Пише за Косово онлајн: Драган Бисенић, новинар
Неуспешна симбоза са ОВК
Реџеп Ћосја описује Демаћија као снажног борца за унутрашњу демократизацију албанског политичког живота на Косову и тако као неминовног противника Ибрахима Ругове. Поред тога, Демаћи је за њега најважнији представник револуционарног крила које у суштини значи снажнији утицај « војног фактора », односно Ослободилачке војске Косова. Али, ни један од ова два велика циља, Демаћи није могао да оствари.
Важно место у својим научним, историјским, документарним, књижевним, публицистичким и филозофским радовима, као и у свом ” Дневнику”, Реџеп Ц́осја је посветио неуспешном покушају Адема Демачија да упозна “Заифа” (како је назвао Ибрахима Ругову), да га убеди да преузме одговорност за будуц́ност Косова, за формирање новог политичког механизма за “спасавање Косова од даљег урушавања и партијске јаловости “, да покрене албански народ у односу на српско насиље и коначно за стварање нове партије.
Реч је о напорима Адема Демаћија, Пајазита Нушија, Реџепа Ц́осје и Махмута Бакалија за формирање нове партије на Косову и идеји повлачења бивших политичких затвореника из Председништва и Централног савета ДСК. Тако би, без бивших политичких затвореника, Фехми Агани и Ибрахим Ругова, постали би сумњичави у очима народа, мислио је професор Ц́осја, док је Адем Демачи и даље мислио да би политички затвореници, који су још даље у Демократском савезу Косова, могли да држе Ругову “још даље далеко од замки Србије”, у време када ц́е “Ругова наставити онако као што је данас – да не ради ништа! А то значи очување Милошевиц́евог мира на Косову!”
Демаћи је наставио да одржава свој у политичким дешавањима на Косову. Политичка култура, – рекао је Демаћи, – захтева да они који држе власт, чак и ако је то власт « под наводницима », полажу рачун народу. Дуго је то тражио од Ругове, али он никада није пристао да се састане, одлажуц́и то “не данас, вец́ сутра”. Суочен са новом ситуацијом и « без наде », Адем Демачи је покушао да оснује нову политичку странку, али без успеха; да организује међупартијске политичке консултације у Парламентарној странци, али безуспешно; док Демократски савез Косова, који одржава албански мир на Косову, који одржава „слободне и демократске“ изборе, под српским насиљем и терором, има подршку, па чак и покровитељство режима Слободана Милошевиц́а; а као да овај Демократски савез Косова није довољан, има подршку и деспотског режима Салија Берише у Тирани“, наводи Ц́осја.
Он закључује да Демаћи на свом путу није бирао « борце за моћ “, него ” борце за слободу”. Појављивање Ослободилачке војске Косова утицао је на позицију Адема Демаћија, па није случајно да ц́е међународни напори бити уложени да му приђу „штапом и шаргарепом“, како би га довели на позиције Ибрахима Ругове. « Називајући Демаћија « писцем са најсаосец́ајнијом политичком биографијом од времена Призренске лиге па надаље », Ћосја повачи да он због тога « нец́е пристати да учествује у партијским надметањима, чак ни за место председника Косово ». У том тренутку, када је ОВК преузела “трон албанске борбе за слободу “, Демаћи је ” изашао међународну дипломатију да брани циљеве ове војске, који су били и његови идеали “. Док су неки припадници ОВК једва чекали да постану фактори ове комуникације, уверени да ц́е својим речима подиц́и свој утицај на виши ниво, Демаћи је био много опрезнији, истичуц́и да ће међународни фактори у првом реду покушати да “преко њега пацификују Ослободилачку војску Косова », јер то сада нису могли да учине са “факиром – Руговом и његовим сарадницима”. Ово је одмах довело до сукоба између првака Демократског савеза Косова, које Ћосја назива присталицама « руговизма » – као концепта мира и става припадника “ратног крила ” ове партије, који су вец́ напустили њихове редове. У “ратно крило”, Ћосја, поред себе, убраја Адема Демачија, Хадајета Хисенија, Мехмета Хајризија, Раме Бује, и наводи да су им претили смрц́у појединци и структуре, унутар албанских група, кланова и партија.
Демаћи и Ћосја су Ругову и Фехмија Аганија сматрали актерима « политичке филозофије потчињености и беде у којој се налазио албански народ до времена излаз на сцену Ослободилачке војске Косова, као и филозофија проповедника скромног мира». Та « руговистичка филозофија » држала је Косово као таоца политичких и државотворних дешавања на Косову у односу на Србију (коју је Ругова поново димензионисао као приступ историјском и верском наслеђу); у односу на Европу (као однос условљен његовим потпуно персонализованим односима са Ватиканом); а у односу на америчку администрацију које је Ругова успоставио на скали партијских односа, на скали односа појединих појединаца и америчке администрације са Демократским савезом Косова.
