Свега неколико дана пошто је усвојио резолуцију о Србији, Европски парламент (ЕП) у свом саопштењу, резимирајући познате услове за Србију, додатно наглашава обавезу „нормализације са `Косовом`“. Имајући у виду да је на заседању Парламента радикална критика власти у Србији доминантно била посвећена питању тзв. европских вредности, европарламентарци су се побојали да ће „Косово“ остати у запећку резолуције. Додатним саопштењем ставили су свима на знање да је признање ове Нато-државе остало кључни приориет у односима ЕУ и Србије.
Када би „Косово“ било земља на којој цветају људска права, демократија и владавина права, дакле све саме „европске вредности“, када би права Срба била узорно заштићена у сваком њиховом сегменту, када би деловала ефикасна привреда и расло материјално благостање, ЕП и тада не би смео да буде до те мере слободан и безобзиран да тражи од Србије признање „Косова“. То високо представништво грађана Европске уније (ЕУ) морало би да води рачуна о обавези поштовања међународног права, у конкретном случају Резолуције СБ УН 1244. Тај Парламент морао би, такође, да стално има у виду да је његова мисија ЕУЛЕКС на Косову и Метохији правно сумњива будући да није произашла из неког правног документа УН, већ на основи једног извешатаја некадашњег Генералног секретара Савета безбидности и председничког саопштења истог тела (октобар 2008).
Као и више пута преко својих резолуција о Србији, а сад и путем додатног саопштења, ЕП се оглушује не само о обавезујуће правне изворе, већ и о општу ситуацију у протекторату УН, чији је постао сумњиви асистент. Данас у Европи не постоји тежи случај масовног кршења људских права, полицијског и судског насиља над делом становништва, отимања његове привантне имовине, свакодневних насртаја на физички интегритет људи, него што је случај са положајем покрајинских Срба. На том простору делују двадесет и две амбасаде држава чланица ЕУ и њена делегација, читава војска разних дипломата и службеника, војни и полицијски службеници из земаља ЕУ у редовима КФОР-а, УНМКИК-а, ЕУЛЕКС-а, бројне невладине организације, мноштво обавештајаца, од најнижих до највиших, медијски извештачи и ко зна ко још. А ЕП делује као о томе ништа не зна. Без обзира на видљиви процес организованог етничког чишћења Срба, имовинске отимачине и разарања (у последње време перфидне крађе) верских светиња и културних објеката, ЕП остаје слеп код безброј својих очију.
Из тих разлога, када је реч о том „кључниом приоритету“ тзв. европског пута Србије, ни резолуције ЕП ни њени потоњи адендуми не само да су политички једнострани и злонамерни, већ су суштински лажни. Њихове велефразе о тзв. вредностима ЕУ само прикривају једну профану политику неодговорне експанзије која, као извршно немоћна, само пропагандно излуђује ионако слабо европско јавно мњење.
