – Крсто Поповић, свештеник
  4. Горњокучка – Вуко Поповић, свештеник и учитељ
  5. Братоножићка – Никола Симовић (Секуловић), свештеник, командир у пензији
  6. Бањанска – Шпиро Глиговић, свештеник
  7. Требјешка – Ново Станишић, свештеник
  8. Дробњачка – Милисав Томић, свештеник

В) Вирилни (по положају):

  1. Митрополит црногорски – г. Митрофан Бан
  2. Арцибискуп барски и Примас српски–г. Шимун Милиновић
  3. Муфтија црногорских муслимана – г. Хаџи Мустафа Хилми

 

ИЗБОРИ ЗА НАРОДНУ СКУПШТИНУ 1911. ГОДИНЕ

Б) За капетаније:

  1. Горњоцрмничка – поп Јоко Гојнић, учитељ у пензији
  2. Шестанско-селачка – Лука Ивовић, свештеник
  3. Љешанска – Томо Кажић, свештеник

В) вирилни (по положају):

  1. Митрополит црногорски – г. Митрофан Бан
  2. Арцибискуп барски и Примас српски – г. Никола Добречић

3 Муфтија црногорски – г. Муртеза Карађузовић

 

ИЗБОРИ ЗА НАРОДНУ СКУПШТИНУ 1913. (1914) ГОДИНЕ

На изборима 1913. (1914) године за Народну скупштину изабрани су посланици:

Б) За капетаније:

  1. Горњоцрмничка – поп Јоко Гојнић, учитељ у пензији
  2. Шестанско-селачка – Лука Ивовић, свештеник
  3. Љешанска – Томо Кажић, свештеник
  4. Љешкопољска – Крсто Поповић, свештеник
  5. Језерско-шаранска – Станко Обрадовић, свештеник
  6. Андријевичка – Рафаило Љепосавић, свештеник

В) вирилни (по положају):

  1. Митрополит црногорски – г. Митрофан Бан
  2. Арцибискуп барски и Примас српски – г. Никола Добречић

3 Муфтија црногорски – г. Муртеза Карађузовић

Према постигнутом договору, Народна скупштина је апсолутном већином изабрала за секретаре попа Крста Поповића и Мата Павићевића.

 

Став