Љиљана Богдановић: 800

Oвај број Печата осамстоти је по реду, што казује и да је наш недељник закорачио у другу половину своје друге деценије, тачније у 17. годину свог трајања. Поручују нам познаваоци медијског тржишта: вредан је то јубилеј у доба нимало наклоњеном овој врсти штампаних медија, у доба чија читалачка публика, размажена хитрином и концизношћу електронских гласила и интернет-мрежа, „нема времена“ за читање текстова политичко-информативних листова. Поменутa чињеницa, праћенa последичним економским невољама – сталном претњом опстајању недељника – премда je и Печатова мука, није утицала на извесност солидног јавног утицаја овoг гласила. Током протеклих година респектабилан број читалаца „нашао“ је то недостајуће време и интересовање за текстове објављиване у Печату.
Чиме смо побудили пажњу и поверење овдашње критички настројене читалачке публике, међу њима и оних који утичу на „режију и драматургију“ јавне сцене? „Недељници нашег времена изгледају као да се пишу и излазе у иностранству… Печат личи на Србију, српску и светску.“ Поводом јубиларног броја, ово каже Драган Лакићевић, писац чије је драгоцене белешке о људима нашег поднебља Печат годинама објављивао. Песникове речи својеврстан су, литераризовани, превод Печатових уређивачких принципа.
„Беспоштедну критику Печат је усмеравао и усмераваће ка транзицији, корпоративној глобализацији и дивљем капитализму који данас доминантно одређује живот и друштво у Србији, а који представљају последицу беспоговорног служења наше власти неолибералној идеологији. За разлику од готово свих других, залагали смо се и залагаћемо се за очување јавног сектора и одговорну улогу државе која ће онемогућити свеопшту приватизацију националних ресурса и онеспособљавање Србије за суверен национални живот“ (М. Вучелић: Уводник 500. броја).
Данас, низ година касније, овај уређивачки образац важи и даље, а нову вредност му даје актуелно, сурово и дубинско препакивање света, с долазећом плимом нових правила у глобалном политичком и економском поретку. Поменуто „онеспособљавање Србије за суверен живот“ стратешко је умеће оних који се, попут звери, боре да задрже неоколонијални поредак и своју моћ у њему. То је моћ храњена нашим слабостима и инвалидитетом стеченим наопаким управљањем друштвом, посебно грешкама учињеним (изнуђеним) у економској сфери и пракси задуживања које живот значи. „Кључно питање новог света који настаје јесте колико ће ко бити суверен да управља с оним што се дешава на његовој територији. Ми на овим просторима имамо сасвим довољно ресурса који су битни за живот друштва и опстанак земље, само је питање хоћемо ли се организовати да управљамо њиховим коришћењем“, каже економски аналитичар Александар Сјеклоћа. „Досадашњи, назовимо га ’петродоларски систем’ утемељио је правило ’развоја’ слабијих држава – суверенитет за кредит, или ’дајте ви нама кредит, ево вама наш суверенитет, па радите с њим шта хоћете’“! Србија, међутим, није без могућности да учини кораке за своје делимично ослобађање из канџи светске управљачке закулисе и мрежа дужничког ропства. Хоће ли бити мудрости и способности да се то учини, зависи делом од воље и памети овдашњих владалаца. Освешћивању и подстицању идеја о таквим могућностима биће и убудуће посвећен део Печатових текстова.
Друга, али никако друга по важности већ од првог броја наших новина стално присутна и најмоћнија тема било је Косово и Метохија. Како у првом броју – на самом почетку 2008. године – тако и данас, када су у освит преломне и за судбину света претеће 2024. прилике на отетом делу српске државе постале трагичне за Србе!
Навешћемо разматрања из уводних уредничких напомена штампаних у првом и другом броју Печата, дакле пре пуних 16 година!
„Самопроглашењем Косова ’државом’ учињени су брутална сецесија и територијално и духовно комадање Србије.“ „Никада у Србији није било више бриге за народ. Никада се толико није бринуло за бољи живот народа и његов стандард. И све због ’независности’ Косова и распарчавања Србије. Како се Србија смањује, тако се и повећава брига наших власти за народ. Што мања Србија, то већа брига за народ и његов бољи живот. Намеће се основно питање: колико нам то мала Србија треба да би нам коначно било боље?“
Све речено важи и данас. Како је могуће да је то „вечно враћање истог“ – које се на српском животном и завичајном простору пак обистињује не као теоријска поставка већ као трагична чињеница – судбински код?
Јесмо ли на трагу каквог-таквог појашњења док протеклих дана слушамо, по нашем разумевању семантички готово бесмислен, говор специјалног америчког изасланика за Западни Балкан Габријела Ескобара. У његовом разматрању то је: „Јасна су очекивања од Београда у дијалогу и неке ствари су испунили – као што је прихватање косовских регистарских таблица и царинских докумената. И желимо да Србија то начини неповратним и формалним уношењем у законе или прописе. То се очекује од Србије.“ Шта се очекује од Приштине, то Габријел ни да зуцне.
Под утиском оваквих порука, питамо се: Да ли међународна заједница (Запад!) стварно верује да ће се Срби, под било каквом присилом, или обећањима и компензацијама, икада помирити с губитком Косова? Неспоразум је колосалан, суштинске је природе. Превиђа се да је у српском поимању Косова реч не само о разумевању историјских и других права већ да је на делу снага архетипа, „основне јединице колективног несвесног“ о којој је говорио Јунг. „Урођени образац мишљења, осећања и делања настао као резултат вековима таложеног искуства бројних генерација предака.“
Отимачи и непријатељи наводно не разумеју да је у питању неукротива психолошка сила против које се не може. Јесте памет Запада искомбиновала да ће се Срби помирити с „одласком Косова“, што нам професор Веља Абрамовић тумачи подсећањем да је извесна „комисија“ Тависток института, митске и моћне британске институције која, тврди се, програмира вољу и ум светских маса, „направила етнопсихолошку студију и дубински снимак српског народа, и у смислу архетипова и у погледу менталитетске матрице“. Комисија је изгледа закључила, стручно, да отимање Косова може да прође код Срба!
Српска песникиња Милена Марковић у завршници своје песме Малена Бањска, међутим, открива важније податке: „и онда сам видела знак са десне стране / на њему је писало бањска / и ту ме је стигла и баба и мајка и сестра и земља / и гробље и ибар вода и ту ме је стигло и / неће да пусти / и никад неће да пусти јер сам се сетила / усред ноћи би се сетила / и никад нећу да заборавим бањску / зато што / неко беше страхињићу бане /беше бане у маленој бањској.“
Дакле, и баба и мајка! И када се то испостави – крај је, нема даље, господо ескобари! Премда то можда и није у овом тренутку сасвим видљиво, а „комисија“ другачије јавља!
У Печату се, уз сва уважавања документованих експертских анализа, пажња поклањала и оваквим „то не пушта“ – упозорењима, послатим нам из духовног простора српског песништва. После 800 бројева и даље верујемо у концепцијска и уређивачка правила према којима то јесте служење истини, првом етичком правилу новинарског заната.

(Печат, 01.03.2024)