„Саветује се да ограничите путовање на непосредну област вашег пребивалишта и да избегнете путовање до радног места и школа ако ваша рута пролази кроз погођена подручја, јер можда нећете бити у могућности да на време стигнете на одредиште“ јављају из Америчке амбасаде у Приштини. У њему се још додаје да особље Владе Сједињених Америчких Држава „избегава сва непотребна путовања у близини демонстрација и да шеснаестог септембра не шаљу децу у школу због очекиваних проблема у саобраћају.“
Јасно је да се спрема нека опасност, која се нежно зове „проблем у саобраћају“ – али је некако, још јасније да се у центру ове америчке поруке налазе деца, и то америчка.
Елем, аутор овог писанија се налази „у сукобу“ са децом из свог насеља у Грачаници. Она играју фудбал у његовом дворишту, а мали Ђоле, снажног шута, отреса последње шљиве на травњак. Узалудно покушава да им каже да је трешња остала без лишћа, да „фудбалски терен“ мора да се коси, да се „храни“ трава, да не може тако…А онда је прекјуче на његова врата дошла „делегација“ којој се придружила и Невена, што најчешће стоји на голу. Устао сам из поподневног дремежа, спреман да кренем у обрачун, лажно намрштен, гунђам и наричем за травом и дрвећем. Међутим, разлог њиховог доласка није игра.
„Извините, чика Живојине, дошли смо да вас питамо шта ће бити у среду?“ Ништа ми није јасно и кажем: „Терен мора да се опорави!“ Ћуте, а онда кажу „биће демонстрације, хоћемо ли ићи у школу?“ Тог тренутка све се променило, и почели су одговори: „Вероватно хоћете, али морате да пазите шта се дешава на путу и да гледате ко пролази…“
„Знамо то, ево и јуче су нешто викали“, каже Лука. „Да, да – ви знате све“, гласно размишљам, а онда ме дотукло питање: „Хоће ли нам упадати у куће?“ Све се срушило у трену, и наш „сукоб“ око травњака, и разлика у годинама, и познати став: „То су деца, лако је њима, несрећа је негде далеко од њих.“ Осећам да ми верују, да им прија мој намћорлук, и да морам да их смирим. Како да ублажим ово страшно питање непримерено њиховом школском узрасту, како да му обесмислим оштрицу, како да му нађем узрок и почетак? „Дакле, основна ствар је: слушај шта кажу родитељи!“, готово узвикујем. Знам, родитељи су исто деца гета. И баке и деке знају да су демонстрације мењале њихове животе и да је –кад буду крваве улице и поломљен град – једнима увек било боље, а другима се повећавао бесмисао и несигурност. Јасно је откуд питање: „Хоће ли нам упадати у куће?“
Међутим, овог шеснаестог септембра ни деца свемоћне Америке чији родитељи граде демократско Косово не смеју у школу. Неће ићи у школу деца и унуци оних који су, у највећем делу, направили овај систем. Они су ту најчешће неколико година, у срцу Приштине, једног великог града, у школама и вртићима за странце, у домаћим слободним установама. Њихове породице и амерички систем су, уложили милијарде долара, политичку, војну и економску подршку у „нову реалност на Косову“.
Да ли је ико икада упитао где су српска деца, имају ли град, имају ли прилику да виде ишта изван гета? С друге стране, америчка деца у Приштини, у школи или вртићу, на универзитету, никада неће срести ниједно српско дете.
Кад се овако плаше америчка деца, шта је са српском децом чији родитељи не памте град, чији је живот, двадесет седам година, обележен могућношћу да вам неко упадне у кућу, да вам је руши као данас око језера Газивода? Родитељи ове деце су научени да се у тржним центрима и продавницама, које већински држе Албанци, ћути на матерњем језику, да се добро пази има ли ћирилице на мајици и шта на њој пише… Шта кажу они чији живот је, на сличан начин, обликовао пројектовани хаос, страхови и психологија коначног обрачуна? Шта мисли онај чији су најрођенији нестали на улицама свог вољеног града?
„Реакције страних мисија указују да или имају кредибилне обавештајне податке да се спремају масовне демонстрације и нереди косовско-метохијских Албанаца, поводом најављеног изрицања пресуде Тачију и осталима у Хагу, или да западне мисије на КиМ, у некој врсти кондоминијума, подизањем тензија, синхронизовано покушавају да изврше притисак на судско веће, не би ли исходили пресуду која је политички прихватљива. С друге стране, како се пресуда не доноси истога дана када се и објављује, основано је претпоставити да се за пресуду сазнало и да је реч о кредибилној најави озбиљних нереда, тако да конкретно саопштење дипломатске мисије САД у Приштини, треба веома озбиљно схватити“, каже за ,,Политику“ проф. др Душан Челић, председник Управног одбора Координације српских удружења породица несталих и убијених у ратовима на простору бивше Југославије.
Да ли ове тачне речи означавају методе којима се обесмишљава живот, рецимо деце, да ли у мрежи саграђеној на неправди и бомбама има заштићених, да ли хаос као основни покретач промена на Косову и Метохији може бити контролисан институцијама, заустављен разумом и смислом?
Одговор је очигледно негативан, а кратки пут од врхова светске моћи и силе до страха српске деце у гету и до страха америчке деце у Приштини показује да се демократија није догодила и да зло никад неће моћи да има лице слободе.
(Политика, 15.9.2026.)
