Покрет за одбрану Косова и Метохије

Љиљана Богдановић: Важни људи

Љиљана Богдановић (Фото: Печат)

Урбана легенда према којој у срећним друштвима остварених демократских принципа грађани не знају имена својих политичара на челним местима у држави у Србији не би могла смислено да заживи ни у поменутом облику – као мит или фикција. Овде, наиме, јавни живот бива обележен снажном медијском и другом присутношћу политичара и њима придружених фаца зависних од домашаја њихове моћи. Поред спортиста, као условно аполитичне и популарне класе, пажњу плене домаће естрадне и ријалити звезде које, премда привидно нису у додиру с политиком, бивају својеврсно маглено сазвежђе – јато звезда падалица које кружи око магнета властодржачке моћи. У први план медијске „покривености“ често искачу и актери ван поменутих категорија, они чији је статус нешто између – нису политичари, или ријалити јунаци, од спорта су далеко, али ипак јесу ликови којима јавну промоцију обезбеђују одговарајући идеолошки дискурс и воља политичког миљеа, док им ријалити – естетика и естрадна култура диктирају естетско форматирање и одговарајући стил. Ови „између ликови“ не само да заокупљају друштвену пажњу већ постављају нормативе, диктирају оријентире, задају друштвене теме и битна питања!

У хаотичној недељи за нама запажено је било иступање актера управо из поменуте „између“ категорије. У медијској жижи, у поменутом смислу, нашла се гувернерка Народне банке Србије. Набрајајући притиске и непријатности свог захтевног посла, а хвалећи се подршком коју јој пружа председник државе, гувернерка Јоргованка Табаковић изговорила је реченицу којом се моментално винула у висине вредне друштвеног незаборава: „Ја му често кажем ’Александре, да ли те је достојан овај народ?’“

Како се председник сналази у деликатној ситуацији у коју га „сурвава“ једно заправо брутално питање није овом приликом откривено, али усред нагађања и недоумица, у коментарима које је на поменуту загонетку за председника убрзо дало „пола Србије“, спонтано је обликован, такорећи зацементиран, паралелни одговор: Срби, а вероватно ни сам председник Вучић, нису достојни овакве гувернерке! То уверење је сада коначно, а подржано је и представама које се плету око лика госпође Табаковић, умећем такозваних мајстора за „гланцање имиџа“ представљаног као осавремењена женска верзија Лазе Пачуа, српског финансијског генија с почетка 20. века.

Док је гувернерка успостављала нове стандарде овдашњег јавног говора у присуству моћи, на другој страни пажњу је пленио неко ко је, такође милошћу судбине, а пре свега околности глобалне пандемије, постао персона од јавне важности. Реч је о пензионисаном професору епидемиологије др Зорану Радовановићу, који не одустаје од „свакодневног позива кризном штабу и врху државе да уведу ковид пропуснице, ограниче кретање и основна људска права већем делу грађана Србије“. И овај утицајни и (не)одговорни између лик пише писмо председнику Вучићу, тумачећи српски устав у складу с идејом да би држава требало да грађанима уведе сурова ограничења и укине слободе. Каза Радовановић: „У Влади Србије безразложно стрепе од реакције ЕУ, јер се Европски суд за људска права овог априла изјаснио да обавезна вакцинација не повређује право на поштовање приватног живота по чл. 8 Европске конвенције о људским правима (случај Вавричка и други против Чешке Републике) (…) Док тражимо непостојећу трунку у свом оку, правимо се да не видимо огромни балван. Нико нам, наиме, не би замерио ако, попут многих западних земаља, уведемо потребне мере, али стоји оптужба да нисмо демократски, већ хибридни режим.“

Тако размишља „важан лик“ с јавне сцене, не устежући се да објави како жели да његове идеје постану закон. Руку му пружају виђене галамџије у медијском свету, па тако, већ колико сутрадан, разметљиво, у ТВ програму, неки оглашавају своју „тоталну нетолеранцију према невакцинисанима“, уз поруке да „држава треба да узме ствар у своје руке, да уведе обавезну вакцинацију и ковид пропуснице“.
Угледно критичко перо, иначе и Политикин колумниста, поводом чињенице да је у Србији све јачи притисак за трећом дозом вакцине, поставља иронично питање: Да ли је реч о дирљивој бризи за здравље људи или, далеко било, постоје и неки мрачни комерцијални интереси? У истом подругљивом тону, овај аутор уочава да „игром случаја, баш у тренутку када фармацеутске куће крећу у своју нову кампању, и неки од домаћих стручњака инсистирају да се после друге дозе мора примити трећа, спасоносна“.

Како разумети побуде не само поменутих већ и свеприсутног мноштва других људи од важности који својим порукама јавности настоје да баш они обликују јавни дискурс у Србији? За разлику од великог и безазленијег јата „познатих зато што су познати“ и задовољних са чувених ворхоловских пет минута славе у јавном огледалу, ови други, дакле „важни људи“, не желе само да буду виђени већ и да утичу и обликују јавну свест.

Професионално шаролико друштво „еминентних“ својим чињењем често, поред тога што овде обликује од разних центара моћи жељено становиште, успева да нанесе озбиљне штете друштвеној заједници. Како то бива када „утицајни“ делују у задатом смеру и према дефинисаном циљу, показано је недавно у удруженом, медијском и експертском, подухвату умањивања броја жртава у Јасеновцу. Све то беше „научно“ и „одговорно“, а управо је ова стручна и етичка квалификација испровоцирала равно стотину српских историчара, академика, универзитетских професора и интелектуалаца да се јавности обрате Протестним писмом (објављујемо га у овом броју) и речима: „Протеклих дана на најутицајнијим медијима у Србији, у јавним наступима директора Музеја жртава геноцида Дејана Ристића и хрватског историчара Иве Голдштајна, настављена је кампања умањивања броја српских жртава у логору смрти Јасеновац. Први пут Радио-телевизија Србије, Политика и Танјуг, јавно и без зазора, без дијалога са непристрасним стручњацима, учествују у бесрамној ’лицитацији’ бројем зверски убијених Срба и последичном релативизовању хрватског геноцида над српским народом у Другом светском рату.“

Размишљања о побудама „важних“ појединаца и група, посебно медијских актера, умешаних у речено деловање, посредно призивају увид у једно скорашње значајно откриће: новинари запослени у западним медијским гигантима, ступајући на посао, потписују „изјаву о мисији“, што их обавезује да ће у свом професионалном деловању бити лојални и јавно се залагати за пуно остварење западних вредности, афирмацију и надмоћ трансатлантског савеза!

Коме су обећали своју оданост домаћи протагонисти друштвеног живота из класе којој овде посвећујемо пажњу? Када, „циглицу по циглицу“, конструишу и граде доминантне наративе, односно „истине“ о питањима судбински важним за друштво, чине ли они то по налозима свог ума и срца, или је реч о голој пробитачности, каријеризму и вољи за моћ? Или (не)потписаној изјави о некаквој идеолошкој мисији? У овом набрајању као најважније искрсава питање: зашто нам се никако не чини да тражени одговор открива да су, с племенитим наумом о служењу националном интересу, сви ови „важни“ ступили у могући тајни пакт с народом којем припадају и чију енергију, снагу, харизматично име и славу, подразумевајуће и немилосрдно, (зло)употребљавају?

(Печат, 17. 09. 2021)

 

Покрет за одбрану Косова и Метохије

ПОДРЖИТЕ

Поделите:

Share on facebook
Facebook
Share on twitter
Twitter
Share on email
Email
Share on whatsapp
WhatsApp
Share on telegram
Telegram
Share on pinterest
Pinterest
Share on print
Print