Пише: Драгутин Ненезић
Пре неколико недеља сам за овај портал написао текст о нечему што сам назвао „Куртијева доктрина“, и надао сам се да о томе више нећу писати. Међутим, нисам могао да издржим а да укратко не прокоментаришем интервју који је Куртијев заменик и шеф преговарачког тима, Бесник Бисљими, дао овом порталу и то баш на 17. март, с обзиром да се у њему види како сва потенцијална разорност “Куртијеве доктрине“, тако и сва импотенција актуелне косовске политике Београда. Недуго потом, са друге стране административне линије је постало јасно да се на територији Косова и Метохије по свему судећи неће одржавати београдски председнички и парламентарни избори, па је тако у непуних недељу дана Бисљимијев интервју потврдио свој значај за разумевање како „Куртијеве доктрине“, тако и могућих исхода бриселског процеса, за чији темељ се на истом месту могло чути да је умро. Коначно, непосредно пре него што би текст требало да буде објављен, огласио се и Курти, и то на прилично неуобичајен начин, чиме је направио најбољи могући увод за финалну верзију овог текста.
„Куртијева доктрина“ и избори
Интервју са Бисљимијем почиње ексклузивом – он открива детаље о бриселском процесу које београдски преговарачи прећуткују, попут модела за решавање проблема регистарских таблица. Дакле, транспарентност је већа са приштинске него са београдске стране.
Слично важи и за одржавање београдских избора на територији Косова и Метохије. Бисљими је у интервјуу предочио под којим условима се избори могу одржати, да би Београд то потврдио тек кад је постало јасно да не постоји алтернативно решење. Још једном се потврдило да Београд излази у јавност са пуним информацијама о односу са Приштином само у ситуацијама које се у јавности перципирају као кризне.
У погледу одржавања избора, још је индикативније наводно Куртијево писмо ЕУ, из кога се може видети да је проблем око одржавања избора семантичке природе – никоме, па ни Београду, није спорно да је за одржавање избора на Косову и Метохији неопходна сагласност Приштине.
Међутим, транспарентност није примарна карактеристика „Куртијеве доктрине“, већ је то потпуно одсуство воље да се делује у корист Срба на Косову и Метохији, па чак иако се тиме директно крше уговорене обавезе. То се најбоље види кад Бисљими каже: „Ако је постигнут споразум тада, онда је он тада одговарао.“, или кад каже „Када владе доносе одлуке, није паметно користити аргумент да постоји традиција која је добро функционисала јер није свака пракса која добро функционише такође и легална, а вероватно није ни најбоља. Зато се и владе мењају. То је можда један од разлога за то што имамо другу владу јер људи нису веровали да је то решење исправно.“
Дакле, споразуми су ту не да би се спроводили, него зато што су некада одговарали ономе ко их је тада уговорио тј. тадашњој приштинској влади. Уколико не одговарају оном који сада треба да их спроводи тј. садашњој приштинској влади, они неће бити спроведени, него ће се приступити уговарању нових. Начелно, овај став не би био проблем када би га обе стране делиле, али је однос према уговореном управо оно што их раздваја – Београд инсистира на безусловној примени уговореног, док Приштина захтева ревизију.
На овој линији је и став Куртија према већ спроведеном разграничењу између Приштине и Подгорице – његовој новој влади тај споразум не одговара, па ће са новом владом у Подгорици (уколико буде формирана на начин на који он замишља) да постигне нови споразум.
Даље, Београд то ради јер је (барем номинално) оно што је уговорено у интересу Срба на Косову и Метохији, док Приштина то одбија са следећим образложењем: „У случају да постоји споразум, одржаће се. Што се нас тиче, не поставља се питање тога да ми желимо да се постарамо да никада не ограничимо гласање грађана који имају право гласа на тим изборима. Већ да се они увек одржавају у оквирима косовског Устава и споразума који јасно истичу територијални интегритет и јасно наводе да се избори одржавају за грађане ван територије Србије који имају право гласа.“, односно јер ставља свој устав и територијални интегритет изнад интереса Срба на Косову и Метохији. Ту се види колико је Београд у неприродном положају, будући да је занемарио свој устав и територијални интегритет зарад обезбеђивања интереса Срба на Косову и Метохији, док са друге стране Приштина има предност јер се држи свог (претпостављеног) суверенитета, иако он, објективно гледано, и не постоји. У складу са тим, крајњи резултат је такав да став Приштине претеже, како се може видети на примеру избора, те да интерес Срба на Косову и Метохији никако није заштићен.
