Немамо право да спустимо руке, да капитулирамо и да абдицирамо пред овом ситуацијом, која нимало није лака. Било нам је теже 1915-1916. године, било нам је теже и у скоријој прошлости, 1999. године. Знате ли како смо били усамљени тог 24. марта, када је кренуло бомбардовање, или 25. ујутру, када смо се пробудили и схватили да на свету нема никога ко би могао да нам помогне. Али чему сада да се окренемо? Као људи, као појединци, свако од нас, без обзира на разлике – може да се окрене само истини. Али, нажалост, не постоји неко место где она пребива као готова да бисмо могли да одемо и да је тек тако нађемо, “покупимо”. Европљани не могу бити Европљани тако што ће заборавити традицију ума и почети безупитно да верују нечему тек тако пласираном. Оно што свако од нас има као обавезу према себи јесте да покуша да се оријентише. Немамо право да будемо неинформисани о темељним тенденцијама у нашем друштву и свету. То не значи да 24 сата треба да гледамо политичке догађаје, они често ненамерно прикривају оно што се суштински догађа. У складу са својим сазнањима, свако треба да покуша да открива истину и да је преноси људима око себе. Постоји једна непролазна изрека: слобода је потврђивање добра. Али треба прво знати шта је добро. Неопходно је бити наклоњен добру и за њим у животу треба трагати. А онда деловати. Не заносим се, знам да у малој земљи каква је Србија не можемо променити токове света, али можемо да делујемо путем добра ка себи и с добром према својој заједници. Овако је редовни професор Факултета политичких наука и филозоф Часлав Копривица одговорио на крају разговора, када сам га, након изношења тешких геополитичких анализа и још тежих прогноза које се односе на читаво човечанство, питала: “А шта да уради свако од нас, као човек и појединац?” Истина није роба, јесте најскупља, можда не и најтраженија, али засигурно у рату прва страда. Како је наћи? Зашто је свет закорачио у неповратни пут декаденције? Због чега јача десница у Европи и каква је судбина рата у Украјини била су нека од питања за мог саговорника.
У Европи последњих година јачају десница и екстремна десница. Ова потоња је победила у Италији, претходно у Шведској, а у Немачкој је АфД све снажнији. Шта видите као узрок томе?
– Прво бих се вратио на саму позадину питања. Приметићу да је последњи пут кад се на Западу дизала узбуна око јачања левице то било средином седамдесетих година. Од тада је левица, или оно што је стилизовано као леволиберална позиција, постало тзв. мејнстрим – и медијски и академски. А онда је створена необична ситуација да, упркос томе што формално имамо услове које прописује демократско друштво, у ствари делује једна врста предрасуде да је прихватљиво, пожељно, добро да се буде у оквирима леволибералног мејнстрима, а да се оно што је позиција другачија од њихове сматра аберацијом. Кад се деси да клатно оде у ону страну којој није склон медијско-академски естаблишмент, онда почну да звоне звона на узбуну због “јачање деснице”. То би значило да се “благонаклоно” дозвољава или допушта да могу постојати и оне странке које нису на леволибералним позицијама – све до тренутка док не запрети “опасност” да уђу у власт, победе на изборима или остваре неки значајнији резултат. То, сликовито поредећи, делује слично као када бисте дали детету да бира, и ако оно изабере оно што очекује родитељ, све је у реду, а ако изабере другачије, родитељ се забрине и почне детету да придикује. Поређење није сасвим случајно, јер леволиберална самопроглашена елита се понаша као поседник некакве истине, тако да све оне који другачије мисле махом сматра “неадекватнима”, често проблематичнима, опаснима, а у најбољем случају незрелима, као дете коме су потребни (њихов) савет и “брига”.
Можете ли рећи нешто конкретније о разлозима за јачање деснице?
