Март месец Србе на Косову подсећа на зло, страх и најмасовнији погром Срба након 1999. године, каже за Косово онлајн Јовица Ивић, на којег је 15. марта 2004. године, када је био осамнаестогодишњак, пуцано из аутомобила.
На путу до куће у Чаглавици, ништа није слутило да ће се већ следећег тренутка борити за свој живот. Како истиче, све је било мирно, враћао се из продавнице, када је из аутомобила зачуо да га неко дозива.
“Био је то црвени голф тројка, упалио је дуга светла, а кроз отворен прозор мушкарац је на лошем српском језику рекао: ‘Извини дечко да те питам нешто’. Извадио је пиштољ и почео је да пуца. Пао сам на земљу. Био сам у стању шока, нисам знао где се налазим. Петнаестак минута сам лежао, дозивао упомоћ међутим никог није било у близини”, присећа се Ивић.
Свих ових година поставља се питање да ли је Унмик могао да заштити Србе од бесне масе, и да ли је желео. Управо док је рањени Ивић лежао поред пута, наишао је џип УН.
“Неко је изашао из џипа пришао ми на метар и онда се окренуо и отишао, нису хтели да ми помогну иако су видели да сам рањен, да сам жив и да дозивам упомоћ”, каже он.
Како додаје, још петнаестак минута је лежао поред пута када је наишао његов комшија.
“Он ме је одвео у болницу у Лапљем Селу, одатле на одељење хирургије у Грачаници, где су ме хитно транспортовали за Косовску Митровицу. Тамо су ме оперисали, операција је трајала осам сати. Био сам погодјен са пет метака. Три у руци и два у пределу абдомена. Опоравак је био тежак, али оно најважније, доктори су ми спасили живот”, каже Ивић.
За њега је 15. март 2004. године био најтежи дан, али на њега сада гледа као на другу прилику за нови живот. Колико год да је било тешко, наставио је даље. Данас ради посао који воли. Напустио је Чаглавицу, Косово није. У Бадовцу је себи створио нови дом и основао своју породицу.
На крају истиче – морамо веровати и држати се заједно, јер ћемо само једни другима увек помоћи, не очекујучи ништа ни од кога са стране.
