Пише за Косово онлајн: Драган Бисенић
Варијација Кисинџерове идеје о конференцији о Косову, односно Балкану, појавила се средином ове године.
Албански премијер Еди Рама после сусрета са високим представником ЕУ за спољну политику Жозепом Борељом, 27. јуна 2023. предложио је конференцију са лидерима Србије и Косова, и званичницима ЕУ и САД, те да им се “не дозволи да изађу без договора“. Ту идеју, Борељ је подржао на заједничкој конференцији за штампу.
Кисинџер је још 1998. на скупу Форум 2000 који је организовао чешки председник Вацлав Хавел говорио да му „није јасно шта се може постиц́и у етничким сукобом на рубу Балкана”.
Више од 500 људи присуствовало је церемонији отварања Форума 2000. Учесници су укључивали више од 40 добитника Нобелове награде, међународних активиста за људска права, дипломата и владиних званичника, писаца и научника из Индије, Русије, Сједињених Држава, Јапана и из целе западне и источне Европе.
Како управљати Косовом?
Кисинџер је пред њима закључио “да се Запад крец́е ка војној акцији на Косову“ са војним средствима која су му потребна, „али без јасних циљева“. Он је рекао да би неки желели да за нападе Срба на Косову окриве југословенског председника Слободана Милошевиц́а, али је истакао:
“Нико не може бити крив за етничку кризу на Балкану. То је криза интеракције ислама и хришц́анства на рубу Балкана која траје стотинама година“.
Упозорио је да било какво привремено решење једног проблема на Косову може изазвати нове етничке сукобе.
Кисинџер је потврдио да су Сједињене Државе једина преостала светска суперсила.
“САД су, додао је, међутим, само суперсила “на једном пољу деловања и то војном”.
Он је рекао да се нада да ц́е Запад размислити о томе како ће да управља сукобима на Балкану, како би се избегао почетак нових етничких конфликата док се сузбијају они који су се већ разгорели. У том смислу, водило се рачуна о томе да се на разгори, рецимо, сукоб на Косову, док траје сукоб у Босни. Или да не почне рат у Босни, док траје рат у Хрватској. Уочљиво је да су се сукоби и ратови у бившој Југославији развијали на овај начин и да није било њиховог међусобног преплитања, него да су на ред стизали „један по један“.
Због тога је он сматрао да треба водити рачуна да се не уђе у „трајни сукоб са Албанцима, јер је следец́а фаза ове етничке кризе на Балкану врло вероватна“, а то су „захтеви за самоуправу Албанаца у Македонији, а можда и у Црној Гори“. Да се не би то догодило, потребна је политичка одлука где ће се појавити „неке међународне снаге“ које ц́е гарантовати постигнуте споразуме. Кисинџер није био вољан да прихвати Сједињене Државе у тој улози, него је сматрао да би то требало да ураде снаге НАТО, а да би „неко руско присуство било од политичке помоц́и“.
Кисинџер је рекао да је војна операција званично започета са аргументацијом да ц́е трајати све док се Милошевиц́ или Срби не врате за конференцијски сто да прихвате споразум из Рамбујеа, и подсетио да споразум из Рамбујеа “држи суверенитет у српским рукама” јер он “дозвољава присуство хиљада српских полицајаца и мањег броја српских ‘граничних трупа, и захтева да се ОВК разоружа”.
Пошто није могао да замисли „пораз НАТО на Косову“, онда је јасно да ће НАТО д наметне „неку врста аутономије, самоуправе, квази-независности или стварне независности“. Лидери обе националне заједнице на Косову, Срби и Албанци, сасвим су апсорбовани сукобом и тако га у ствари подржавају. Оно што ће бити потребно, рекао је он, јесте детаљан предлог како ц́е се управљати Косовом када се непријатељства окончају. Биће неопходне дискусија од села до села о томе како функционише аутономија.
“Америчка изузетност”
Кисинџер је, међутим, сматрао да је огромна снага преседана који се чини с Косовом, од начина наметања споразума како је то учињено у Рамбујеу, до употребе НАТО и својне силе и на крају, стварање ситуације после које више не би било могућно одржавање територијалне аутономије, већ да би се ствари неминовно кретале ка независности. Он је сенаторе упозорио да ће се овај проблем отцепљења и насилног одвајања једног дела територије независне државе поставити и пред све државе „док не дође до Урала“.
То је имплицирало управо ово што се догађа данас у Украјини, да руска етничка група може да постави питање свог статуса и да у том буде војно подржана од стране Русије. Иако је Кисинџер тражио да се размотре гаранције за све остале државе да се то онемогући преливање етничких криза из једне земље у другу, у томе се није ништа постигло. Косовска криза тако се показала и на Уралу.
Што се тиче судбине председника СРЈ. Слободана Милошевића, Кисинждер је рекао да је то питање с којим ће се САД и НАТО суочити док се рат буде приводио крају. Кисинџер је рекао да не препоручује наставак рата, само да би се уклонио Милошевић.
Када је 27. априла 1999. добио награду америчке организације “Позив савести”, Кисинџер је у свом говору оцртао специфичности вођења спољне политике САД и њену повезаност са оним што се тада догађало на Косову.
“Ово је чудна земља за вођење спољне политике. То је једина велика земља на свету скоро искључиво насељена имигрантима. Једина велика држава која своју историју може датирати од тачног датума и да је посвети једном концепту слободе”, рекао је Кисинџер.
Оно што је, међутим, било важније, јесте да је Америка била једина велика држава која никада није имала моц́ног суседа и никада се није суочила са страним непријатељем на свом тлу. Она никада није претрпела неку националну катастрофу. Заједно са свим овим иде уверење о “америчкој изузетности”, и о томе да “може да направи свет по својој слици и то у кратком временском периоду”.
У оквору схватања “америчке изузетности”, Кисинџер је рекао да је “веома амерички приступ узети муслиманску етничку групу и српску етничку групу и дати им документ од 80 страница и рец́и да је ово коначно решење за 400 година њихове историје”. Ако документ буде потписан, проблем је нестао. Такав приступ може да потекне само из Америке.
Кисинџер је упозорио да се то искушење може уочити у свакој фази америчке спољне политике.
“Урадили смо изванредне ствари када смо имали јасног непријатеља, или конкретан изазов. У Другом светском рату, у Хладном рату, у Маршаловом плану, у програмима помоц́и којима се ниједна друга земља не бави таквом посвец́еношц́у, као што то чине САД”, навео је Кисинџер.
Савремени државници су опседнути тактиком. Они желе да добију признање одмах у вечерњим вестима. Они су вођени оним што ц́е бити коментари њихових свакодневних акција. У таквим околностима, огроман је изазов да се акције организују « око сврхе » и да деловање не буде техничко.
Све ово био је увод за његову главну поруку – оспоравање хуманитарних интервенција.
Сутра наставак: Нато акција бомбардовања кинеске амбасаде
