Покрет за одбрану Косова и Метохије

Милош Ковић: На Косову ћемо васкрснути или пропасти

На Видовдан нам се, заслепљеним привидима, враћа вид. Ми, истина, свакога дана и свакога трена гледамо и бирамо између Небеског и земаљског царства, између истине и лажи, правде и насиља, подвига и страха. Али на Видовдан све сагледавамо боље и јасније, као што са врха споменика на Гази местану, као на длану, видимо цело Косово поље и, у даљини, Метохију. На Видовдан осећамо на себи очи предака, знамо да нас они виде. И тада се, увек и изнова, питамо: јесмо ли остали у Завету?

Шта је Косовски завет? Он је вера и морални став. То је, пре свега, очување „праве вере“, како кажу наши средњовековни писци, када објашњавају шта је оно што су „српском отачаству“ дали „отачаствољубци“ Свети Сава и Свети Симеон. „Права вера“, сажета је, захваљујући Доментијану, у „Жичкој беседи“ Светог Саве. Дечани, Грачаница, Љевишка сведоче да Срби, у свом класичном добу, у средњем веку, сваки утицај мере својим искуством, стварајући аутентичну културу. Они дају цео низ светитеља, чији ће животи, по угледу на Христа, Апостоле и све Свете, послужити као узори онима који ће живети у свим потоњим вековима. Владари из династије Немањић, готово сви, по узору на Светог Саву, опредељивали су се за Небеско царство, напуштали су престоле и палате, монашили се и умирали у манастирима. То је у 20. веку названо „Светосављем“, које Свети Владика Николај Жички и Охридски, у предговору круцијалног Светосавља као философије живота Преподобног Јустина Ћелијског, дефинише као „Православно Хришћанство српског стила и искуства, изражено у богоугодним личностима, првенствено су Светом Сави Немањином“.

По угледу на Стари Завет, Срби су себе видели као „изабрани народ“, као „нови Израиљ“. То је подразумевало и веру у то да су, баш као и „први Израиљ“ кроз, како каже Доментијан, „новог Мојсија“, „вожда српског отачаства“ Светог Саву, са Господом склопили Завет или Савез. Требало је сачувати „праву веру“. За узврат, они ће бити „божје избрање“.

Одступање од Завета подразумеваће, баш као у Старом завету, казну и страдање. Срби су вековима веровали да им се баш то догодило, због греха цара Душана и потоњих великаша, нарочито браће Мрњавчевић и Вука Бранковића. Бескрајна искушења и турско ропство биће, тако, последица напуштања Завета.

Косовски завет Светог Кнеза Лазара и његових витезова, судећи по тадашњим писцима, само је потврдио опредељење Светог Саве, Светог Симеона и њиховог „српског отачаства“ за Небеско царство. У страшном и бесудном времену, он и сви потоњи српски страдалници за веру и отачаство, за крст часни и слободу златну, том Завету ће придодати спремност на жртву, али не као у Старом Завету, приношењем других, него себе за друге, за ближње, по угледу на новозаветну жртву Христову.

Највећи обновитељи Косовског завета у потоњим временима биће Петар II Петровић Његош, Николај Велимировић и Јустин Поповић. Они ће га, свако на свој начин, учинити живим и делатним у времену материјализма, нихилизма, егоизма, идеологија и терора. Следећи Јустина, његови духовни синови наглашаваће, после трансцедентног смисла, морално значење Косовског завета. Небеско царство је, према њиховим тумачењима, царство вечних, непролазних вредности – љубави, истине, правде, подвига. Косовски завет значи живот и жртву, сада и овде, за те вредности.

Косовски завет је и верност Светој земљи. Како то на овај Видовдан у проповеди рече Патријарх Порфирије, „Косовски завет за нас није пре свега територија, али није неважна ни територија. Та територија представља символ, представља показатељ и знак нашег опредељења“. Косово и Метохија, каже Патријарх, посуто је нашим светињама, оно је препуна знамења која потврђују и сведоче наш Завет.

У времену у коме нам Косово и Метохију отимају, одбрана територије, Свете земље, добија на важности. Та борба је прво духовна, али она има и егзистенцијалне, геополитичке, економске мотиве. Отимање Косова и Метохије води у распарчавање државе Србије. Зна се шта се догађа са народима који остају без својих држава. Српски народ је у 20. веку, када је у два светска рата и у данашњим ратовима остајао без држава, три пута подвргаван геноциду. Отимање Косова значи пљачку његових рудних богатстава. Косово је зато сада питање голог опстанка једног народа и, у исто време, извор његове духовне, а онда и сваке друге обнове.

Јесмо ли у Завету? Оно што нам се данас догађа може се, по неизбежној аналогији са пропашћу српског царства, самовољом великаша и падом под турску власт, тумачити као последица југословенског и комунистичког отпадништва од Светосавског и Косовског завета. Краљевина Југославија била је ново, двадесетовековно српско царство. После њене пропасти и свих покора које су нас до данас стигле, наше садашње политичке, пословне, медијске елите огрезле су у саможивости, цинизму и материјализму. Судећи по нашим телевизијама, и режимским и опозиционим, титоизам, та специфична антисрпска идеологија, доживљава у Србији праву ренесансу. Културни модели које нам оне нуде немају готово ничег заједничког са заветним предањем и сећањем српског народа. Србија и Црна Гора су културне, политичке и економске колоније САД и ЕУ. Колонизатор нам је преотео готово све националне институције, од којих смо очекивали помоћ и заштиту. Србија је de facto препустила Косово и Метохију Великој Албанији и НАТО окупаторима. Црна Гора, чланица НАТО, данас је карикатура оне луче слободе, каква је некада била и каква ће, у то сумње нема, поново бити. Република Српска отима се из загрљаја колонизатора. Срби у Хрватској и Северној Македонији изложени су бруталној асимилацији. Српску дијаспору, чувара Косовског завет у временима када су га готови сви заборавили, која је и данас наш огромни духовни, политички, економски ресурс, нико ништа не пита.

Па ипак, Косовски завет постао је лозинка обнове која се осећа пре свега, у млађим поколењима. Цркве у Београду, Подгорици, Бањој Луци препуне су младог света. Они су мањина у укупном броју својих вршњака, али јесу со соли. У светињама Косова и Метохије никада није било више поклоника него данас. У музици, филму, књижевности та обнова је већ јасно видљива. Чак се ни српски властодршци више не ругају синтагми „Косовски завет“, као што су то чинили пре само неколико година; увелико већ покушавају да је искористе у својим политичким кампањама.

Главни ослонац Косовског завета данас су Срби из гета на Косову и Метохији. Њихов велики део, суочен са равнодушношћу Београда, поколебао се, одлази, или се спрема да оде. Али они који остају, опкољени мржњом, притиснути издајом Београда, са пуном свешћу о томе шта и зашто чине, јесу истински чувари Завета. Познајем те људе и зато знам да је Косовски завет жив и делатан.

На Косову и Метохији одлучује се и данас, као 1389, хоћемо ли пропасти, или ћемо васкрснути у вери, љубави, истини и правди.

(Из беседе одржане на Видовданској прослави и обележавању сто десете годишњице Српске народне одбране, у сали Храма Христовог Васкрсења у Чикагу, 30. јуна 2024)

Андрићев институт