„Нешто између десанта и бомбардовања“ – тако правник Драгутин Ненезић за КоССев описује оно са чиме се последњих недеља суочавају власници викендица, кућа и других објеката на Газиводама. Не говори о физичком бомбардовању, већ о, како каже, „бомбардовању различитим позивима, обавештењима, поступцима, са различитих страна“, због којег људи „често не знају шта да раде“. Док се правна битка породице Јакшић наставља и након рушења хотела „Језеро“, Ненезићев тим сада води нове поступке за породице Ђукић и Ђурић, уз захтеве за привремене мере. Нови рокови, у међувремену, истичу већ 18. и 19. августа, укључујући и објекте у којима људи живе.
„Што се више поступака покрене пред косовским органима, то косовски органи мање знају шта са тим да раде“, каже Ненезић, који са више породица на Газиводама води правну борбу против поступања „Ибар-Лепенца“ и других институција.
После рушења „Језера“, спорови се шире, али се кроз њих отварају и питања катастарских уписа и правног основа по којем „Ибар-Лепенац“ полаже право на земљиште. Ненезић као посебно илустративан издваја случај породице Ђукић: према његовим наводима, њихов упис датира из 1997. године, док је „Ибар-Лепенац“ на тој имовини уписан 2018.
„Врло је велико питање како се у катастру уместо њих нашао ‘Ибар-Лепенац’“, каже.
Ненезић, који је део правног тима породице Јакшић, разговарао је данас са КоССевом након првог рочишта пред Основним судом у Митровици у поступку због рушења хотела „Језеро“.
Посебну пажњу на данашњем рочишту привукла је тврдња „Ибар-Лепенца“ да ово предузеће није извршило рушење хотела „Језеро“ – упркос ранијим јавним изјавама његовог директора Фарука Мујке о акцији рушења и наводима Косовске полиције да је током тих акција пружала асистенцију управо „Ибар-Лепенцу“. Ко је онда рушио, сада би требало да се утврђује и пред судом: сутра следи излазак на лице места са геодетским вештаком, док ће од Косовске полиције и надлежног министарства бити затражена писана изјашњења.
Међутим, случај Јакшић само је један од поступака које Ненезић и његове колеге сада воде због дешавања око Газивода.
„Нешто између десанта и бомбардовања“
Упитан како би некоме ко није правник објаснио шта се тренутно догађа људима који имају имовину на овом подручју, Ненезић користи сликовит опис:
„Фигуративно речено, дешава се нешто између десанта и бомбардовања – у смислу бомбардовања различитим позивима, обавештењима, поступцима, са различитих страна.“
Документација и захтеви, каже, не долазе само од „Ибар-Лепенца“, већ и од других институција, међу којима помиње и Косовошуме.
Резултат је, према његовим речима, ситуација у којој се грађани тешко сналазе у различитим поступцима и роковима.
„Људи често не знају шта да раде, размишљају да ли да у то улазе или не улазе, да ли то има смисла или нема.“
Ненезић, међутим, сматра да правна средства треба користити.
„Мислим да је добро реаговати, јер до сада искуство показује да што се више поступака покрене пред косовским органима, то косовски органи мање знају шта са тим да раде.“
Потом додаје:
„Што више људи користе своја права која су им загарантована косовским Уставом и законима, то је веће демаскирање, у ствари, овог једног провизорног система, ако тако могу да кажем.“
После Јакшића, тужбе за Ђукиће и Ђуриће
Правни поступци сада су покренути и за друге власнике.
„Истовремено су поднете тужбе и за породице Ђукић и Ђурић, које су сада, да кажем, следеће на реду“, потврђује Ненезић.
Искуство са хотелом „Језеро“, који је срушен пре првог судског рочишта, утицало је на то да правни тим овога пута реагује раније.
„Обе тужбе смо овог пута поднели раније, да бисмо избегли ситуацију коју смо сад имали.“
Уз тужбе су поднети и захтеви за привремене мере, односно покушава се да суд реагује пре евентуалног уклањања објеката.
Времена за то, међутим, нема много.
Према информацијама којима располаже Ненезић, један од рокова истиче 18. августа.
„Видећемо да ли ће се 19. и ко ће се појавити да руши. Надамо се да до тога неће доћи, али видећемо.“
Ђукићи уписани 1997, „Ибар-Лепенац“ 2018?
У случају породице Ђукић правни тим је, каже Ненезић, наишао на посебно питање које сада намерава да отвори – како је мењана катастарска евиденција о власништву.
Према документацији којом располажу, Ђукићи имају катастарски упис из 1997. године.
„Значи пре ’99, прилично легитиман“, каже Ненезић.
Са друге стране, према његовим наводима, „Ибар-Лепенац“ је на тој имовини уписан 2018. године, на основу одлуке косовске владе из 2009. године која се односила на имовину јавних предузећа.
