Моја генерација, рођена у 1960-им годинама прошлог века, није знала у детињству за мерење времена по јулијанском календару. Стасавали смо у позападњаченом комунизму, васпитавани смо у светоназору титоизма – који је професор Ломпар прецизно дефинисао као идеологију антисрпску на унутрашњем и антируску на спољном плану – због тога и природно и насилно нисмо имали контакте са Српском Православном Црквом (СПЦ).
Нешто касније, прворођено кроз стадионе и кафане, открили смо Српску Нову годину по јулијанском календару, са 13 дана кашњења у односу на „најлуђу ноћ” свих југословенских народа и народности. И све време након тога, тихо и ненаметљиво, али зато постојано, учили су нас да је јулијански календар непрецизан и заостао у односу на грегоријански календар. Зато је савремени свет – по нашим материјалистичким педагозима – одавно прешао на рачунање времена по „западном” календару. Тако би и ми морали да поступимо, јер морамо хватати корак са временом и са напредним светом – говорили су брижни секуларни свештеници са школских катедра и ТВ пријемника.
У исто време, све југо-српске државе су ускладиле своје државне календаре са грегоријанским начином рачунања времена: истога датума и ми и сав западни свет (као и практично цела планета) славимо Нову годину и Први мај. Али, СПЦ није хтела да се одрекне Старог календара, иако су многе околне православне цркве прешле на Нови календар. Зато је трпела деценијама критике и поруге, а највише управо од оних који су се декларативно залагали за потпуну и свеобухватну одвојеност цркве од државе.
Мојој генерацији је питање избора верског календара представљано као културолошко питање избора музике: да ли слушаш фолк или рокенрол, односно да ли си сељак или си урбан. У научном тумачењу радило се о затуцаности и примитивизму православних „брадоња” које нису спремне да прихвате основну математику рачунања времена, а на цивилизацијском плану тумачено нам је да само ми заостајемо у односу на сав остали „нормалан свет”. Прошле су деценије да би неки од нас схватили да је све била лаж. Трула, подмукла и бедна лаж. Као што је иста лаж било њихово „братство и јединство”, њихов култ „највећег сина наших народа и народности”, такође и њихов АВНОЈ. Као што је данас иста лаж њихова „уређена породица европских народа”.
Орјентир мерења времена
Дакле, подсећања ради, јулијански календар (по коме наша Црква рачуна време) настао је 46. године пре нове ере, у време владавине Јулија Цезара, тачније током његове посете Египту. Израдио га је познати астроном и математичар Созиген из Александрије, на предлог царице Клеопатре. Грегоријански календар је проглашен 1582. године од стране римског папе Григорија XIII (Гргура), а у изради овог календара главну улогу је имао католички језуитски ред чију комисију је предводио језуит Клаудије. Разлика између ова два календара је 13 дана. Да ли ова разлика настаје – како су нас учили – због непрецизности Старог календара?
Пре одговора на ово суштинско питање неопходно је да дефинишемо шта је календар, односно како се спроводи поступак рачунања времена. Време се мери искључиво у односу на нешто, дакле не постоји „неутрално” рачунање протока времена без параметра поређења или посматрања. Као грубо поједностављење нека послужи замисао да неко лебди у безваздушном космичком простору где није у стању да види планете или звезде, и нема сат на руци. За њега нема ни времена – јер не постоји оријентир за мерење времена – за њега постоји само немерљиво трајање до смрти.
Дакле, људи од када мере време и када су због тога измислили календар, ово чине у односу на нешто. Конкретно: у односу на окретање Земље око сопствене осе (дан и ноћ), у односу на смену месечевих мена (месец) или у односу на кретање Земље око Сунца (година). Кључни проблем при покушају стварања јединственог система мерења времена је несразмера основних јединица времена: године, месеца и дана (у једну годину не могу да стану сви заокружени дани, већ се један дан ломи на децимале). Логично је да постоји више начина за мерење времена који се разликују у односу на шта се мери време. Због тога је немогуће говорити о тачности времена, одакле је немогуће један календар прогласити тачнијим у односу на други. Уместо тога, могуће је и исправно поредити календаре по смислу.
