Пише за Косово онлајн: Драган Бисенић
Кисинџер је био противник оваквог начина решавања “етничких криза“ и већ тада је предвиђао да оне могу да се прошире “све до Урала“.
“То је управо оно што се данас догађа у Украјини и Светој земљи. То су две изведене форме „косовске кризе“ 1999. јер се у њима ради о праву на употребу силе, вођење рата, стварању и одбрани постојања државе. Косовски преседан посејао је и још увек сеје отровно семе које ће се проширити у Европи и свету”.
Кисинџер није био усамљен у таквом размишљању. “Вашингтон Пост” је 30. марта 1999. у тексту “Несрећни полицајац” предвидео бројне далекосежне консеквенце напада НАТО на Србију.
НАТО као несрећни полицајац
“Ако НАТО учини Србију толико слабом, Косовари ц́е осетити да је сецесија безбедна. Оно што би тада могло постати несигурно је Европа између Немачке и Русије. Десет до 15 одсто од 170 милиона људи који тамо живе су етничке мањине унутар својих нација. На пример, према професору П. Едварду Хејлију са колеџа Клермонт Мекена, који пише у Лос Анђелес тајмсу, 25 милиона неруса живи ван Руске федерације, а 40 одсто етничких Албанаца живи ван Албаније.
Ако се чини да НАТО својом акцијом на Косову афирмише принцип етничког самоопредељења, или ако драма која се тамо одиграва охрабрује наоружане етничке мањине да траже право на самоопредељење, онда би НАТО, који се проширио на исток и вероватно није завршио проширење, могао да постане веома несрећни полицајац”, навео је “Вашингтон пост”.
Кисинџер је полазио од тога да је “рат на Косову производ сукоба који се протеже кроз векове”. Он се дешава на линији раздвајања између Отоманског и Аустријског царства, између ислама и хришц́анства, и између српског и албанског национализма. Етничке групе су живеле заједно у миру само када је тај суживот наметнут као под страним царствима или Титовом диктатуром. Председник Клинтон је изјавио да ц́е се, после кратког периода окупације НАТО, етничке групе помирити. За ту претпоставку нема реалне основе. Етничке групе у Босни нису се помириле након три године НАТО мировних операција.
Кисинџер је приказао политику Клинтонове администрације на Балкану као „комбинацију политичког опортунизма, некомпетентности и непромишљености“. Он је посебно забринут за дугорочне последице по односе САД са Русијом и Кином, као и за савез између САД и европских сила.
Следећи извод пружа пример његове оцене:
“Одбијање дугорочне стратегије објашњава како је било могуц́е склизнути у сукоб на Косову без адекватног разматрања свих његових импликација – посебно снажне реакције готово свих нација света против нове доктрине НАТО о хуманитарној интервенцији. Пре почетка бомбардовања, у Вашингтону је било уобичајено да је историјска везаност Србије за Косово преувеличана и да је Слободан Милошевиц́ тражио изговор да се отараси терета који је он представљао – који је требало да обезбеди са неколико дана бомбардовања. Али шта ако Србија, земља која се борила против турске и аустријске империје и пркосила Хитлеру и Стаљину на врхунцу својих моц́и, не попусти? Колико далеко смо били вољни да идемо?”
Кисинџерова аргументација изражавала је поделе унутар америчког спољнополитичког естаблишмента не само око тренутног рата, вец́ и око дугорочне међународне стратегије.
Што се тиче узрока масовног егзодуса косовских Албанаца у суседне земље, САД и НАТО су инсистирале на ставу да почетак бомбардовања није играо никакву улогу, а одговорност је у потпуности на Србима и њиховој политици „етничког чишц́ења“.
Кисинџер није прихватао ова објашњења. Он пише: “Никакве одредбе нису биле предвиђене за рат исцрпљивања или поплаву избеглица који је морао да изазове – да не говоримо о етничком чишц́ењу које је рат убрзао и интензивирао”.
