Та 2004. година записана је у новијој црногорској историји као „сеча професора српског језика и књижевности као и њихових присталица”, иако је њихов једини „грех” био немирење с променом наставног предмета српски језик у матерњи, верујући да ће наука и струка победити погубну владајућу идеологију која је, према оцени отпуштених професора, „извршила културни и етнички геноцид над сопственим народом па је с тога и освета лоших ђака била сурова”.
Грађани Никшића су у време „велике сече” професора српског језика у основним и средњим школама у Црној Гори месецима бранили 26 отпуштених никшићких професора и једног из Херцег Новог, који нису прихватили да предају непостојећи и нестандардизовани монтенегрински језик.
Тада их је власт прогласила „државним непријатељима”, након чега им се, како су у много наврата изјављивали, живот „претворио у несаницу, немаштину, пакао„… Радили су и раде тешке послове како би одбранили своје достојанство и прехранили породице.
