Данас сам први пут писао једном академику.
На његових шест тачака о Косову (обележени бројевима, а и писани латиницом) следили су кратки одговори.
И, гласили су овако:
—
Господине академиче, реч-две о Ваших шест тачака, уз малу помоћ Милутинову…
1. Do 1912. Kosovo je bila Turska.
Господине академиче,
до 1912. Солун је био Турска.
2. Ratom 1912. smo osvojili Kosovo.
Ратом 1912. су наши преци ставили свој потпис на завет својих предака из 1389.
3. Tokom više od 100 godina nismo uspeli da integrišemo Kosovo u Srbiju.
Срце се не интегрише у организам. Организам живи у ритму срца.
4. Ratom 1999. godine smo izgubili Kosovo.
Рат 1999. је био подсетник за нас садашње да млађе од нас подсећамо на завет.
5. Pomirimo se sa Albancinma.
Богобојажљив човек је помирен са свим људима. Само нема мира са злом. (Као неко ко је 21 годину живео са Албанцима под истим кровом, не “у држави”, него под кровом, слободно могу да кажем да бих већину њих радије видео у Српској академији наука и уметности него неке моје сународнике.)
6. Kraj.
Крај? Да, дошао је крај.
Крај ћутања на позиве кукавица да се човек потчини злу.
Крај ћутања на позиве оних који немају ништа против трговине органима да се човек одрекне срца.
Крај ћутања на позиве улизица да човек заборави на завет.
Крај ћутања на позиве саможивих да човек заборави на обавезу да буде пример онима који тек долазе.
Да, томе је дошао крај. Нису вам јавили да смо стигли. Ми, хиљаде нас, генерација која је одрасла на стиховима Милитуна Бојића:
“Попали и сруши, разби и разори,
полупај и скрши, роби и односи
и испричај сунцу о оном што јеси,
да о томе делу звезда звезди збори.
Ја плакати нећу над кулама палим,
ни у пустом дому тугованке плести
Јер…
не можеш собом небо ми одвести.
А ја знам на песку дићи Јерусалим!”
(ФБ | Дарко Николић)