– Ако говоримо о стварним разлозима за јачање деснице у западној Европи, ту имамо два феномена која су се надовезала. С једне стране имате неколико деценија разних таласа имиграције, односно емиграције људи са Блиског истока и и са севера Африке и људи који нису из европског света живота, а који долазе у добростојеће земље западне Европе. За разлику од некадашње ситуације, када сте имали релативно добру културну интеграцију тих првих нараштаја миграната из земаља које су у културном смислу махом исламске, то сада одавно немамо. Процес застоја у интеграцији довео је до нечега што се може уочити као феномен паралелних друштава. Пример за то имамо и на нашим просторима. На Косову и Метохији смо чак и пре разбијања Југославије имали два паралелна друштва – српско и албанско. Друга ствар, овде је талас нових миграната који је изазван ратом у Авганистану, али испоставило се да су мигранти долазили и из других земаља у којима нису била борбена дејства. И ту су биле десетине хиљада, колоне, милиони људи, а врло је индикативно да је највише било мушкараца у репродуктивном узрасту, а мало жена и комплетних породица. Они су, то је одавно очигледно, били плански усмеравани ка западној Европи, а врло је необично да на том њиховом путу постоје врло добростојеће земље, као што су земље Персијског залива, које као произвођачи нафте спадају у најбогатије на свету. И готово нико од њих није тамо ишао.
Зар није логично да су баш те земље адекватније за њих? Због чега су их прескакали?
– Апсолутно, логично је да ћете, ако већ потичете из исламског круга, тежити да живите са онима који су вам културно ближи, према којима имате културни афинитет. Међутим, овде се то није десило. Људи из Авганистана су кренули и нису се зауставили ни у Пакистану, ни у Ирану, ни у Турској, него су баш решили да пођу у Шведску, Норвешку, Аустрију, Немачку… Њихов талас само је подвукао оно што је и пре била реалност, а то је феномен површне, мањкаве, па и фаличне друштвене интеграције неевропљана у европска друштва и европску културу, односно реституција оданости традицијама предака. Постало је јасно да је перспектива таква да ће у будућности у читавом низу добростојећих западноевропских земаља постојати паралелна друштва.
А зашто је то лоше?
– Пре неколико година сам био у Берлину и сећам се утиска – нисте могли да видите пар да је момак Немац, а девојка са Блиског истока или обрнуто. Ту се већ види шта се прави. На нашем случају Косова и Метохије се види до чега доводе та паралелна друштва. Стварају се два цивилизацијска круга која очигледно не могу да се толеришу. Да се вратимо на јачање деснице у Европи… Та појава деснице, укључујући екстремну, превасходно је реактивни феномен. Можемо да кажемо – да није било врло упадљивог демонстрирања неспособности западноевропских друштава да у културном смислу интегришу људе који долазе изван Европе, не би било ни ове бурне, можемо рећи и “неуротичне” реакције. Још једна ствар је доста важна. Зашто је дошло до овог окрета потомака неевропских имиграната ка исламизму? То није само због тога што није дошло до застоја у интеграцији у Француској, Немачкој, Британији, већ и зато што су с крајем Хладног рата у секуларним земљама Блиског истока левичарски, секуларни политички покрети доживели пораз. Обнова исламизма у директној је вези с тим што је историјски компромитован, па и потрошен, арапски секуларизам. А то није био само спонтан процес, већ су и западне земље фаворизовале изразито конзервативне исламистичке режиме (као у Саудијској Арабији) насупрот секуларним (Ирак, Либија, Сирија). Зато се и међу Арапима у западној Европи појавио овај реактивни исламизам. А реактивни феномени су – што су и политички исламизам и антиисламистичка реакција белих Европљана – сликовито говорећи, као када се неко разболи и има температуру. Температура је симптом, а притом је сасвим јасно да симптом није узрок. Узрок је мањкава интеграција и чињеница да се живи у паралелним световима и да су људи који живе у истом граду, истој земљи у погледу светоназора и вредности веома далеко једни од других. То доводи до питања у ком су односу ти људи, ко је ту у праву. Немци имају израз који није случајан – гастарбајтер (нем. Гастарбеитер). То значи “гостујући радник”, а кључна реч овде је гост. Међутим, људи који су дошли понашају се као да су код куће, спроводе исламизам, разликују се по вредностима, начину облачења и томе како су уређени њихови делови града, понашају се као да нису у Европи, као да су код куће, а не као да су гостујући. То на неки начин угрожава староседеоце – Немце, Французе, Швеђане, Норвежане – који осећају да је њихова отаџбина постала земља у којој други покушавају да доминирају. Ако староседеоцима то почне да смета, а смета им, то не мора бити расизам, него у неку руку природна реакција. Ако је неко пореклом Пољак, Рус, Авганистанац, Либанац, Србин или било ко други, може да живи у Немачкој, може да буде прихваћен, може да има немачко држављанство и све је у реду. Али овде говоримо о појави да неко ко дође са стране има немарно понашање према домаћину држави, да њега не занима та Немачка, већ га занима само благостање које он ту тражи, а паралелно задржава све своје особине и понашање који и те како могу да изазову нелагоду код староседелачког становништва. Кључна ствар је да “лечење” симптома обично не решава узрок болести. Симптом само манифестује проблем, а он ће постајати све већи уколико се не почне с отклањањем узрока.
