Пише: Драгутин Ненезић
Епилог ситуације са барикадама је сада већ свима познат, али завређује један предновогодишњи осврт, ако ништа друго а оно да се у нову годину уђе спремно за нова искушења.
Шта је написано
Заједничка изјава САД и ЕУ је невелика, али доста захвална за анализу.
За почетак, ради се о једном и низу заједничких саопштења које САД и ЕУ издају на различите теме, и које се пре свега тичу трансатлантске сарадње у различитим областима попут енергетике, нових технологија или безбедности (све примери из ове године).
Садржински, треба истаћи следеће:
- САД и ЕУ „поздрављају уверавања косовског вођства да не постоје спискови косовско-српских грађана који ће бити ухапшени или кривично гоњени због мирних протеста/барикада“, дакле не ради се о гаранцијама САД и ЕУ, већ о гаранцијама Приштине;
- Такође, истиче се да „владавина права мора да се поштује“, што би могло значити рецимо да ће се наставити са спровођењем приштинских прописа на начин где се позивањем на владавину права скрива дубинска дискриминација према Србима на КиМ;
- С тим у вези, САД ће подржати ЕУ, односно ЕУЛЕX, у „мониторингу свих истражних радњи и поступака који им следе како би се промовисало поштовање људских права“, што значи да ће Приштина судити, а САД и ЕУ ће посматрати, што се и до сада радило;
- Коначно, све обавезе из „Дијалога“ морају бити испуњене у потпуности без одлагања.
Дакле, овде нема никаквих међународних гаранција, већ само статус кво за подивљалу Приштину, без икакве обавезности, санкција за непоштовање и сличних формалности. Не ради се чак ни о обећању, иако би такво обећање вероватно могло да се сврста у дуги низ обећања изневерених и у чврстијим формама од ове. Формално, ради се о једном саопштењу, које не производи никакве обавезе ван оних које се већ спроводе по сили приштинске власти. Уместо амнестије, која је уследила после барикада 2011. постоји некакво уверавање да не постоје спискови, а уколико се такви спискови појаве, и по њима почне да се хапси и суди, САД и ЕУЛЕX ће то прво подржавати као вид владавине права, а затим и вршити мониторинг тих поступака. На крају, обавезе из бриселског процеса, које се своде на формирање ЗСО, се имају испунити, али опет без икакве гаранције или санкције.
Поред овог, постоји и некакво саопштење КФОР, за које важи исто што и за саопштење САД и ЕУ у погледу обавезности, уз још пар додатака:
- Први део се бави кретањем снага српске војске с оне стране административне линије, што се чини да је намењено приштинској публици;
- Други део потврђује оно што се зне од раније – КСФ се не може кретати по Северном Косову без претходне сагласности команданта КФОР, који „може да комуницира са легитимним представницима локалне заједнице на Северном Косову у оквиру процеса давања сагласности“
КФОР овим мање или више елегантно превазилази проблем у који би дошао да се држи ранијег аранжмана који подразумева комуникацију са локалним властима, с обзиром да, како ствари тренутно стоје, свим општинама на Северном Косову тренутно управљају Албанци (у међувремену је конституисан и нов сазив општине Зубин Поток). Међутим, овде се ради само о КСФ, а полицијске снаге – укључујући и оне специјалне, које на ТикТоку призивају дух ОВК – (за сада) остају у својим базама.
На крају, занимљиво је и констатовати да се КФОР не оглашава поводом захтева за повратак српске војске у складу са Резолуцијом 1244, иако се у саопштењу, између осталог, позива и на тај документ, већ га и даље „анализира“.
Шта (ни)је пресуђено
Једном човеку је преиначена мера притвора, којег је иначе издржавао потпуно незаконито и неусловно, у меру кућног притвора, док је други пуштен после истека три четвртине казне. Знамо за барем још два човека који су још у притвору, уз могућност да изађу по истеку периода на који је тај притвор одређен.
Дакле, ништа ванредно, већ само гест добре воље приштинског правосуђа према САД у оквиру могућег, а који треба тумачити у контексту интерних политичких борби Албанаца на КиМ, односно раскола између судске и извршне власти, као и потврду провизорности приштинског правног и политичког система. То се такође може маскирати позивањем на владавину права, односно на то да судови раде свој посао без мешања извршне власти, али је то једно покварено скретање пажње са тога да судови суде по диктату дипломатије САД, а не по закону, што никако не може бити владавина права. Додатно, можемо се запитати зашто САД интервенише сада, а не интервенише у десетинама случајева суђења за ратне злочине, која служе као ефикасан механизам спречавања повратка расељених Срба.
Шта кога чека у новој години
Београд – чини се ништа ново. Наставља се стара политика коју је реалност увелико депласирала, и која се заснива на интеграцији у приштински систем кроз ЗСО. Све што се десило у протеклим данима и недељама треба посматрати пре свега као једну импровизацију у циљу одржавања колико-толико добрих односа пре свега са САД, пре него било какав дубоко и дугорочно промишљен потез.
Приштину – опоравак од тактичког пораза, те непознаница како ће се с тим у вези понашати, с обзиром да је оваквим расплетом доста тога препуштено њој. Срби су се за тренутак измакли стихији дискурса о криминалцима, док је садејство политичког запада и судске власти, која се дрзнула да суди другачије од политичке воље, нешто што буди успомене на пад прве Куртијеве владе. Вероватно се могу очекивати нове провокације, пре свега у склопу „спровођења владавине права на целокупној територији“, у мери у којој такво поступање буде препуштено на вољу Куртију, а не судским извођачима радова под утицајем САД (под претпоставком да се диктат САД настави, и то у истом правцу као сада).
Србе на Северном Косову – апсолутно ништа добро. Политички и безбедносни вакуум остаје, у мери у којој га Приштина није насилно попунила. Повратка у институције нема (што заправо и није лоша ствар), док се не формира ЗСО (што никако није добра ствар). Барикаде су (опет) препознате као ефикасно политичко средство, али се то није искористило да се формулишу нови захтеви, а ни стари нису испуњени како су били формулисани.
Свакако, ниво фрустрације који постоји на свим странама мора некако да се каналише, само је питање када и како. Док се то не покаже, у нову годину се улази са старом политиком и старим проблемима (односно нерешеним суштинским питањима). Апсолутно сви локални актери су на губитку, и свака победа је искључиво ствар реторике, која за собом оставља пропуштене шансе и изневерене наде.
