Пише за Косово онлајн: Драган Бисенић, новинар
Разлике са емигрантским органзацијама
Демаћијево деловање у основи имало је европски карактер. За разлику од других албанских организација које су се ослањале на монархистичку традицију Албаније и биле чврсто интегрусане у деловање западних обавештајних служби, за Демаћија се то не би могло рећи. Дуг боравак у затвору онемогућио је Демаћија да се повеже са прекоокеанским организацијама, али и његова идеологија која је ослонац видела у непосредном суседству – комунистичкој Албанији Енвера Хоџе. Концепције стварање “етничке Албаније” разликовале су се у једном и у другом случају и никада нису успеле да се довољно приближе. У том смислу, Демаћи је, упркос свом значајном угледу и престижу, остао ван видокруга северноамеричких емигрантских организација.
Демачи је у почетку био поборник отцјепљења Косова и других територија с већинским албанским становништвом на тлу бивше Југославије те припајања тих области Албанији. Након што је 1974. године одслужио последњу годину своје друге затворске казне, увидео је да су се политичке околности значајно промениле, не само на Косову и на простору целе Југославије, већ и у читавом свету, тако да је сматрао како би Албанци морали да се посвете унапређењу статуса Косова — од аутономне покрајине до пуноправне републике у саставу СФРЈ.
Оваква идеја појавила се почетком седамдесетих код америчких струја, али је брзо и драматично одбачена. У обликовању албанског националног програма у Албанији и Југославији, велику и чак пресудну улогу играла је албанска емиграција. Та емиграција потицала је из времена колаборације с нцистичком Немачком, да би касније дошла сасвим под контролу страних обавештајних служби које су уз њену помоћ настојале да реализују своје хладноратовске пројекте. Најпознатији од њих био је покушај британско – америчке инвазије у Албанију од 1947. до 1952. за шта су коришћени управо ови албански емигранти. План је осујетио дупли агент, Ким Филби, који је био официр за везу америчке и биртанске обавештајне службе у Вашингтону, али све време такође и совјетски обавештајац. Он је ове планове дојавио Москви, она Тирани и Београду, па су сви заједничким снагама онемогућили овај први покушај инвазије на једну комунистику земљу.
Од тада је центар пројеката албанске емиграције био у САД, а њу су водили Џафер Дева, Метуш Краснићи и Мидхат Фрашери. Џафер Дева је био централна личност албанског покрета захвалујући својој квислинчкој улози и сарадњи се намачким окупаторима, а касније у регрутовању особа из редова албанске емиграције за инвазију на Албанију. Деве је непосредно у сарадњи са немачким командним официрима, у септембру 1944. основао Другу призренску лигу, а онда је обновио њен рад на тлу Америке оснивајући Призренску лигу у егзилу. Њен први Конгрес одржан је у друој половини 1966. године.
Припреме за Други конгрес Призренске лиге у егзилу почеле су 1971. Када се чинило да све иде добро, изненада је наступила најдубља политичка кризе. Лист Диелли објавио је саопштење Генералног секретаријата лиге које је имало три тачке. У трећој тачки је наведено да је потребно позвати све политичке партије и организације дијаспоре на “успостављање Социјалистичке републике Косово у Југославији”, као чин “реализованње програма” где је скоро два милиона Албанаца “арбитрарно остављено под Југославијом”, те да у границама републике окупи два милиона Албанаца који су “два пута окупирани у супротности за Резолуцијом Прве конференције Народноослободилачког савета за Косово и Дукађинског поља, 31. децембра 1943. и 1. 2. јануара 1944”. Када се каже да је Косово “два пута окупирано”, мисли се на окупацију од “Словена” и од “комуниста”, како је то Џафер Дева формулисао у свом писму Мидхату Фрашерију. Чланак је позвао да се 28. новембар прославља заједно са Призренском лигом, а не одвојено.