Да ли Европа има одговор на то?
– Бојим се да не. Ни политички нити културални. Политички проблем настаје онда када имате застој у културној интеграцији. Дакле, људима са Блиског истока нико не брани да код куће говоре својим матерњим језиком, да поштују своје етничке и религијске обичаје, међутим, они све то демонстрирају у јавности у Француској и Немачкој, показујући да су само физички присутни у тим земљама, али да су духовно веома далеко од онога што те земље сада јесу. Они показују да су своје обичаје донели са собом и да неће да их се одрекну. А ислам је такав да нема секуларности, нема поделе на приватно и јавно, ислам је тотализујући систем вођења живота. И тако се стварају паралелна друштва – насупрот званичном секуларизму, у ком су културално-религијске вредности приватна ствар, овде имате нешто што је крајња супротност томе. Све то указује на трајни проблем. А како ће се изаћи на крај с тим проблемом? Не знам и не видим пут. Кроз историју, ислам не показује склоност ка секуларности. С друге стране, у европским просторима има све мање људи који су одани хришћанству. Перспектива је таква да ће се наставити та паралелна егзистенција двају друштава до неке наредне “прилике”, када ће се поново драматично испољити међусобни анимозитет. То су као законитости физике – ако не може да се направи одржива смеша, ако су то два паралелна организма, два паралелна тела која једно друго перципирају као страно, пре или касније између тих страних тела ће доћи до судара, односно до сукоба. Јер се они који су дошли као гости у Европу не понашају као гости, већ као домаћи. То је обеспокојавајуће за оне који су стварно домаћи, и они имају право да се питају чија је сада Француска, чија је Немачка, Британија, односно чија ће у перспективи бити.
Изнели сте узроке и, судећи по свему, они у будућности неће бити елиминисани. Постоји могућност, или је то чак опасност, да се десница која сада постоји још више заоштри и постане екстремна и више него нетолерантна према тим новим друштвима које помињете? И за кога би то било најопасније?
– Да, постоји та могућност. Међутим, има разлике од државе до државе. У Британији се, рецимо, не региструје значајнији утицај екстремне деснице, иако тамо проблем није ништа мањи него у Француској. То је занимљиво, али то захтева додатну елаборацију, о чему можемо други пут. Вратимо се на Француску. Два пута се дешавало да Марин ле Пен дође у други круг и да се сви други уједине, међу којима има не само традиционалних, белих Француза него и других, укључујући исламисте. И ту се ствара коалиција свих против екстремне деснице. И док се на тај начин буде радило, значи да се затварају очи пред проблемом, а проблем ће све више расти и биће све више радикалних исламиста међу младима, али и средовечним људима који су пореклом са Блиског истока и из северне Африке.
А каква ће реакција бити на другој страни?
