Покрет за одбрану Косова и Метохије

Љиљана Богдановић: Честитка

(Љиљана Богдановић, Фото: Печат)

Када је недавно над одром докторке Соње Ракочевић, педијатра из Грачанице (једног од малобројних специјалиста овог усмерења који су, служећи не само својој националној заједници, остали на Косову и Метохији), њен супруг Живојин рекао: „Соња и ја смо сањали слободно Косово. Соња својим трпљењем како само косовски Срби знају да трпе…“, поред изражавања личног дубоког бола, он је својим речима призвао и снажан емоционални одговор најшире јавности. Поменуо је Ракочевић тада и Бол који је заједнички, дубок и постојан, и који је у доживљеној емпатији ујединио групе бројније од окупљених на овом испраћају у порти манастира Сушица код Грачанице, где је докторка сахрањена. Јер – за већину сународника несрећних Ракочевића „сан о слободном Косову“ јесте жижна тачка, путоказ који попут легендарног поздрава о незаборављању Јерусалима, или Призрена, бива моћан да духовно и емоционално побуди и пробуди најширу заједницу.

О актуелној снази те, у нашем времену никада стварно опозване моћи „сна“ о трајном ослобађању Косова, континуирано сведочи овдашњи живот – друштвени, политички, културни. Као потврду овом уверењу, поменимо да је коју недељу по испраћају у Грачаници, оријенталиста и дипломата Дарко Танасковић, у интервјуу за лист Одбрана, разјаснио: „Постоји само један, трансисторијски задат, метафизички избор – верност Косовском завету. Животно и практично, а то значи и политички гледано, у историјском времену већ дуже време нема и још неко, можда и дуже време, за проблем Косова (и Метохије) неће бити доброг решења.“

Није овај уважени говорник нагласио да се можемо, или морамо, пасивно препуштати „сновима о слободном Косову“, али је у свом промишљању „доброг решења“ био одређен (плодотворан!), потврдивши да снови понекад бивају животнији од стварности. „Али шта је раздобље од неколико деценија у равни историјских ’процеса дугог трајања’? Морамо научити да у ходу хитро, мудро и флексибилно реагујемо на променљиве међународне конјунктуре и на изазове тренутка, за које може изгледати да у себи носе тежину коначности и терет неповратне судбоносности, а неретко су само срачунато створени привиди у режији рачуновођа ороченог мандата.“
Зашто овде призивамо наведене неповезане догађаје? Премда и сами вредни сваке пажње, ови знаковити примери упућују нас на потпуније разумевање големих димензија једног скорашњег политичког промашаја. Реч је о честитки председника САД Џозефа Бајдена коју је он упутио председнику Србије Александру Вучићу поводом Дана државности Србије. Злосрећни, наводно добрим намерама надахнути протоколарни гест, „упадајући“ у описано расположење у корпусу српског света ујединио је, у отпору и негодовању, безмало читав тај свет . „У име америчког народа, упућујем искрене честитке Вама и Вашим суграђанима поводом Дана државности Србије 15. фебруара“, каже се у честитки, у којој се, уз помињање „140 година партнерства двеју земаља“, тврди да „САД остају трајно посвећене унапређењу економске сарадње, регионалне стабилности и демократских вредности“. Круну Американчевог обраћања међутим чини истицање подршке његове земље упућене Србији на њеном „државничком“ путу „постизања свеобухватног споразума о нормализацији с Косовом, који је фокусиран на међусобно признање“.

Препознајемо ли у узнапредовалом цинизму првосвештеника новог доба, у суптилности и вештини овог пошиљаоца и администрације чија је он глава и лого, једну од назначених смерница из размишљања професора Танасковића? Ону која упућује на „срачунато стварање привида у режији рачуновођа ороченог мандата“!?

Искусни српски дипломата Живадин Јовановић оценио је да је честитка „неуобичајена, непристојна и увредљива“. Био је Јовановић веома прецизан у објашњавању својих оцена, па нам се чини умесним да их поновимо: „Неуобичајена зато што се честитке не користе за саопштавање политичких ставова најделикатније природе; Непристојна јер суверене и равноправне државе не држе лекције једна другој шта су јој задаци. Ако се то ипак деси, онда је израз хегемоније једне над другом, а не демократије и савезништва, понајмање пријатељства; Увредљиво је што све то Бајден чини јавно не схватајући да тиме повређују ране нанете српском народу 1999. године продубљујући неповерење, уместо да јача узајамно поштовање. Лекције какве је изнео у писму Вучићу од 5. фебруара 2021, иако неприхватљиве, могао је пренети дипломатским каналима. Овако, како је то арогантно учинио отвореним писмом, повредио је осећања српског народа и продубио неповерење.“

Можемо ли да закључимо да је узорита честитка открила и да се њен пошиљалац, тражењем да се Србија помири с насиљем без премца у савременим светским приликама, заправо залаже за „подстицање безакоња и хаоса“? Да ли је то препород који свету обећава нови становник Беле куће? Да ли је то садржај жељених промена у глобалној пракси под америчком лидерством, који је, збратимљен с „побуњеним масама западних елита“, радосно поздравио и део српске елите? Сетимо се да је само коју недељу пре Бајденове честитке, због изборне победе демократског председничког кандидата у САД, озареност украсила и многа лица на београдској друштвеној сцени, посебно оној политички еманципованој од „суверенистичког баласта“.

Подстакнута бурним реаговањем овдашње јавности која је, као супротност овом изливу агресије у простор међународне комуникације, бољу верзију односа две земље препознала у понашању претходне администрације у Вашингтону, амбасада САД у Београду је на твитеру објавила коментар. Негирајући да је сада „први пут послата порука у којој се апострофира будуће решење косовског проблема“, ова дипломатска порука, која уистину води закључку да је насиље континуитет америчке политике, „исправља“ грешке у јавној перцепцији: „Председник Бајден поручује да би ’међусобно признање Косова и Србије требало да буде централни елемент трајне нормализације односа’, једнако као што је и 2019. учинио тадашњи председник САД Доналд Трамп.“

Професор права и међународни арбитражни судија Милош Ивковић пак наглашава да Бајденова честитка „није изненађење већ да је питање који је одговор Србије на то“. Како је одговор званичног Београда изостао, Ивковић упозорава: „Са правне стране, то је проблематично, јер води закључку да признање Косова није искључено.“

Уместо коментара, подсећамо на искуственим и свестраним промишљањем просејану истину Танасковићевог питања: шта је раздобље од неколико деценија у равни историјских „процеса дугог трајања“? Размишљају ли Американци некада и о оваквим недоумицама?
У свести већине Срба – данас, као и у прошлим временима – сан о слободном Косову свемоћна је лозинка, сигуран „пролаз“ до њиховог ума и срца. Ко то не разуме, не прихвата, умањује или чак сматра ретроградним и превазиђеним, у ситуацији је озбиљног, структурног и непремостивог неспоразума са српским народом. Не може се против воље која на све јавне и прикривене претње смирено узвраћа: „Верност Косовском завету за нас је једини избор.“ Није још откривен пут за делотворну „промену свести“ која истрајава у поменутом убеђењу. И када се учини да је обрнуто, да је победио свет који је неумољиво саздан на владавини начела – Сила Бога не моли, неочекивано, у светским и локалним приликама, уме да надјача отрежњујући наставак ове крилатице – Бог силу не воли! Српска дуга историја управо то потврђује.

Извор: Печат