Пише: ЂОРЂЕ МАТИЋ
То је опус без паралеле, опус који није за архиве нити га се може сводити на носталгичне или школске емисије и програме о музичкој баштини. У тим песмама, у тих шездесетак наслова, уписано је много више од музике.
Необичан је случај Јордана Николића. Можда најмање познат и можда најнеобичнији овде.
Једини интелектуалац међу колегама, кроз деценије и епохе – осим што је учио школско певање, он је човек хуманистичких наука који је на Филолошком факултету дипломирао југословенску књижевност и српскохрватски језик.
Фасцинантно је: то име потпуно и искључиво je везано за једну, и то кључну, културу унутар националне културе, везано за песме тога краја. Певач за кога се говори да звучи „аутентично” (ту реч би требало преиспитати код нас, ако и једну), почео је напротив с другога краја, обрнутим путем; родивши се на извору, у Призрену, живећи на извору – парадоксом – био је потпуно удаљен од извора.
Снимао је прво, по моди, грчке песме, снимио чак и „Buongiorno tristezza”, чувеног Клаудија Виле, у Југославији силно вољеног италијанског певача који ће у Сплиту на фестивалу певати Терезиног (и Калођера-Крајачевог) „Нона”, певача с ваљда највећим утицајем од свих на наше забавне теноре, а боме и на покојег народног. Тако и на Јордана кога су у Приштини, где је дебитовао, чак звали „Јордан Наполитанац”. И сам диван тенор, управо белканто тенор, певач који не зна сасвим шта ће с тим инструментом од гласа, он гледа свуда, пева свашта. Пева и народне песме, како друго, с најбољом, с Даницом Обренић, и с непосредном земљакињом Неџмијом Пагарушом – у време док је тако нешто могло.
Тачка обрта без сумње сусрет је с радом и оставштином Миодрага А. Васиљевића, вероватно најзначајнијег српског етномузиколога, човека који, осим што је оставио импресиван број теоријских и педагошких радова, непосредно „теренски” скупљао народно стваралаштво по свим крајевима Србије (чак и шире, по читавој Југославији), записавши и сачувавши огроман број песама. Међу њима и српске песме с Косова и Метохије.
Јордан који је дуго тражио себе, лутао, преко тога непроцењивог блага изгледа да је, тамо касних шездесетих, схватио: непосредни завичај, ту је све. Али ту је све у нескладу: песме у којима је кључ за разумевање толико тога суштинског, најскранутије су. И онда напокон – одлука која се претвара у мисију: од онда снима само косовске песме, највећим бројем по записима самог Васиљевића.
То је опус без паралеле, опус који није за архиве нити га се може сводити на носталгичне или школске емисије и програме о музичкој баштини. У тим песмама, тих шездесетак наслова, уписана је и историја њихове промене, онако као што им се значење мењало како се мењала сама историја. А из тога и разумевање тих песама – од трена кад су снимљене и њихове рецепције тада, преко заборава, до страшног момента њиховог поновног оживљавања и акутности. Она се јавила тек када је месту, поднебљу одакле су песме дошле, култури, пределима, читавом једном животу и читавом једном народу, запретило да нестану из заједничког крила ове земље, у тренутку кад им прети да престану бити њен део.
Знајући заправо мало и слабо тај крај, у нескладу с његовом важношћу по конститутивност, по грађење онога што се зове идентитет, припадност, корени, духовност, ми смо и песме тога краја везали у колективном сећању за нешто што припада пре заједници него цивилизацији. И ту би човек, као кондициониран, помислио одмах на планине високе и претеће, где „џанум, зајде слунце међ две планине” , на „сиве соколе”, на дивљу природу, а кад се сиђе тамо где живе људи, већ је „у село кавга голема”, где су зидови авлија високи, свуда опасност и мрак, где „задунуше сабазорски ветрови”, и све је помисао на сеоца с белим кућицама, и на усамљене манастире.
У песмама које је снимио и извео својим префиним гласом, „гласом као кларинет”, донео је Јордан свет другачији сасвим, свет о којем већина није имала појма. Прво мистериозну, својим засебним печатом обележену мелодику и акордацију, на честе непарне ритмове, мелодије међу најлепшима уопште. Има ли шта тако ефектно као већ увод у „Ајде Јано”, па мелодија чудесна, и онда текст који показује сву разлику менталитета тога краја али и важног дела наше психологије уопште, у том позиву да се раскући и распрода све што се има. А зашто? Тaко! – „само да играмо”. Ребека Вест савршено је разумела управо тај део пишући о нашој психологији.
С друге стране, има ли ишта тако чисто и бело, неукаљано као што је горанска „Маријо, дели бела кумријо”, где на божанствену слаткогорку мелодију „ага” пита Марију:
„Што ти је, Маро, кротко мори ‘одење?
Што ти је, Маро мори, т’ио, мори зборење?”
„Кротки ход” и „тихи говор”, у песми што је сама крхка и танашна као лане, префињена као бреза. Као миметички описујући то „кротко ‘одење”, инструментални увод, како га оркестри свирају, на почетку другог такта прави паузу од једне добе, као да заустављајући музику хоће дочарати тај ход, а слушаоцу, ако зна да чује, зауставити и сам дах, да загрцне од те станке као ошамућен. Не може овај микродетаљ музички и значењски бити случајан. Наш класични теоретичар музике Берислав Поповић, мистично и тачно, каже: „паузе скупљају енергију”.
Најзначајније, и најтеже: и текстови и појмови у њима одједном се мењају и откривају другачије знаковље. Тако „Јевки Замфировки” која „на врата сеђаше и – у књигу гледаше” долази Максим Кујунџија и пита је би ли пошла за њега, али она и даље „у књигу гледаше”.
Tу један пева Ђурђи – „кад сум бил мори Ђурђо, сум шетал, мори Ђурђо, сва наша Србија”, пева да је путовао; ту „Кроз чаршију прође моје Ленче”, а „сокак на каранфил мирише”, ту је „У Призрену зелена јабука” где „три бећара иду” и удварају се; ту се, у можда најлепшој и музици и причи, у песми „Удаде се јагодо” нека Живка Сиринићка удала за Ђорђа Ђаковца, па кад то чуо Мика Призренлија – „кај да се помами”…
Шта је ово све? Девојке „гледају у књиге”, кујунџије и кујунџилуци, путовања, чаршије, сокаци, бећари, кафане, удварања… Први пут постали смо свесни да је постојао живот градски, нестали живот старих градова и призренских, пећких и ђаковичких Срба. Читав један свет.
Како је заболело то откриће кад су се у последњих двадесет година, а као први пут, као расањенима и у неверици, почеле необјашњивим интензитетом да се враћају баш те песме и да се певају упорно, инаџијски, с љубављу, губитничком можда, али љубављу искреном и болном. Јордан Николић глас је који је први пропевао и поставио залог за памћење, не знајући кад је те песме снимао да ће од Косова и Метохије скоро само оне и да остану.
Али било је и других народа, бројнијих и јачих, који су готово нестајали, но памћење се чувало упркос томе, чувало тврдоглаво, несаломиво, из нараштаја у нараштај – кроз реч, кроз запис, предају, завет, и кроз певање, нарочито кроз певање.
Па кад тога света више нема и нема ни нас тамо, да живи макар овако. Док се подсећамо да се Живка Сиринићка удала за Ђорђа Ђаковца. И да памтимо да је било против њене воље: „…мене дали – несу ме питали.”
Док то памтимо, није још готово.
Извор: РТС