– Реакција фрустрације међу белим Французима, а слично ће се вероватно дешавати и у Немачкој, где ће бити све више оних који ће свој анимозитет и своју скандализованост и фрустрираност због те ситуације, па и исламофобију, изражавати тако што ће гласати за најекстремније опције у политичкој понуди. Када би се нашао начин да се макар ублажи ова криза, која је последица неинтегрисаности, и када се та паралелна друштва не би толико разилазила, онда не би било ни ове реакције у виду гласања за екстремну десницу. А гласови за екстремну десницу израз су чињенице да врхушке у западној Европи и у Бриселу не само што проблем не решавају него га и негирају, или га комично неадекватно идентификују као сиромаштво и необавештеност потомака емиграната, односно ксенофобију и расизам противника исламизовања старих европских земаља. Док га оне буду негирале, он ће се увећавати и изражаваће се у томе што ћете имати све више исламиста на једној страни и све више гласача екстремно десних странака на другој.
И до чега та дијаметрала може да доведе?
– До експлозије, у дословном смислу те речи.
Да ли су доносиоци одлука и носиоци позиција у Европи тога свесни, треба ли то све у Европи да забрине? И имају ли механизам да ту експлозију о којој говорите спрече?
– Требало би да их забрине. А механизме немају. Ситуација је толико заоштрена да, чак и да имате најпаметније и интелектуално најпоштеније људе на најважнијим политичким позицијама у западној Европи – а веома смо далеко од тога – једва да би се могла разрешити ова дубоко кризна ситуација. Можда би се – ако би се, хипотетички, појавили ванредно ингениозни политичари – та ситуација ублажила, али не и сасвим спречила. Али оно што је, колико видим, проблем јесте што имате, на пример, Емануела Макрона, који је недорасла фигура, па и канцелара Олафа Шолца, и ту класу људи који воде земље западне Европе. Пре тридесетак година се људи тог капацитета не би могли ни примаћи власти, а сад су они власт. То говори о политичкој декаденцији…
Многи се не би сложили с тим, а није да немо посматрају све те изазове и проблеме о којима разговарамо… Они можда покушавају да лече симптом, а не проблем. То је као лекар који вам, уместо да вам лечи упалу, даје “бруфен” да вам снизи температуру. Да ли мислите да су они свесни тих узрока које ви видите? Мађарска, Италија, Француска, Немачка…
– Ја не познајем никога од њих лично… Мађарска нема тај проблем, али они су народ посебног кова будући да су угро-финскога порекла, да се налазе усред Европе окружени народима индоевропског порекла. Они су затворенији у односу на друге и склонији су да бране своје ксенофобије. Када слушате Виктора Орбана, помислите да Мађарска има проблем са неевропљанима који је насељавају, међутим, земље у којима стварно постоји проблем су Немачка и Француска, а када слушате Шолца и Макрона, помислите да је мање-више све у реду. Ипак, то ни изблиза није у реду, него они немају капацитета ни да јавно проговоре о томе како доликује, а камоли да ураде нешто више. Последње што смо чули је изјава Ангеле Меркел, која је, иначе, доследни непријатељ свих српских интереса, да је мултикултурализам доживео крах, да је то неуспели пројекат. И то је тачно, мада је наишло на критике широм Европе и света. Али и да се то тако каже и призна, то не значи да постоји решење. Мислим да је у интересу стабилности западне Европе да њихове елите схвате шта је проблем и да онда покушају макар да га ублаже, јер га је сада, чини ми се, немогуће сасвим решити. Е то доводи до јачања екстремне деснице, она јача ситуационо када види да политичка елита не види или намерно пренебрегава реалност. У Француској постоје градови и делови града где полиција одавно једва да сме да зађе. Ту не постоји суверенитет француске државе. И тамо се људи који нису француског порекла не осећају безбедно. Кад имате такве ситуације фактичке екстериторијалности, то људе забрињава. Порука је да ће се, ако политичке елите не буду решавале проблем, појавити алтернативне опције које ће, с обзиром на заоштравање околности, заоштравати и своју реторику и дела. То отвара могућност сукоба две заједнице – заједнице оних који могу бити хришћани и левичари, атеисти, али спадају у потомке традиционалног становништва и потомке дошљака.