Другим речима, мањи је проблем „Куртијева доктрина“ од тога што Београд на њу пристаје тиме што са заступницима те доктрине и даље преговара, иако је у интринсично горој преговарачкој позицији. То се може објаснити континуитетом власти у Београду у протеклих десет година, услед чега, барем из угла те власти, нема потребе за ревизијом уговореног, али то никако не може оправдати дубинску неједнакост која сада постоји између Београда и Приштине у бриселском процесу.
Метохија и језик „Куртијеве доктрине“
Следећи ниво на ком се „Куртијева доктрина“ очитава у Бисљимијевом интервјуу је ниво језика. Бисљими проблематизује коришћење речи „Метохија“ на следећи начин: „Што се нас тиче, све док Србија говори да је ’Косово део Србије,’ ’Косово и Метохија’, имамо право да сваког штитимо ту. То је трајна претња дестабилизације. Једном када то дефинишете као трајну претњу, онда, наравно, са рационалне стране таква трајна претња у погодном тренутку постане стварна.“
Дакле, коришћење одређених речи и синтагми представља претњу дестабилизације, па се стога језик „Куртијеве доктрине“ може сматрати осетљивим, али у односу на шта? Одговор је једноставан – на било какав траг Срба у историји простора којим Курти претендује да влада, владајући притом и над Србима на том простору. Постоји некакво “право да сваког штите ту“, па тако вероватно и Србе, од коришћења речи које симболизују историјску присутност Срба „ту“. Део једног народа који је, упркос свему, остао да живи на одређеној територији се штити од спомена назива дела те територије који се користи у језику тог народа. Народ се штити од сопственог језика.
Овакав став је на корак до отвореног расизма, али се брани патронизирајућим односом према саговорници: “Прво, није фер, јер сам Вам ја споменуо све изворе дестабилизације. Међутим, Ви не видите шуму од дрвета.” То је још један доказ да је заједничка одлика свих заговорника “Куртијеве доктрине” овакав опскурантизам/псеудоинтелектуализам, који је заснован на уверењу у сопствену супериорност, било као политичке странке која је напокон преузела власт од неке друге странке која „вероватно није ни најбоља“, било као народа који једном територијом жели да влада неограничен правима другог народа с којим ту територију дели (па макар и правом тог народа да ту територију зове онако како се она на његовом језику зове).
“Куртијева доктрина“ као однос према Србима
Управо такав однос према Србима би по мени и била суштина “Куртијеве доктрине” у Бисљимијевом извођењу: “Разумем Вашу линију размишљања, ипак, могу да Вас уверим да се и влада и председница осећају лидерима свих грађана на Косову. Али грађана Косова, не грађана у Београду. Дакле, када год госпођа председница, или премијер, или неко други да изјаву у вези са Србијом, то је за оне грађане које они не представљају. Никада нисмо кривили српску заједницу на Косову за тешке злочине на Косову 1999. Никада нисмо кривили грађане Косова, већ српске снаге.” За Бисљимија, Србин на Косову и Метохији може бити грађанин, али само у приштинском систему. Курти, као потврду овога, свој обраћање почиње са: „поштовани грађани“, иако је јасно да је оно намењено Србима – за почетак, обраћа се на српском уз титл на албанском, а то се затим види и из садржаја, јер обраћање уопште нема смисла ако се схвати другачије осим као обраћање Србима.
Такође, Косово и Метохија су одвојени од Србије, и то како на нивоу државности, тако и на нивоу језика. Заправо, реч „Метохија“ се не може користити, јер је она резервисана за дестабилишућег другог, па је само питање времена када ће њено коришћење бити и формално санкционисано. На тој линији је и тренутни став према одржавању београдских председничких и парламентарних избора – они се могу одржати само уколико Приштина то дозволи (а дозволиће само ако то буде договорено изнова и на начин који њој одговара, односно искључиво ако се у захтеву Београда користе за Приштину одговарајуће речи), јер на тај начин потврђује свој претпостављени суверенитет над територијом Косова и Метохије, и демонстрира свој дискриминаторски однос према Србима на тој територији.
