Пре једанаест година, на данашњи дан, бивши српски и косовски премијери Ивица Дачић и Хашим Тачи, парафирали су Бриселски споразум. Документ се састоји од петнаест тачака од којих се шест односе на Заједницу српских општина. То су и једине тачке које још увек нису испуњене, премда, упркос томе што се годинама одвијала интеграција, у последње две године део осталих практично изумро изласком Срба са Севера из косовских институција.
Захтеви Београда да се ЗСО формира још су гласнији и учесталији, нарочито јер је она посредно, у члану 7, и део новог споразума из ЕУ за нормализацију односа од прошле године. Ова тачка, међутим, није дошла на ред, чак ни пред усвајање захтева за пријем Косова у Савет Европе ове недеље, иако је била услов. Сада је постала постприступна обавеза.
Дијалог Београда и Приштине уз посредовање ЕУ започет је у марту 2011. као „технички дијалог“ у склопу ког се разговарало о цивилним и катастарским регистрима, слободи кретања, а пре акције тадашње РОСУ полиције на Јарињу и Брњаку, односно постављања барикада.
Политички дијалог започео је 2012, а кулминирао је 19. априла 2013. – Првим споразумом о принципима који регулишу нормализацију односа, тзв. Бриселски споразум, из којих су се потом развиле десетине тзв. техничких споразума и подспоразума.
Београд и Приштина су током година неговали опречна тумачења онога што су се договорили, са европским ставом „о конструктивној нејасноћи“. За то време, јавност на обе стране је неподељено коментарисала да је једна од главних карактерстика бриселског процеса нетранспарентност.
У прилог томе иде и то што се и са тачним бројем споразума лицитира – да ли је 33, односно 38, или преко 40.
Сам бриселски споразум парафирали су тадашњи премијери Хашим Тачи и Ивица Дачић уз посредовање представнице ЕУ. Истог дана када је Кетрин Ештон саопштила да је постигнут Бриселски споразум, Европска комисија усвојила је препоруку да земље чланице ЕУ отворе преговоре о чланству са Србијом.
План примене Бриселског споразума донет је 22. маја 2013. године са дефинисаним датумима и одређеним областима у којим ће се спроводити договорено. Као предуслов, постављено је то да га две владе прихвате, што је и учињено, међутим, отворило се и питање ратификације на домаћем терену.
И док је Бриселски споразум у скупштини у Приштини усвојен као међународни споразум, Србија је практично заобишла ратификацију, јер је Бриселски споразум „прихваћен“ одлуком Владе Србије. („Одлука о прихватању извештаја о досадашњем процесу политичког и техничког дијалога са Привременим институцијама самоуправе у Приштини уз посредовање Европске уније, укључујући процес имплементације постигнутих договора“).
Управо то што није ратификован, отворило је у делу српске јавности, посебно код оних који се противе оваквом договору, оспоравање његовог уставног карактера, као и међународног, премда за ово потоње, они који оспоравају наводе и друге разлоге, попут статуса Косова као непризнате/оспораване државе, начина потписивања документа, итд.
Са друге стране, Уставни суд Србије прогласио се ненадлежним, односно одбацио је захтев за оцену уставности Бриселског споразума, уз оцену да је реч о политичком, а не о правном питању.
У Приштини се питање (не)уставности споразума тицало само тачака о формирању ЗСО, односно посебног техничког споразума о формирању Асоцијације са српском већином како се то на Косову назива.
Уставни суд Косова је 23. децембра 2015. године, донео одлуку у којој је наглашено да споразум о Заједници српских општина „није у потпуности у складу са Уставом Косова“ – и то пет месеци после постизања споразума у Бриселу.
Ипак, у одлуци су навели и да ће „Асоцијација општина са српском већином бити успостављена, као што је предвиђено Првим споразумом, ратификованим од стране Скупштине Републике Косово и проглашеним од стране председнице Републике Косово.“
Данас, 11 година од потписивања Бриселског споразума, Заједница српских општина – о чему говори првих шест тачака тог споразума – још увек није формирана.
Са друге стране, тачке које се односе на интеграцију Срба у Косовску полицију, судство, организовање локалних избора на Северу Косова 2013. године, тј. 7, 9, 10 и 11. тачка – јесу.
Садашњост
Бриселски споразум је на терену дефакто примењиван у првим годинама притиском из Београда на Србе са Север укључујући и преко „државног пројекта“, како су сами званичници у Београду то наглашавали – Српска листа. Последње две године са исте адресе уследили су ‘подстицаји’ напуштања косовских институција.
