Енвер Хасани у ауторском тексту анализира разлику између „неуставног” и „вануставног” стања и оцењује да су институције ушле у фазу у којој се више не поштују основни уставни параметри, укључујући одлуке Уставног суда и Пословник Скупштине. Он упозорава да би непоштовање уставних правила могло додатно продубити постојећу кризу и износи предлог за повратак институција на уставне колосеке.
Извор: Газетаеxпресс (Текст је изворно преведен са албанског осим наслова и антерфилеа који су прилагођени)
Н.Т.: Када би у Кривичном законику постојала одредба која предвиђа као кривично дело неизвршавање одлука Уставног суда, као што је то случај у неким земљама, са високим степеном сигурности могао бих да предвидим који би пут изабрали господин Курти и његови подређени.
Основна терминолошка појашњења
Лаику ове две синтагме из наслова овог текста могу изгледати као таутологија, односно као сувишне речи које понављају исту ствар. Међутим, није тако.
Лаику могу изгледати таутолошки не само изрази „неуставно стање” и „вануставно стање”, већ и изрази који су са њима повезани, односно „противуставно стање” и „стање које није у складу са Уставом”. Међутим, ово нису синоними, јер је реч о концептима који описују различите ситуације у савременом конституционализму и који, у садашњим околностима, могу прецизно описати стање у којем се Косово налази.
Као и у свакој другој области, и у уставном судству постоје параметри којима се мери стање уставности у једној земљи и које користе чувари устава.
Параметри уставности
Ни у једној европској земљи, да не идемо даље, не постоји само један уставни параметар, било да је он садржан у једном кодификованом тексту, као што је национални устав, или распоређен кроз различите текстове и државну уставну праксу. Један од најпознатијих случајева у том погледу јесте Француска.
У француском уставном праву, „принципес фондаментауx рецоннус пар лес лоис де ла Рéпублиqуе” (ПФРЛР) – основни принципи признати законима Републике – јесу принципи којима се признаје уставна вредност, иако нису изричито наведени у Уставу из 1958. године. Њихова основа налази се у Преамбули Устава из 1946. године, на коју упућује Преамбула Устава из 1958. године. Основни случај у том погледу јесте одлука Цонсеил цонститутионнел од 16. јула 1971. године, „Либертé д’ассоциатион”, у којој је слобода удруживања призната као ПФРЛР.
Ова одлука имала је изузетан значај, јер је ојачала концепт „блоц де цонститутионналитé”, чиме је уставна контрола у Француској почела да се заснива не само на тексту Устава из 1958. године, већ и на другим изворима и принципима уставне вредности.
Ова пракса постоји у свим европским земљама, са или без посебног уставног судства, укључујући Косово и земље у његовом окружењу. Дакле, реч је о пракси према којој не само текст националног устава, већ и други уставни текстови, извори и пракса служе као параметри за оцену уставности.
У случају Косова, као што се види из одлука Уставног суда, поред Устава Косова, као параметри се користе и различити секторски закони, Пословник Скупштине, мишљења и ставови Венецијанске комисије, различити међународни инструменти и документи, пракса других европских уставних судова и шире, као и други релевантни извори. Ови параметри се користе, како каже мој пријатељ Марк Ташнет, познати професор уставног права на Харварду, да би се потврдили, оборили или преиспитали одређени ставови националног уставног права. Косово и пракса Уставног суда нису изузетак.
Вануставно стање на Косову
Пошто смо појаснили ове концепте и ситуације које они обухватају, можемо прећи на суштинску разлику између данашњег уставног стања на Косову и сваке друге уставне ситуације која се до данас појавила.
Да би се разумео значај уставних параметара, из свега што је горе речено произлази да свако ко изађе и говори о пресудама Уставног суда најпре мора да их прочита, а потом да разуме упућивања која оне садрже на друге уставне параметре релевантне за ситуацију која се коментарише. Не сумњам ни најмање да се, у огромној већини случајева, коментари дају а да релевантне пресуде Уставног суда уопште нису прочитане, а камоли референтни параметри на којима се оне заснивају.
Ситуација у којој се налазимо није изузетак: реч је о коментарима о неуставном стању, заснованим искључиво на народној логици „језика од теста”, којем се може дати било какав правац, док је готово месец дана Косово ушло у потпуно вануставно стање, односно у ситуацију у којој се више не поштују основни параметри Устава Косова, нити одлуке његовог чувара.