Ћосја у свом “Дневнику” наводи како су у то време српска и албанска штампа биле “јединствене” у борби против ОВК и да су објављивале чланке против « националиста Демаћи – Ћосја – ОВК “, док је албанска штампа чак објављивала бескрајне чланке против „анти руговиста” “енверисти”, “црвених” и “групе које делују као продужена рука Милошевиц́а, како би реметила мир на Косову.” Због тога, Ћосја наводи као огроман парадокс да на изборима после 1999. на изборима неће трујумфовати ОВК, него партија која је била против “ослободилачког рата”.
“Ни 28 година затвора Адема Демаћија, ни много, много година затвора многих косовских момака и девојака током свих ових година, од 1912. године, чак ни убиства наших младиц́а и девојака од стране полицајаца, војника и српских и југословенских полицајаца, нити сеоба многих, много албанских породица у Анадолију и другим земљама у Европи и на америчком континенту, ни много, много списа, много, много књига које је написао један број аутора са Косова и из државе Албаније против српске и југословенске окупације албанског народа, нити све моје књиге и списи којима се брани право албанског народа да буде народ, а не национална мањина и да има право да ствара државу, чак ни многе, многе идеје, активности, акције, дела, списи, затвори, жртве , прогон, није променио тај менталитет који се не слаже са ОВК и ослободилачким ратом,” закључује Ћосја.
Демаћи се, међутим, разишао са ОВК и није више желео да се враћа назад, иако је тврдио да су, захваљујући њима, “Албанци сада близу да буду слободни”. Сматрао је, такође, да би ОВК требало да се “демилиризује”.
“Убеђен сам да без њихових жртава косовско пиатње никада не би било интернационализовано. ОВК је, ипак, главна снага, суштинска снага отпора против српског режима. Тачно је да имају неке слабости, али међу свим албанским факторима били су и јесу главна снага. За мене је било довољно. Сигуран сам да су Албанци сада близу тога да буду слободни. Према томе, ко хоће да сада прави политичке каријере, нека ради слободно. Без мене. Неким пријатељима сам иначе саветовао да ће бити добро ако се ОВК демилитаризује. Јако добро. Време је да се промени политика”.
Демаћи је, попут Горбачова, истицао да је време најважнији фактор за овакве потезе. “Био бих веома срећан да се то деси. Да њихови челни људи то прихвате. Они морају да разумеју шта време од нас тражи. У политици је најважније да увек разумеш захтеве времена. И да то урадиш, да не касниш или не урадиш нешто пре времена. Надам се, али видећемо. Време је за радикалне промене у ОВК”, позивао је Демаћи.
Али, после рата, сам Демаћи је и даље заступао своју идеју конфедерације. “За мене је конфедерација боља и од независности. Ако смо независни, остају многи проблеми са Србима и Црногорцима како да се то изведе. У конфедерацији нема таквих невоља. Одавде би могао да идеш у Београд, Београд би могао да дође овамо, нико се не би осећао изоловано. Било би то боље решење и за наше Албанце који живе у Прешеву и Бујановцу у Србији или у деловима Црне Горе. Били бисмо у истој држави. То је заједнички интерес. Понаваљам, немогуће је говорити о уједињењу Европе, а држати Балкан подаље од тих интеграција“, говорио је Демаћи.
После рата више није видео своје место у политичком животу Косова, па није желео ни да размишља о уласку у привремену косовску владу, која се тих дана најављивала.
“Био сам против тога када је та одлука објављена још у Рамбујеу.Сада покушавам да се дистанцирам од тога. Зашто бих се мешао, то није више мој посао. Ја сам своје завршио. Хоћу да саветујем до неке тачке, али ако ти идеш и даље по свом, зашто бих више трошио своју енергију. Сада сам, понављам, само посматрач у овом политичком театру. Уживам да гледам ове многобројне глумце који се тамо појављују. За време рата рекао сам много пута мојој сестри – ако нас убију, добро је, јер ћемо умрети за Косово. Ако преживимо, опет је добро, јер ћемо уживати заједно са другим људима”, испричао је Демаћи.
Показаће се да је то његово, можда чак и изнуђено одбијање да учествује у формалном политичком животу, да заиста узме власт у своје руке и да располаже политичком моћи, кључ за очување његовог моралног капитала на којем ће темељити свој утицај на Косову у наредне две деценије.
