Пише Слађана Тасић
И после толико векова, овде је још увек живо сећање на страдање под Турцима, који су били немилосрдни освојивши ове крајеве средином 15. века.
Рушевине средњовековног манастира Убожац, у селу Горње Мочаре на око четири километра североисточно од Косовске Каменице, сведоче о српској судбини и трајању на овим просторима вековима уназад.
Манастирска црква је посвећена Ваведењу Пресвете Богородице. Према сачуваним записима, манастир је, највероватније, настао у 14. веку. О томе чија је задужбина, постоје две легенде.
Према првој, саградио га је светогорски монах Старац Исаија. Старац Исаија је био пријатељ и саветник цара Душана, а касније и кнеза Лазара.
Друга легенда о његовом настанку каже да су у исто време манастире градиле две сестре, једна у атару села Горње Кормињане, а друга у селу Горње Мочаре. Када је српски властелин обишао саграђене манастире, за Убожац крај Горњег Мочара рекао је: “Што саградисте светињу где нема воде? Зар из бунара да се служите? Рђаво је то место”. По том предању цео крај добио је назив Рђавац.
Ко год да је био задужбинар, оставио је у српском народу у трајно наслеђе светињу, сведока његовог вековног постојања на Косову и Метохији.
Фебруарско сунце обасјава импозантне зидине срушеног манастира, као и његове некадашње трпезарије и конаке. И после толико векова и даље сведоче живу веру Христову. Његову лепоту нису умањила разарања, паљевине и затирање свега што је српско и православно у овом крају.
Ван цркве, на отвореном, неуобичајено је топло за ово доба године. Унутра, иако нема крова, надстрешнице или било чега што би је заштитило, хладно је и тихо.
Мир, тишина и Божија благодат, који лече, душу највише. На цркви је најбоље очуван западни део, иза улазних врата, као и сводови на прозорима. У зидовима су никле љубичице и трава.
На остацима стубова је маховина, а на врху зида са источне стране шипурак, који на себи још увек има црвене плодове. Из пода расту храстове младице и то на више места. Неко је на ексер код улазних врата окачио кофу, којом се захвата вода из бунара у порти.
У једном кутку цркве, са мушке стране, ушушкане су три иконе. Ту су дарови, јабука и цвеће.
На зидинама цркве и грађевина, које су се налазиле око ње, фебруарско сунце измамило је малене гуштере. Ненавикнти на људе, брзо су се разбежали са врућег камена где су се грејали.
Млађан Цветковић је црквењак у Косовској Каменици. Познаје сва српска села около, али и сваку светињу.
Прича, како се народ овде највише окупља 8. маја, на Марковдан. Такође, зна многе легенде и приче које се преносе с колена на колено, а које говоре о значају ове светиње за околни народ и чудесима која се дешавају у њој.
– Према причи старијих, сав камен за цркву, конаке, трпезарију, као и утврђења, вађен је и доношен из реке, која је удаљена одавде око четири километра. И данас, после толико времена постоји камена стаза од реке до цркве, кроз шуму. Камен је преношен од руке до руке, тако годинама, док све није завршено. Од камена који је уз пут остајао, настала је стаза. Срби из оближњих села долазе овде сваког 8. маја на Марковдан, када се служи Литургија и бира се кум славе – прича Цветковић.
И после толико векова, овде је још увек живо сећање на страдање под Турцима, који су били немилосрдни освојивши ове крајеве средином 15. века.
Убожац је био напуштен током велике сеобе Срба, под патријархом Арсенијем Чарнојевићем 1690. године.
– Велика страдања су била овде, прича се да су Срби, неком приликом, враћајући се поново у ове крајеве, наилазили на бунаре који су били пуни људских костију. Нема цркве или манастира у овом крају, који нису паљени, рушени. Нешто је после обнављано, а многи од њих деле судбину Убожца, остале су само рушевине – додаје Цветковић.
У периоду од 1963. до 1966. године овај манастирски комплекс је донекле археолошки истражен, а 1990. године је стављен под заштиту Завода за заштиту споменика Републике Србије, као споменик културе од изузетног значаја.
За 30 година није се ништа урадило на плану рестаурације манастирског комплекса.
Данас нема ни трага од живописа, али је утврђено је да је црква била осликана. Током археолошког ископавања на зидовима је било трагова фресака.
Портом доминира стари храст, а уз остатке камених зидова, који опасују манастир, налази се неколико стабала старих сорти крушака.
Малобројни мештани Мочара кажу да се овакве сорте не срећу често и свуда, јер и данас рађају. Сви они који их пробају кажу да су слађе од меда.
Срби из овог краја причају да се у Убожцу дешавају чуда, исцељују болести и испуњавају жеље.
Иако у рушевинама, Убожац плени својом лепотом, црвеном циглом и каменом. На остацима онога што су некада били прозори, назиру се украси.
Данас, када се широм Србије зида и гради, када се завршавају многи капитални пројекти, Убожац чека обнову и Србе. Чека своја звона, вернике и монахе.
До тада, остаће на падинама повише Косовске Каменице да чува и сведочи о томе где су темељи српске духовност и државности, где је извор свега онога што данас јесу или нису Срби као народ.
Видео снимак и галерију слика можете погледати овде.
Извор: Телеграф