Ипак, Бисљими великодушно дозвољава Србима понешто: “И зато кажемо да дијалог са Србијом није оно што ће решити проблем Срба на Косову, јер су њихови проблеми у потпуности другачији. Два пута се месечно састајем са српским НВО из Митровице, Грачанице, Гораждевца, итд.”. Дакле, Бриселски процес је ту да научи оног другог који дестабилизује да је Приштина суверена, и да га натера да то призна. За Србе на Косову и Метохији су зато резервисане консултације са невладиним сектором, јер се тако решава “проблем Срба”. То што приштински устав, коме се у “Куртијевој доктрини” придају малтене магијска својства, предвиђа да Срби имају представнике у приштинском парламенту и влади је Бисљимију мање битно, јер: “(они) нису коалициони партнери. Они су део владе јер Устав тако захтева. Ја бих хтео да имамо партнера који са мном разговара о проблемима Срба са Косова као наш коалициони партнер.“ Другим речима, само Србин коалициони партнер је за Куртија и Бисљимија добар Србин, односно изнад њиховог устава постоји само њихов политички интерес.
Куртијево обраћање је пак кратко, али довољно да се из њега јасно може увидети ова суштина „Куртијеве доктрине“ – Српкиња, председница основног суда у Косовској Митровици је суспендована због присуствовања састанку у Београду, али Курти каже да „то ипак значи да није отпуштена“. Курти се захваљује што је протест Срба био на миран, „али мора(м) рећи, било би веродостојно када би протествовали, на пример, за социјалну правду, бржи развој и против организованог криминала и корупције“. Курти моли да се не потпада под утицај Београда, јер „њих не занимају права и добробит Срба на Косову“, и позива „драге грађане“ да имају „више поверења у Владу Косова“, која је посвећена „унапређењу права и благостања свих грађана Косова без обзира на етничкју или верску припадност“.
Дакле, Курти се обраћа Србима, али их не спомиње – осим када критикује Београд. Објашњава да није све тако како грађани (читај Срби) виде, на исти начин на који Бисљими упорно објашњава уредници овог портала разне ствари, или на исти начин на који се захтев Београда за одржавањем избора лекторише. Београд представља као злонамеран, а себе као супротност – веома шмитовски за једног марксисту-лењинисту који претендује да држи лекције о демократиј. Нуди своју политику као анационалну и секуларну – иако је јасно да је она дубоко националистичка, те да је заснована на апартхејду на свим нивоима, почевши од језичког. Коначно, бесрамно тражи више поверења за овакво насиље над логиком и поштењем (на нивоу језика), односно правном сигурношћу, безбедношћу и животом Срба на Косову и Метохији (на нивоу резултата). Чини се да је судбина Срба на Косову и Метохији по Куртију одређена управо оваквом семантиком.
Закључак
У тренутку док ово пишем делује да ће коначан исход ове ситуације око избора бити то да се они неће одржати на територији Косова и Метохије. Српска листа је још једном ставила у изглед да ће напустити приштинске институције, па се затим „самосуспендовала“ (што је вероватно још једно средство политичке борбе из истог арсенала из ког и раније најављивани „реципроцитет“), а Београд ће извесно наставити са политиком коју спроводи већ десет година, у којој централно место има бриселски процес, иако је речено да је тзв. „Бриселски споразум“ мртав. С обзиром на став Приштине, као и млаку реакцију ЕУ на такав став, можда треба размислити о томе да се не напуштају институције (уз ограду да је упитно да ли се то заиста дешава), већ да се коначно напусти бриселски процес. Напуштање институција, чак и уколико се деси, Приштину неће погодити јер она те институције ионако третира као формалност, док се чини да ће напуштање бриселског процеса у тренутним међународним околностима проћи релативно безболно по Београд (или бар мање болно него уколико се са њим настави). У супротном, конвергенција ЕУ и Приштине ће само дубље укопавати Београд и његову актуелну косовску политику у живо блато у ком се тренутно налазе. Мислим да постоји читав спектар алтернатива остајању у бриселском процесу, те да је то јасно свим политичким актерима, али су разлози остајања у том процесу очигледно јачи од интереса Срба на Косову и Метохији и заштите њихових права, што се опет крије иза семантике. У том смислу, чини се да је судбина Срба на Косову и Метохији одређена некаквом семантиком независно од тога ко претендује да се за ту судбину пита.
За антиципацију реакције ЕУ је довољно „запратити“ твитер налог@ИсЕУЦонцернедкоји у потпуности демаскира бриселски новоговор. ЕУ сваким даном и сваком погледу показује да може само да буде забринута, те да евентуално разради неке додатне визије, смернице или алате, као што је случај са сада актуелнимтзв. Стратешким компасом, али је, барем када је у питању Косово и Метохија, јасно да неће зауставити Куртија у спровођењу његове доктрине.