Јулијански или Стари календар се оријентише према сидеричкој години – која чини време у којем се Сунце једном окрене у небеској сфери у односу на непокретне звезде – зато се ова година често назива звездана година. У себи садржи 365,25 дана. Грегоријански или Нови календар се оријентише према тропској години – која чини време проласка сунца између тачака пролећне равнодневнице – зато се ова година често назива сунчева година. У себи садржи 365,24 дана. Постоје и трећи, такође подједнако прецизни календари, односно начини рачунања времена. Аномалистичка година чини период проласка центра Сунца кроз перигеј видљиве геоцентричке орбите и има 365,26 дана; Лунарна година чини период од 12 месеци и има 354,36 дана; Драконска година чини период проласка Сунца кроз један месечев прстен на еклиптици и има 346,62 дана. Сви наведени календари су подједнако прецизни и математичко-физички утемељени, разликују се само у односу на оријентир мерења протока времена.
„Непрецизнст и заосталост”
Основна математичка разлика између јулијанског и грегоријанског календара је 24 сата на сваких 128 година, а у време увођења грегоријанског календара износила је око 11 дана. Мерење времена по тропској години постоји у историји човечанства по свим научним доказима – много пре реформе календара папе Григорија XIII када је потврдио Нови календар… У другом миленијуму пре Христа древни народ Сумера, као и Вавилонци у XI веку пре нове ере, прецизно су познавали разлику између звездане (јулијанске) године и сунчеве (грегоријанске) године. Касније су календари Инка и календари Омара Хајама рачунали време по сунчаној години знатно пре грегоријанског календара, чак прецизније. Пошто аргумент веће тачности више не стоји, поставља се следеће питање: да ли је животно убеђење наших генерација о непрецизности и заосталости јулијанског календара у односу на грегоријански календар настало, можда због твораца ова два календара, односно због разлике у њиховим научним квалитетима?
Као што смо напоменули, јулијански календар је настао у египатском царству у граду Александрији, која је у то доба била интелектуална престоница света са највећом библиотеком на планети. Египат је даровао човечанству математику и астрономију, а Созиген је био најчувенији математичар и астроном тога доба. Познавао је до детаља хелиоцентрични систем Аристраха Самоског и космоцентрични систем питагорејаца. Окупио је најбоље александријске астрономе да би на основу древног египатског календара створили календар утемељен на звезданој години која узима у мерење реални положај сунца у односу на удаљене звезде. Потврдио га је император Јулије Цезар.
Кључну улогу у формирању Новог (грегоријанског) календара одиграо је католички језуитски ред на челу са председником комисије језуитом Клаудијем. Потврдио га је римски папа Григорије XIII. Oвај папа је постао упамћен у историји, поред календара који носи име по њему, и по организовању „Вартоломејске ноћи” када је убијено за непуних месец дана, по неким истраживачима до 50.000 хугенота! Папа Григирије (Гргур) XIII ће поред овог покоља остати упамћен и по стварању уније у западној Украјини, тако што је православне вернике подстицао да похађају богословске школе у којима су предавали католички језуити. Његову стратегију су касније пратиле по могућности све наредне папе, а нови велики удар на православље у Украјини десио се за време Лењина, који је дозволио Ватикану да настави мисионарење на том простору.
Један од првих Лењинових декрета био је декрет о прихватању грегоријанског календара. Доласком Стаљина на власт ватиканске парацрквене организације су избачене из Украјине. У данашње доба, постају јасније одлуке Зеленског о преласку расколничке украјинске цркве на грегоријанско мерење времена – као континуитет конверзије православних у „гркокатолике” још од папе Гргура. Дакле, да закључимо: Нови (грегоријански) календар није уведен због веће тачности у односу на Стари (јулијански) календар и творци григоријанског календара нису били већи научници и мислиоци од твораца јулијанског календара. Напротив, историјска наука каже: јулијански календар је настао од руке највећих научника тога доба у светској престоници памети, а грегоријански је настао у мрачним ватиканским одајама језуитског реда, потврђен од папе који је иницирао покољ и унијаћење.
Чување знања и предања
У чему је онда, поред овог математичког размимоилажења, основна разлика између Старог и Новог календара? Да ли постоји нека истина вишег реда због које се СПЦ упорно држи Старог календара?
Очигледно је да избор календара за цркву није само избор рачунице по којој се мери време. Календар првенствено у себи мора да садржи духовни потенцијал погледа на друштво и све епохе до вечности. Црквено-религијски светоназор није исто што и лаичко-световни поглед на свет, зато и постоје разлике у унутрашњем садржају схватања времена. Календар по својој суштини јесте научна чињеница, али није само продукт науке, нити је само производ математичких прорачуна. Календар је уједно и религијско и философско осмишљавање времена преточено у таблице ритма времена. Још је Платон, неколико векова пре рођења Христа, сматрао да се „време појавило заједно са небом, како би се оно што је у исто време рођено у исто време и распало, уколико дође до тога распада”. Његово поимање времена подударно је са теријом релативитета, која говори да је немогуће мерење времена пре стварања света, јер време није тада постојало.