Овде је реч о успостављању везе Призренске лиге са Бујанском конференцијом и практично синтезу комунистичких и антикомунистичких националистичких кретања. То је идентична платформа која се истовремено дешава у хрватском и усташком еигрантском покрету, када др Бранко Јелић настоји да повеже десничарски и левичарски национализам.
Руководство се поделило на “умерено” и “традиционално” крило које је предводио Џафер Дева. Чланак је, међутим, изазвао велику забринутост код осталих политичких партија. Иако је Реџеп Краснићи умиривао партијска руководства, тврдећи да чланак није скретање са основне линије и да ће Џафер Дева да разјасни све изнете ставове, представници политичких партија и организација окупили су се уочи самог Другог конгреса Лиге у канцеларијама “Слободне Албаније”, где је Краснићи на њихов захтев написао писмо које су остали потписали.
У њему је поновљено да је основни циљ свих албанских политичких партија стварање “етничке Албаније” и то “без обзира на околности и моћ и престиж које имају њене препреке у свету”. “У тако пресудним моментима као што је данашњи, када лабснки народ раздвајају неправедне границе, ‘Комитет Слободна Албанија’, албанске политичке партије и организације, следили су и следиће са истрајношћу и пуним поверењем своје програме који су сажети у једно свету реч: етничка Албанија”, наводи се у саопштењу.
Наводи се да се прате и да ће се пратити « великом пажњом и разумевањем напори унутрашње напоре косовских Албанаца за што већа права унутар правних услова Југославије за користан еволутивни развој, али нећемо прихватити, па чак нећемо постати инсприратор било које дезинтеграције које не признаје право албанског становништва у Југославији на самоопредељење и уједињење са мајком Албанијом ».
На крају је наведено да су « такозване одлуке о народном ослобођењу Албаније или Југославије, које су узете као основа за избијање етничког проблема у Југославији, варљиви маневри да се припреми словенско заробљеништво за албанско становништво у Југославији које је прихваћено без икаквог противљења издајничког режима ». Писмо су потписали др Фуад Мифтиа, Аслан Зајенели и Рагип Лодј; за БКИ Исмаил Верлеви, инг. Аго Агај и Тахир Колђини. За “Комитет Слободне Албаније”, др Реџеп Краснићи и Васил Ђермењи.
Писмо су одобрили ограници Бали Комбетара из Достијеве групе Халим Бегеја и Албанске демократске уније коју је предводио Иса Ндреу.
Ова група је тако одбацила сваку сумњу да би Косово као седма федеративна република у оквиру Југославије, задовољило албанске амбиције. Коначан и недвосмилесни циљ остаје “етничка Албанија”, док су све осале оријентације узете као тактичке и резултат неминовног прилагођавања околностима и одговора на притиске.
Џафер Дева је у име своје организације 1966. потписао Декларацију о узајамној борби против „србо-комунистичке диктатуре“ са Антуном Бонифачићем, једним од лидера Хрватског ослободилачког покрета, организације коју је основао Анте Павелић заједно са групом других високих чланова усташког покрета. Слични контакти су се интензивирали током седамдесетих.
Марксистичко-лењинистичка струја албанске емиграције постајала је све снажнија од краја шездесетих. Током седамдесетих чинило ју је око десет организација. Најснажнија организација је била “Црвени народни фронт”, са седиштем у Немачкој, оформљена 1980. спајањем две мање марксистичко-лењинистичке групе, “Црвени фронт” и “Глас Косова”. Програм организације је био мешавина екстремног левичарства и национализма, и суштински се није разликовао од програма Енвер Хоџине Партије рада Албаније (ПРА). За прву етапу “револуције” су предвиђали идејно разобличавање југословенског режима (као “ревизиониста” – лажних комуниста) и подизање политичке свести чланова на основу литературе коју су штампали или добијали из Албаније. У другој фази је требало омасовити покрет и извршити притисак путем демонстрација, док је трећа, завршна фаза борбе, требало да буде оружани устанак. Циљ је било уједињење Косова са Албанијом и ступање организације у њен народни фронт, под вођством Партије рада Албаније.
Сутра: Отписивање “чика Адема” и његов одговор