То, а и ово што се сада дешава у Француској, може да се назове латентним грађанским ратом. Да ли бисте се сложили с тврдњама да свет неповратно иде ка декаденцији и шта видите као узрок томе?
– Пре се може говорити о декаденцији културе, што је уочено још у 19. веку, а то је једна врста умора. Наравно, то није физички умор, већ цивилизацијски. То је једна врста нелагоде у свом идентитету и неосећања задовољства полета због чињеница да јесте то што јесте. Да вам напросто, не у физичкој кожи, него у кожи националног или цивилизацијског идентитета више није угодно. То је почело поодавно, а у међувремену се само заоштрило.
Да ли је тај феномен присутан глобално?
– Не. Феномен декаденције је пре свега продукт европске и западњачке културе. Не можемо говорити о декаденцији ислама јер имате очигледну ситуацију да момци и девојке који су рођени у Манчестеру, Глазгову, Стокхолму, Тулузу вичу “Алаху екбер” и доживљавају се делом света чије су вредности потпуно другачије од културе у коју су дошли. То је последица секуларизовања и дистанцирања бројних маса од хришћанства, римокатоличанства, протестантске цркве, а као замена је требало да дође секуларна рационална култура, да све заснивамо на уму, на рационалности. Тај аранжман је требало да буде инклузиван за целокупно човечанство. Ако сте човек – а прихватате ове опште вредности које су очишћене од било какве идентитетске партикуларности, требало би онда да можете да се уклопите у то друштво. Француска је најдоктринарније секуларно друштво, а у њој је дошло до најупадљивијег слома те политике. У међувремену је дошло до једне врсте проблема и у традицији ума. Ниче је у 19. веку говорио, па и Хајдегер, да имате традицију дистанцирања Европе од своје традиције ума. Дакле, Европа више не верује у принцип националности као нешто на чему треба да се уређују друштва. Националност као таква је постала сумњива због искуства с нацизмом, претпостављам, мада су национализам и нацизам прилично различите ствари. Испада да је избацивањем прљаве воде (нацизма) из корита испала и беба (тј. национализам).
Мада су управо због тог принципа стављања на страну националност направили унију од 27 држава која је обезбедила економски просперитет и мир, што је још важније.
– Не. Нису. Унија од 27 држава није федерација. Јасно је да није федерација, али су због принципа који помињете они успели да помире своју историју… То они причају, али то се није десило.
Како се није десило?
– То је идеолошка прича, то се није десило. Знате због чега? Европски филозофи су уочили да не постоји “европско сећање”. Постоји немачка јавност, британска, француско сећање, италијанско, шпанско и тако даље, али немате европску заједницу сећања која није омеђена националним границама. Границама држава, границама језика. Јер језик је тај у ком је оваплоћено памћење. Притом, та национална сећања су и даље поводом разних тзв. болних питања “заједничке прошлости” међусобно веома удаљена… Тиме тврдите да су направили привид, али пракса показује да је Европска унија успешан продукт и да делује врло конструктивно. Направили су привид да ће тај степен културне интеграције унутар ЕУ (мислим на традиционалне Европљане, а не потомке емиграната) ићи унедоглед, али неће јер имамо супротстављену културу сећања. И он не делује конструктивно. Погледајте Пољску. Она је била “црна овца” ЕУ док није избила криза око Украјине. Зашто? Зато што су у Пољској доминантни били људи, у политичком смислу римокатолици, који су сматрали да земљу треба уредити на начин на који већина Пољака то жели, а не како Брисел пројектује. И то је био судар полусекуларног друштва као што је пољско и Брисела, који има чиновнике који су се отуђили од вредности земаља из којих потичу. Процес унутрашње културно-политичке интеграције земаља ЕУ сигурно се неће наставити. Размислите о сећању Француза и Немаца, Холанђана и Немаца, Немаца и Пољака, Немаца и Данаца, Немаца и Аустријанаца, Немаца и Чеха, постоје ствари које и даље стоје међу њима и они на њих гледају потпуно различито. Али то их не спречава да функционишу као савез… Али и нема начина да дође до јединствене интерпретације тога. Ако је нација заједница сећања, граница нације иде до тачке до које иду заједничка сећања, односно њихова усаглашена интерпретација. Тамо где почињу да се сећају истих догађаја другачије, то значи да није иста граница сећања. И пошто нема европске границе сећања, неће бити ни европске нације, нити европске државе. И јасно је да је процес европских интеграција дошао до застоја и стагнације. А о њиховој солидарности сведочи како је Немачка за време короне моментално блокирала извоз респиратора, притом то нису радили “екстремни десничари”, већ они који се куну у ЕУ и Брисел. То значи да је и даље реалност да су и ЕУ најпре припадници својих нација, а онда “Европљани”. А то су елементарни критеријуми. Да закључим, Европа је конгломерат националних интереса и држава које, кад је “стани-пани”, размишљају себично.