Уједно, једногласна сведочења и утисци су да је оваквим процесом олакшано стављање Севера под контролу Приштине.
11 годину српско становништво на Северу дочекује са урушеним капацитетима – ослабљени, без политичког и институционалног утицаја на сопственој територији на којој живе.
Почетком новембра претпрошле године Срби са Севера напустили су већину косовских институција. Последице овог поступка осећају се и даље.
Потпуно супротно ономе што је конкретно за Север предвиђао сам Бриселски, у полицији на Северу, али и у свим осталим горе наведеним институцијама – већину чине Албанци.
До тога је довео проблем српских таблица градова на Косову, које су током прошле године и угашене на простору Косова.
У овој се отворило ново питање – динар и платни промет који за грађане на Косову стиже из Србије.
Као и претходне три, које су пратиле одласке преговарача и лидера Београда и Приштине у Брисел претежно ради деескалације све горе ситуације на Косову, односно Северу, нарочито у септембру прошле године и сукоба у Бањској, и сада се одлази ради решавања питања српске валуте на Косову.
За то време, косовска влада постиже успехе и на спољашњем плану. Још им један корак фали да се учлане у прву међународну организацију – Савет Европе, две године након што су апликацију и поднели.
Десет година након доношења првог оквирног споразума о принципима за нормализацију односа, такође у Бриселу постигнут је Европски споразум о путу за номализацију односа Косова и Србије, са анексом имплементације месец дана касније, а према најавама које се могу чути у јавности – очекивања су да трећи споразум буде тзв. коначни правно обавезујући споразум о номализацији односа две стране. И док су на први споразум парафе ставили Дачић и Тачи, иако то никада није званично потврђено, други споразум је Вучић одбио да потпише на позив косовског премијера, иако ЕУ страна тврди да је овај споразум валидан и без потписа.
Прихваћен је овај споразум из ЕУ, у ком се, у тачки 4, Београд усагласио са тим да се неће противити чланству Косова у било којој међународној организацији, што се у јавности тумачи као слагање Србије за чланство Косова у Савет Европе.
У ЕУ споразуму, који је практично преклопио Бриселски, иако није прецизно дефинисано, тачка 7 тиче се питања Заједнице српских општина.
А иако је била услов да Савет Европе и разматра њихову апликацију, Заједница српских општина, ипак је ту прешла у постприступну обавезу.
Кључно је и то што су учестали били покушаји ЕУ и САД да косовске власти прихвате Нацрт статута Асоцијације иза којег стоји сама ЕУ.
Већ више месеци трају покушаји да косовске власти упуте овај Нацрт Уставном суду на оцену, а у најновијем писму Савету Европе троје највиших косовских лидера се још једном обавезало на то.
Ештон: ЗСО није нека негативна магична ствар, а она је само способност да радите заједно
Посредник у постизању Бриселског споразума пре 11 година, Кетрин Ештон, новембра прошле године у интервјуу за наш портал подсетила је на тачке које се тичу формирања Заједнице општина са српском већином.
Није очекивала да ће јој се за све ово време придодати неке ствари као да је то нека „негативна магична ствар“, а уствари:
„Све што је она – то је способност да будете у могућности да радите заједно, да са Приштином разговарате тако да се заједница (српска, прим.ред.) осећа безбедно“.
„Заједница долази из једног од седам питања које сам Београду и Приштини поставила у дијалогу. Питање за Приштину је: Да бисмо могли да Београд натерамо да се не меша – онако како у Приштини то виде, или да Београд не буде део структура на Северу Косова, за српску заједницу је стога важно да са Приштином има посебан однос. У Европском закону о локалној управи, цела Европска Унија може да сарађује на пружању услуга свуда, што је део европског права. Дакле, они могу да свој однос учине посебно важним тако што ће српска заједница имати директну, хитну везу са Приштином онда када осети да има проблем“.
Кроз постизање Бриселских договора, све стране покушале да се управо позабаве решењима за нормалност живота грађана на Северу, као што је и било где другде, казала је.
„Трудили смо се да то урадимо уз подршку Београда и Приштине тако да пронађемо спроводљива решења. И били смо свесни да ће њихово спровођење људи врло пажљиво посматрати, покушавајући да схвате шта оно тачно значи“, поручила је у новембру.
За суноврат дела тада договорених споразума, каже да је и тада била свесна да неће све ствари ићи глатко.
„Постизање споразума је једна ствар, а његово спровођење сасвим друга – тежа, јер тада наилазите на разне проблеме“, поручила је између осталог.