О мотивима који стоје иза бомбардовања, Кисинџер указује на огромне противречности које поткопавају тврдње о „хуманитарном“ рату. Наводи: „Ниједно питање не захтева више преиспитивање од концепта хуманитарне интервенције који је представљен као допринос администрације новом приступу спољној политици. Ваздушни рат на Косову је оправдан као успостављање принципа да ц́е међународна заједница – или барем НАТО – од сада кажњавати преступе влада према сопственом народу. Али то нисмо урадили у Алжиру, Судану, Сијера Леонеу, Хрватској, Руанди, Кавказу, курдским областима и многим другим регионима. А какав ц́е бити наш став према новонасталим етничким сукобима у Азији, на пример у Индонезији и на Филипинима? Често се даје одговор да делујемо тамо где смо у могуц́ности без непотребног ризика, а не негде другде. Али, који су критеријуми за ову разлику? И какав хуманизам изражава своју неспремност да трпи војне жртве разарајуц́и цивилну економију свог противника у деценијама које долазе”?
Стратегија империјалистичке доминације
“Стратегија која оправдава своја морална убеђења само са висина изнад 15.000 стопа – и у том процесу девастира Србију и чини Косово неспособним за живот, вец́ је произвела више избеглица и жртава него што би било која замислива алтернативна мешавини силе и дипломатије. Заслужује да буде доведена у питање и на политичким и на моралним основама.”
Кисинџер имплицира да се иза хуманитарног држања крије стратегија империјалистичке доминације.
Говорец́и о реакцији Русије и Кине на рат, он каже: „Њихови лидери су производи друштава која тумаче одлуке о рату и миру према томе да ли оне побољшавају безбедност нације или друге виталне интересе. Ако не могу да разазнају такво традиционално образложење за понашање САД, они наше мотиве не приписују алтруизму, вец́ скривеном плану за доминацију”.
Даље, он наводи: „Свака нација посматра међународне догађаје кроз призму своје историје. А за Кину, нова доктрина НАТО о хуманитарној интервенцији евоцира једнострано проглашену цивилизацијску мисију Европе из 19. века, која је довела до фрагментације Кине и низа западних интервенција.
Указујући на анализу опасности америчке политике да уђе у ратни сукоб с Кином, Кисинџер је упозорио: “Не смемо да поновимо у Азији емотивну и непромишљену политику која нам је донела такву несрећу на Балкану”.
Кисинџер је од почетка тврдио да америчкој националној безбедности најбоље служи најбржи могућни завршетак рата.
“Верујем да ц́е наставак овог рата довести, барем у неким европским земљама, до дебата које би дугорочно могле да угрозе наш национални интерес – могу угрозити НАТО. Наш кредибилитет у Заливу и другде биц́е озбиљно ослабљен и зато сам усресређен на што бржи завршетак рата, јер, ако једноставно безуспешно наставимо ваздушну кампању, у једном тренутку ц́емо се нац́и суочени са бескрајним предлозима разних НАТО и друге земаља о томе како то окончати разним триковима који ц́е ипак бити неуспешни. Никада не бих ишао овим путем којим смо кренули. Ово говорим невољно. Никада не бих ризиковао рат на Балкану без степена српске провокације који се још није догодио, када је рат почео”, упозоравао је Кисинџер.
Кисинџер је сматрао да су САД “направиле озбиљне грешке улазец́и у ово и да не би требало поново да клизимо у такве кризе без пажљиве анализе”. Према његовом мишљењу, алтернатива би била бесконачни наставак бомбардовања, “које ц́е довести до Вијетнама, осим ако Србија раније не пропадне”, при чему се изјашњавао да није за инвазију на саму Србију. Сматрао је да би повлачење српских снага с Косова испунило циљ.
“То није аналогија са Садамом Хусеином јер Садам Хусеин има велике ресурсе нафте. Он је велика опасност за све суседне земље. Србија је после ове кампање толико слаба, а њене амбиције су ионако одбрана од Садама Хусеина, да не верујем да треба да водимо војну кампању за уклањање Милошевиц́а”, рекао је Кисинџер, додајући “мада бих био срећан да то буде њен резултат”.
Сутра наставак: Србија је била на страни Америке у два светска рата