Али гарантују мир.
– То нема везе с тим.
Али је врло важно.
– То је пука прича.
Зар не верујете да та, како кажете “прича”, има циљ да осигура да се не понове односи из прошлости Немачка-Пољска, Немачка-Француска или било које друге државе?
– То ми не можемо знати. То је као да бисте тражили од мене да нисам лопов. То су контрафактички искази који се по свом карактеру не могу емпиријски доказати. Дакле, морали бисмо да живимо још 1.000 година да видимо шта ће да буде. Оно што видимо је да се и код мигрантске кризе и код кризе око короне показало да европске земље и даље размишљају у терминима партикуларно националног интереса. А и малопре смо говорили о могућностима да дође до грађанских сукоба јер имате велики део становништва који није културно интегрисан. Мада не заборавите да је Европа под контролом НАТО и да је ЕУ економски див, а војни патуљак. А не занемарите и то да је Европа у озбиљној економској кризи. Спољашњи дуг и Француске и Италије већи је од укупног БДП. То је застрашујуће. Моје мишљење је да ће ЕУ у перспективи слабити. И питање је на који ће начин доћи до њене демонтаже.
А кад је реч о Сједињеним Америчким Државама и њиховом утицају не само на ове просторе него и на читав свет, какав је њихов утицај на исход рата у Украјини?
– Трамп је рекао да би завршио рат у Украјини за 24 сата. То је, наравно, сензационалистичка изјава, али шта ја видим као зрнце истине у његовој изјави? Да је Хилари Клинтон победила на изборима против Трампа, онда би вероватно овај рат у бившој Украјини раније почео. Зато што је то рат иза кога стоји та екипа демократа и та “дубока држава”. Ту је Трамп дао четири године предаха и Украјинцима и Русима. То је моја претпоставка.
Да ли би то било боље или горе, мада је у зависности од тачке гледишта питање шта је за кога боље, а шта горе?
– За Русију би било горе зато што би имала четири године мање да се припреми. Мада би, ако тако гледате, и Украјина имала мање времена за припрему. А сећате се коментара о куповини времена. То је тачно. С тим што, ако поредите ефективе Русије и Украјине, јасно вам је да четири године за Русију и Украјину није исто. Украјинске припреме за рат нису биле аутохтоне. Руска црвена линија је била да Украјина не може да уђе у НАТО, али зато је НАТО ушао у Украјину. А сад се о томе говори отворено. Американцима одговара да ЕУ држе под некаквим војним старатељством. А овај рат који се води у бившој Украјини је рат између три стране, а не само између Русије и власти у Кијеву, и много тога је на коцки. И ако говоримо о декаденцији, морамо да приметимо разлику између аутентичног и лажног универзализма. Аутентични универзализам је оно на чему је заснована Европа, то је култура образложеног говора, говорења у складу са разлозима и деловања у складу са разлозима, ни мање ни више. Кад се уведе та врста говора, то мења светоназор и начин вођења живота. Европа напросто почива на открићу ума. Њена читава историјска мисија може се описати као преношење општих тековина другима. Кад је дошло до кризе поверења у традицију ума, то је био кључни тренутак за декаденцију европске цивилизације. Европљани се сада осећају нелагодно и немају на шта да буду поносни јер су се отуђили од свог идентитетског смисла.