То је тако из једноставне чињенице, општепознате и лако проверљиве за свакога, да су прекршени основни параметри на основу којих се мери уставност, пре свега одлуке Уставног суда из последње године и Пословник Скупштине Косова. Овај последњи има непосредну уставну вредност у уређивању парламентарног живота на Косову. Уставни суд је годинама потврђивао уставну природу одредби Пословника Скупштине Косова у више пресуда, почев од периода када је аутор ових редова био његов председник. Непоштовање овог Пословника производи непосредне уставне последице по функционисање парламентарног живота на Косову.
Зашто је то тако?
Ово стање произлази из једноставне чињенице да је актуелна власт континуирано оспоравала одлуке Уставног суда, не рачунајући овде ни ад хоминем нападе на судије чувара Устава Косова. Власт је то оспоравање чинила на два начина.
Прво, кроз реинтерпретацију сваке одлуке Уставног суда од стране самог шефа извршне власти и његових подређених, али и кроз правнике лакеје, који су у зрелим годинама прихватили да играју улогу мајмуна потврђујући, „језиком од теста”, званичне ставове актуелне власти.
Друго, кроз примитивно игнорисање одлука Уставног суда од стране шефа извршне власти, његових подређених и горепоменутих лакеја, позивајући се на догматско и текстуално тумачење уставне норме и, сходно томе, занемарујући сваки други релевантни уставни параметар, осим чистог текста норме.
Они који макар мало знају о уставном судству јасно разумеју да је чисто текстуално тумачење у уставном праву један од најсигурнијих путева ка хаосу и анархији. Ово посебно важи када се такво тумачење врши уз помоћ ЦхатГПТ-а, као што се догађа у огромној већини случајева.
Свако државно деловање или неделовање које се заснива на догматском тумачењу текста Устава Косова отвара пут да се неуставно стање измакне контроли и да се створи вануставно окружење; односно, ствара услове да се неуставно стање претвори у вануставно стање.
То се, заправо, и догодило на Косову. Све до сертификовања последњих изборних резултата постојало је јасно и изражено стање континуиране неуставности, било кроз непосредну несагласност са Уставом Косова, као што је случај истовременог обављања функција посланика и министра, било посредно, кроз занемаривање уставних параметара утврђених у одлукама Уставног суда и других стандарда савременог конституционализма. Овде, између осталог, спадају распуштање Скупштине Косова пре него што је завршена њена конституција, прекорачење рокова за конституисање Скупштине према утврђењима из одлука Уставног суда и тако даље.
Таква неуставна ситуација је, на крају, достигла врхунац и потпуно изашла из уставне контроле када је госпођа Албулена Хаџиу положила заклетву као посланица и истовремено наставила да обавља функцију вршиоца дужности председника Републике. Исто је учинио и господин Курти, који је тог дана, заједно са госпођом Хаџиу, наставио да остаје у противуставној ситуацији у којој се без прекида налази већ две године.
Међутим, потпуно је другачија уставна ситуација када шеф државе у целости изгуби свој уставни легитимитет, као што се, према овом аргументу, догодило са госпођом Хаџиу. Разлог је једноставан: функција шефа државе, било да се обавља са пуним уставним мандатом или у својству вршиоца дужности, представља основни орган легитимисања великог дела других државних институција на централном нивоу, које представљају лице државе као субјекта унутрашњег и међународног права, почев од Владе.
Ово потпуно удаљавање од Устава Косова и од сваке уставне контроле имао сам у виду када сам, пре готово два месеца, за КосоваПресс, а потом и у емисији Рубикон Клан Косова, рекао да вршилац дужности председника Републике мора увек бити ди нуово шеф државе, уверен да ће господин Курти свој отпор према Уставу Косова, у функцији сопственог хаотичног популизма, довести до граница апсурда.
Размере вануставног стања
Тренутно земља нема шефа државе ни у једном од својих уставних облика. Ниједна одлука госпође Албулене Хаџиу не може се, са становишта уставности, оценити другачије него као потпуно неуставна. Међутим, правне последице ових одлука, у мери у којој задиру у уставни поредак, могу и морају бити конвалидиране, како актуелна вануставна ситуација не би прешла у још драматичнији степен. То је управо она врста стања коју је Карл Шмит описивао када је тврдио да се воља националног политичког јединства може изразити кроз непосредне форме, укључујући акламацију, док се у његовим ауторитарним разматрањима, након доласка нациста на власт, и кроз лидера који тврди да отелотворује вољу народа. У таквом контексту, лидер се представља као онај који артикулише политичку одлуку са конститутивном снагом.