„Ако јесу били уписани, значи да је неко њих обрисао и свесно уписао ‘Ибар-Лепенац’, што исто доста, овако, кривично-правно може да се санкционише“, каже.
Ненезић истовремено прави ограду да тек треба прецизно утврдити шта се догађало са уписима у косовској катастарској евиденцији.
Ипак, за документ из 1997. тврди: „По свим косовским прописима [је] валидан. Дакле, не може се оспоравати ни на који начин.“
„Врло је велико питање како се у катастру уместо њих нашао ‘Ибар-Лепенац’.“
Два катастра и неусаглашене евиденције?
Овај случај Ненезић смешта у шири проблем имовинских евиденција на Косову.
„Постоје два катастра. Постоји српски катастар, постоји косовски катастар.“
Између њих постоје неусаглашености, док је Агенција за упоређивање и верификацију имовине формирана управо ради њиховог решавања.
Ненезић њен досадашњи учинак оцењује изразито негативно, тврдећи да „катастрофално функционише, ако уопште можемо да кажемо и да функционише“.
Међутим, наглашава да неусаглашене евиденције саме по себи не могу бити правни основ за уклањање нечијег објекта.
„Није нормална ствар, али за Косово је нормална ствар да постоји неусаглашеност између српске и косовске катастарске евиденције, али то свакако није разлог који даје било какав вид правног основа за овакво поступање.“
„Ако сматра да је власник, нека покрене спор“
То је и једна од централних правних замерки које Ненезић износи на поступање „Ибар-Лепенца“.
Чак и уколико ово јавно предузеће сматра да полаже право на земљиште, тврди, пут до преузимања поседа морао би да води преко суда.
„Он треба да покрене спор, па на основу исхода тог спора, ако победи у њему, захтева исељење и тако даље, а не да једноставно дође и сруши све пред собом, па после накнадно министарство донесе неко решење којим ће то да озакони.“
У случају породице Јакшић, правни тим управо оспорава и документацију која је уследила након рушења „Језера“.
Ненезић тврди да је Инспекторат Министарства животне средине донео „нека ретроактивна решења о рушењу“, те да су она, како каже, била насловљена на Александра, а не на Јордана Јакшића.
На та решења поднете су жалбе.
Према Ненезићевим речима, само у случају Јакшића сада се води један судски спор и два управна поступка – због решења о рушењу и решења о казни. Најављује и даља обраћања инспекторатима, као и могућност додатних кривичних пријава, док је једна против директора „Ибар-Лепенца“ Фарука Мујке, каже, већ поднета.
„То ће бити један солидан број поступака који се води само за један објекат.“
Резала: Рокови и за породичне куће и сеоску салу
Док се правна битка за „Језеро“ наставља након његовог рушења, у другим случајевима покушава се управо да се уклањање спречи пре него што се догоди.
Ненезић посебно издваја Резалу.
Мештани овог села претходно су добијали захтеве да доставе документацију о својој имовини, а сада су, према његовим информацијама, поједини добили и позиве за исељење.
„То укључује, осим оне сале сеоске, и неколико кућа, углавном породице Гаљак.“
Рокови у овим случајевима истичу 18, односно 19. августа.
Тиме се, према Ненезићевој оцени, мења и природа онога што се догађа око Газивода.
„Сад имамо већ случајеве породичних кућа. Није само ствар викендице, неких привремених објеката за привремени боравак.“
„Много постоји људи који стално ту бораве и живе током целе године.“
Може ли низ поступака да заустави рушења?
Ненезић се нада да би управо правни поступци који се сада покрећу могли макар да успоре или зауставе даље уклањање објеката док се не утврди коме имовина припада и шта институције имају право да предузимају.
„Идеално, нека количина тих поступака и оно све што у њима излази на површину у смислу непознавања права и погрешног и незаконитог поступања ‘Ибар-Лепенца’ и свих других органа, идеално би требало да заустави рушење на језеру.“
Ипак, не крије резерву:
„Не верујем да су превелике шансе за то, али оне постоје.“
За њега би краткорочно решење било да се уклањања зауставе док се не разреше имовински спорови, док би дугорочно требало регулисати статус објеката и власништва.
„Да се генерално ‘Ибар-Лепенац’ не понаша као неки самовласни, апсолутни власник језера и земље око њега, јер он то заправо и није.“
„Ово већ задире у право на дом“
Ненезић управо долазак поступака до породичних кућа види као границу иза које читаво питање добија додатну димензију.
Према његовим речима, више се не ради само о викендицама и објектима за повремени боравак, већ и о људима који на овом подручју стално живе.
Зато оцењује да акције сада „немају више само карактер чишћења језера од неких квази, назови илегалних објеката“.
„Већ задире у нека људска права, право на дом и тако даље, која су, мислим, загарантована свуда, па би требало да буду и на Косову.“
„Ако нису, онда се поставља питање чему овакав поредак.“