Зашто то везујете само за Европу, зар то није специфично за читав свет – и криза ума, и криза слободе, и криза морала, и криза идентитета и квалитета?
– Не. Јер је једина цивилизација која је изнедрила цивилизацију ума Европа. А када погледате исламски свет, видећете да су они сачували све своје, а Европа није. Зато се само у Европи дешава масовно дистанцирање од националних и цивилизацијских тековина. Онда радикални секуларизам осећа стид због религиозног наслеђа.
А зашто се онда све те друге државе света угледају на Европу, можда чак и неуспешно?
– Оно што сам ја рекао није нормативни суд, него је дескрипција. Приметите које теме доминирају у хуманистици данас. Имате тему тела. Оно је сада постало централна тема, а кључне ствари су тзв. сексуалне мањине, што је субверзивни идеолошки конструкт настао идеолошким политизовањем приватности, у шта, наравно, спада и сексуалности. То значи да је компромитовано оно што је ум и да се поклања пажња нечему другом, маргиналном. Погледајте сукоб Русије и бивше Украјине, да га пројектујемо на ниво вредности. Видећете да оно што Русија брани, мимо принципа суверености и права на опстанак, то су некадашње европске тековине, између осталог и традиционална породица.
Зашто говорите бивша Украјина? Да ли то знате исход рата и сматрате да Украјина после рата неће постојати?
– Када сам 1994. био у Лондону и када сам на неком скупу рекао да сам из Југославије, сви су ме погледали чудно и питали ме врло уљудно: “Зар Југославија постоји?” Ја сам рекао: “Да, Савезна Република Југославија постоји.” А нико од њих то није знао јер се у званичном диксурсу то звало Србија и Црна Гора. Ми смо тако имали уместо СФРЈ – СРЈ, али нису нам дали за право да је тако именујемо не због имена, него зато што су они одлучили да Југославија више не постоји у тим границама. Од 2014. године, када је дошло до смене власти државним ударом, на простору од Харкова до Одесе, а не само на Криму, избила је побуна против самозванца потпуно. Од тада имате нелегитимну власт. Они су за мање од два месеца повели грађански рат против дела свог становништва које ту илегалну власт није признало и назвали су га “антитерористичком операцијом”, тј. за пучисте нацистичких идеолошких склоности противници слављења нацистичке прошлости Украјине у Другом светском рату постали су “терористи”. Од тада је Украјина у својим границама из 1991. године престала да постоји, а људи који су тада дошли на власт више нису били легални. Када кажем бивша Украјина, ја не прејудицирам исход рата, али наглашавам да људи у Кијеву претендују да владају територијом Украјине из 1991. године, а на то немају право. Оно што ће остати из Украјине после рата биће ствар мировног договора. Када овај рат буде завршен, Кијев неће контролисати границе из 1991. и мораће да се задовољи новим границама и да се одрекне дела територије бивше Украјине. То ће бити сужена Украјина. Ово изјављујем пред вама, па ће време показати да ли сам био у праву. А у покушају да сачува све, може да изгуби много више. Заправо, овог рата не би ни било да није било те агресивне геополитичке акције од стране Англоамериканаца, а позадина тога је њихов доживљај сопствене изузетности, односно схватање да су они изузетни зато што имају право које други немају. Погледајте како се Американци опходе према својим савезницима, не опходе се као према себи равнима. И тиме долазим до другог дела одговора на ваше питање – а то је лажна универзалност. Управо Англоамериканци то оличавају, а то је схватање да су они изузетни не по томе што доносе универзалне људске вредности ума, рационалности, политичке слободе, политичких установа – као што су некада чинили Хелени и Римљани – већ да имају “право” на оно на шта нико други нема право, што веома личи на политичку праксу нациста.
