Ми смо дјеца Светога Саве, сви ми са обје стране Дрине и Саве. Сва Србадија која се са три прста крсти, и слави Крсну Славу од Вардара до Цетине, од Драве до Тимока, од Старе Планине преко Ловћена, Златара, Леотара до Динаре па опет, као бисери разбацани, Срби по Војводини и Лијевче Пољу, Славонији и Барањи, по Пчињском округу, Лики, Банији, Книнској и Босанској Крајини. Подсјећамо се да смо сви некада давно рођени на великомученичком Косову и на крсту распетој Метохији.
ПИШЕ: Архимандрит Теофил, игуман манастира Осовица
У купељи крштења у граду Расу, са Немањом Завидиним у цркви Светог Петра и Павла умивени, па зато и у Трсту Рашанима називани.
Наш први корак био је у Вучитрну, прве рјечи проговорили смо у Ђаковици, први пут смо се сами умили на Шадрвану у Призрену, а причестили у Грачаници.
Прво вино које смо као народ направили било је у Великој Хочи, друго у Ораховцу, за то смо добили благослов Светог Јоаникија у Девичу.
У Дечанима смо прво чудо доживјели, кад смо на путу ка Пећи били, и на благослов архиепископа и патријараха ишли.
Као народу први бијели дан нам је у Дањанима освануо, у Дубоком Потоку и Мушутишту смо научили да читамо и пишемо. У Истоку смо вјеру Православно-источну утврдили. Свијест да смо народ Божији у Призрену смо задобили.
На Качанику смо постали војници, у Радовцу се обрадовали, у Србици славно име Србиново утврдили.
Срби као народ утврдише наду у Бога у Урошевцу, у Бањској стамену вјеру, у Витини, Сувој Реци, Белом Пољу и Сибовцу, Малој Круши и Рзнићу, љубав ка Богу и народу показали.
И све то би прије десетину вијекова и не само тамо једном, већ безброј пута у светињама и поред споменика хришћанске културе и српскога имена, којих на нашем Косову и Метохији бјеше преко хиљаду.
И нема мјеста у Европи и свијету које је имало хиљаду хришћанских споменика на једном тако малом географском простору.
И куда, са пјесником, данас да чергамо Високе Дечане, гдје да пренесемо Пећаршију?
То су темељи нашег постојања на небесима изливени. То су наши отворени гробови који Васкрсење чекају.
У Пећкој Патријаршији су рођени Крупа, Крка и Драговић, Гомирје, Лепавина и Ораховица, Липље и Осовица, Озрен, Рмањ, Ловница, Тврдош и Житомислић. Тамо су украј Бистрице Пећке у молитви саздани Цетињски манастир, Урошевица и Савина, у том духовном сједишту Светосавске српске Цркве настали су Крушедол и Гргетег, Бођани и Месић, али и Грабовац, Бездин, Химелстир, манастир Светога Саве у Илајину и Нова Грачаница у крај Чикага.
У Царској престоници Призрену је изњедрена свака српска престоница. Тамо између Светога Ђорђа и Богородице Љевишке настао је Лазарев Крушевац и Београд сина му Стефана Високог, Ђурђево Смедерево и српска Спарта -Цетиње. Ту поред славног Душановог Призрена у Светим Арханђелима своју колијевку може да нађе и Сентандреја и Сремски Карловци, Книн, али и главни град наше Републике Српске, Бања Лука.
Сви Срби су рођени у Метохији и на Косову, крштени и причешћени у Цркви Самодрежи.
И кад знамо све ово, али и све оно друго, одкуд нам право да заборавимо ко смо, шта смо, коме припадамо и куда идемо…
Зато свака српска прича почиње на Косову и Метохији, тамо гдје је настао савез Срба са Христом утемељен крвљу косовских јунака. Тамо гдје цвјета најљепше цвијеће, тамо је наша постојбина коју никада не смијемо да заборавимо.
Нема тог страдања, које није крунисало Васкрсење и нема те жртве која није награђена Богочовјеком Христом.
Да би зло тријумфовало, довољно је да добро ћути. А ми вечерас сабрани громогласно кличемо: Ако те заборавим Косово и Метохијо, нека ме заборави десница моја! Зато је добро када смо сабрани у име Божије, на добром и благословеном дјелу, а наше данас најважније дјело је да сачувамо у срцима својим осјећај да смо сви косовометохијци, те да немамо важнијег посла од очувања наше духовне колијевке и наших најближих који остају и опстају на вјековним српским огњиштима у Метохије и на Косову.
Није снага у сили овога свијета, већ по ријечима Светога Александра Невског у правди Божијој. И по тој правди Божијој након пет стотина година ми смо дочекали слободу као народ, угњетаван и тлачен генерацијама и генерацијама. По тој правди Божијој ми ћемо поново слободно пјевати на Паштрику и Ошљаку: „Славни граде на Бистрици што вековма хладна течеш, твоје ноћи заборавит моје срце никад неће“.
Стога, саборе сабрани, сјетимо се да је наше мало некоме, итекако, велико. Да опстанак нашег народа на српском Косову и Метохији зависи не од свјетских моћника, већ од наше вјере, наде и љубави.
Вјеру ћемо показати у поздраву: “До године у Призрену!”
Наду молећи се Господу и Светима из рода нашег просијавшим за нашу земљу, светиње и ближње на Косову и Метохији.
А љубав, њу ћемо дјелом пројавити тако што ћемо помоћи свим расположивим средствима опстанак оних који су остали.
И само тако испунићемо своје назначење, показујући да смо Православни Срби, дјеца Светога Саве и браћа ма гдје да живимо и битишемо. Сви ће знати по доброти срца наших да смо рода Немањина и да уздигнуте главе идемо у Небеску Србију.
И зато помози Господе да се Косова и Метохије не сјетимо једном само!
(Говор архимандрита Теофила, игумана манастира Осовица, са премијере документарног филма “Ако те се сјетим једном само” у организацији Српског сабрања “Баштионик” из Бањалуке од 23. фебруара 2023. у Банском двору)