Платон заступа време као небеску, односно космичку димензију. Овакво схватање се протеже кроз скоро читаву философију и мистику – а јулијански календар управо мери време по ритму космоса. Јулијански календар је космоцентричан, он мери време у односу на пулс васионе. Звездана година коју мери Стари (јулијански) календар је време философа и мистика. Грегоријански календар је приземнији и ужи. Он мери време на хелиоцентричан начин, фокусиран је само на кретање Сунца, које се разматра са геоцентричне позиције. Сунчева година коју мери Нови (грегоријански) календар је време земљорадника и занатлија. Зато је космичко време у овом календару замењено земаљским временом, које је требало ватиканској цркви-држави. Овај календар је са позиција религијске мистике технократски, утилитаран и књиговодствено повезан са земаљским појавама. Онтолошки простор хришћанства су космос и вечност, а не сунчев систем и бесконачност. Зато је потпуно разумљиво потврђивање јулијанског календара од стране Српске православне цркве – као цркве која проповеда царство небеско уместо царства земаљског.
Јулијански календар је по унутрашњој структури цикличан, док је грегоријански праволинијски. Одсуство цикличности у Новом (грегоријанском) календару огледа се у чињеници да је његов период од 400 година краћи за три дана у односу на Стари (јулијански) календар. Зато се код њега у овом периоду три преступне године претварају у просте. Код јулијанског календара се понавља смена простих и преступних година у тачном и непроменљивом циклусу у односу 3:1. Његова цикличност се огледа поред овога и у подударању бројева месеци и дана (седмични дани се враћеју истог датума у месецу) на 28 година, као и у подударању месечевих мена са датумима месеца кроз 19 година. Велики Индикт, односно Пасхални циклус садржи 532 године – што представља производ две претходне цикличности 28 X 19. Зато се кроз математичку рачуницу јулијанског календара оцрквењују ритмови богослужења – посебно у Пасхалији. По својој математичкој структури, Нови календар је примитивнији од Старог календара. Супротно од онога како су нас учили секуларни педагози. Када саберемо сво знање које су нам убризгавали, жалосно сумирамо да је било много више лажи него истине.
У Светом Писму се каже да ће бити „ново небо и нова земља” – одакле проистиче да Црква мора бити метакосмичка, а не само хелиопланетарна. Календар са својим ритмовима тако постаје историја људи, али и историја Светог Духа, ритмови (цикличност) календара постају историјско памћење. Црквани календар мора бити у подударсности са Библијом, односно са њеним учењем о времену. Када се у римској провинцији Јудеји родио Исус Христ време се рачунало по јулијанском календару. Сви каснији датуми његовог овоземаљског живота рачунати су по јулијанском календару. Сви каснији датуми из живота апостола, евангелиста и светаца рачунати су по јулијанском календару. Хришћанство је настало по јулијанском календару. Права хришћанска црква све празнује по јулијанском календару. Зато Српска православна црква не пристаје ни календарску реформу, јер црква не сме да се поравна са технократским светоназором, да не би изгубила своју везу са мистичним. Црква мора да чува догму и да буде бескрајно конзервативна, а не да мења своје календаре, свој устав и своје богослужење због притиска скоројевићких савременика.
Црква је дужна да сачува своје мистичко знање и своје свештено предање, без обзира на кретње друштва. Црква мора да се одупре радикалној секуларизацији и да сачува своју суштину вере. Грегоријански календар је само једна од много замки испред Српске православне цркве, која би ако се у њу упадне временом довела до процеса унијаћења. Ова конверзија, као у случају Украјине где се протерује Црква Христова и где је неславну улогу одиграо баш Васељенски патријарх, позиваће се на „високе цивилизацијске норме”. И управо ће те „високе цивилизацијске норме”, агресивно и окрутно, прогласити својим непријатељем обичног човека у Србији и његову унутрашњу духовност. Смена календара би означила даље приземљивање и даљу банализацију унутрашњег човека, спуштање општег нивоа духовности и промоцију небића у вулграној материјалној сфери. Српска православна црква не сме никада да прихвати грегоријански календар, без обзира на цену коју плаћа, јер нема Христове Цркве без спремности на Голготу. „Ако је Бог са тобом, чега се плашиш?” – говорио је наш блаженопочивши патријарх Павле – „ако није са тобом, чему се надаш?”
Игор Ивановић је публициста из Београда, дугогодишњи члан Удружења књижевника Србије и аутор књиге „Запад и окупација“. Ексклузивно за Нови Стандард.