Пошто се то, срећом, на Косову не може догодити из много разлога, онда мора важити претпоставка непрекидног постојања шефа државе, али не у личности госпође Албулене Хаџиу, већ у личности новог председника Скупштине Косова. То је био и мора остати уставни и државни разлог који данас треба да руководи политичке одговорне, ако не желе да оправдају основну идеју господина Аљбина Куртија, која отворено има за циљ да Косово изведе изван сваке уставне контроле. Вршилац дужности председника, што је јасно онима који желе да очувају уставни поредак, има само још једно легитимно уставно овлашћење: расписивање нових избора, уколико се не постигне избор председника са пуним уставним мандатом. Све ово мора се догодити након спровођења последње одлуке Уставног суда.
Ово данашње стање без шефа државе створио је господин Аљбин Курти и оно је било јасно још од дана сертификовања последњих изборних резултата. Он је то јасно ставио до знања већ на почетку, изјавивши да ће бити де ново проглашен за шефа извршне власти од тадашње вршитељке дужности председника Републике, односно од стране госпође Хаџиу. Овај произвољни и неуставни став јавно је образложен потпуним игнорисањем последње одлуке Уставног суда, уз стално произвољно позивање на ранију праксу и на догматско тумачење, „језиком од теста”, Устава Косова.
Разуме се, било је и лакеја власти, познатих по свом дубоком незнању готово у свакој правној области, а још више по томе што лажу да су универзитетски професори, који су оспоравали релевантност пресуде последње одлуке Уставног суда, а да уопште нису знали шта значи реч „вердикт” у уставном суђењу.
Како се вратити на уставне колосеке?
Актуелно вануставно стање представља црну мрљу за земљу или, како га је окарактерисао један угледни косовски правник, пуч изведен без употребе кинетичке силе.
Ипак, морам да одем даље од констатовања актуелног стања, како не бих остао само у улози критичара.
Излазак из овог стања је једноставан, али само уколико постоји воља да се врати на уставне путеве. Ако та воља постоји са стране власти, онда она мора одмах да почне са спровођењем последње одлуке Уставног суда и да заврши конституисање Скупштине Косова. Након тога, актуелна власт, која несумњиво сноси главну одговорност за стварање овог вануставног стања, мора на дневни ред ставити избор председника Републике, у складу са вердиктом Уставног суда израженим у ставу 162 његове последње одлуке.
Ако председник не буде изабран, онда треба ићи на нове изборе и управо ту долази тренутак када се земља враћа на уставне колосеке, иако са јасном неуставном природом посредног карактера, у којој госпођа Албулена Хаџиу, будући да губи посланички мандат, расписује наредне изборе.
Ако госпођа Албулена Хаџиу декретом именује господина Аљбина Куртија за шефа извршне власти, онда се вануставно стање још више продубљује, јер иста особа не може истовремено обављати функцију председника Скупштине Косова, мандат посланика Скупштине Косова и дужност вршиоца дужности председника Републике. У тренутку када неко положи заклетву као посланик, пер цонститутионем, он губи сваку другу јавну или државну функцију. Ово стање не може бити поништено све док траје посланички статус.
Управо из тог разлога Пословник Скупштине предвидео је могућност да, у одређеним случајевима, полагање заклетве посланика буде обављено и након конститутивне седнице. То је требало да уради и госпођа Албулена Хаџиу, односно да заклетву положи касније. У неким земљама такво питање уређено је непосредно уставом или законом; код нас је оно уређено интерним правилима Скупштине Косова.
Видећемо који ће пут изабрати господин Аљбин Курти: наставак агоније постојећег вануставног стања или његов повратак на уставне колосеке, макар и тако што ће наставити да обавља функцију вршиоца дужности шефа извршне власти Косова на очигледно противуставан начин.
Када би у Кривичном законику постојала одредба која предвиђа као кривично дело неизвршавање одлука Уставног суда, као што је то случај у неким земљама, са високим степеном сигурности могао бих да предвидим који би пут изабрали господин Курти и његови подређени. Док се то не догоди, како каже Џон Миршајмер у потпуно другачијем контексту: „Wелцоме бацк то тхе футуре.”
Аутор је први председник Уставног суда Републике Косово и професор међународног права и међународних односа.
