Српски глумци и драмски умјетници су, част изузецима, најгори сој овог народа. Људи који су од сопствене заједнице добили огромну друштвену моћ, препознатљивост и значај, не само да нису учинили готово ништа да то указано повјерење врате и својим радом допринесу српској култури, већ су, напротив, учинили све да постану саучесници у понижавању сопственог народа. Постали су најбољи сарадници оних чији је коначни циљ свођење српске културе на најпримитивнији могући ниво.
Када се појавио пропагандни материјал – лишен готово било каквих озбиљнијих умјетничких карактеристика – опскурне фигуре Анђелине Џоли, под називом „У земљи крви и меда“, у којем су Срби приказани као неандерталци, уз полуретардирану интерпретацију ратних сукоба у БиХ, поједини српски глумци су без оклијевања прихватили да буду дио тог пројекта. Тада су све спремно оправдавали фразама како „о свему треба отворено причати“ и како се „српски злочини не смију крити“.
Слично се поновило и са филмом „Quo Vadis, Aida?“, који, руку на срце, није таква сплачина као остварење Анђелине Џоли. Међутим, без обзира на то што је посједовао одређену умјетничку вриједност, његова шира политичка функција била је више него очигледна: учврстити одређени наратив о Сребреници и Србима и претворити један историјски догађај у средство за трајно морално жигосање читавог народа.
Један од свијетлих примјера тада је био Небојша Глоговац, који је одбијао да глуми у филму који ће српски народ приказати као злочиначки. Један од таквих је и Александар Берчек, који се грозио оних који све представљају као лоше и безнадежно. Данас тај свијетли примјер носе они који глуме у овом филму, а који одбијају да учествују у политизацији истог и да упадају у замку подјела на овако важном питању. Свако би требао да се води оним што је рекла Катарина Радивојевић, а то је да постоје ствари које су изнад Александра Вучића и студената. А не треба заборавити да је управо она подржала студенте, али на овом питању није жељела да се бави политичком агендом.
Наравно, сваки умјетник има право да глуми гдје год жели и, прије свега, да има сопствени став. Нико му то право не може и не треба одузимати. Али управо зато постаје симптоматично када су сви ти пролетери „помирења“ и дежурни заговорници „суочавања са прошлошћу“ увијек први у реду и најгласнији онда када треба подржати или оправдати дјело које Србе приказује кроз већ унапријед задату политичку матрицу.
Када се, међутим, појави српски филм који говори о страдању нашег народа, о његовој историји или о злочинима почињеним над Србима, тада се одједном мијењају критеријуми. Тада се у свему напречац проналази политика, а умјетност проглашава јефтином пропагандом. Наједном се све сагледава кроз призму „достојанства“, па се измишљају приче о „политизацији филма“, како би се у сопственим очима испало узвишено и морално супериорно, док се све остало оставља у каљузи наводног примитивизма.
Парадокс је утолико већи што они који највише критикују „политизацију историје и културе“ управо највише доприносе њиховој политизацији. Њихови свјетоназори су искључиво политички обојени, а њихово поимање прошлости, садашњости и будућности готово увијек функционише кроз идеолошку призму. Проблем, дакле, није у томе што политика улази у културу, већ у томе што се политизација културе прихвата само онда када одговара одређеном идеолошком обрасцу.
То се можда најбоље види и данас, током промоције филма „Златни рез ’42: Дјеца Козаре“ великана Лордана Зафрановића. Сувишно је и говорити каква је срамота тих „достојанствених“ умјетника што се током протеклих пола вијека нико од њих није сјетио да сними филм о Јасеновцу, већ је морао да дође редитељ из Хрватске како би на платно преточио сценарио Арсена Диклића.
А када се филм коначно појавио, на сцену ступа добро увјежбана тактика.
Будући да филму не могу оспорити умјетничку вриједност, ауторову генијалност, нити могу употребити изговор о „сарадњи са режимом“ – као што су то дјелимично чинили у случају „Даре из Јасеновца“ – одлучили су да од свега направе циркус. Потпуно је легитимно изразити неслагање са влашћу кроз бојкот. Али ако су заиста толике величине, ако заиста толико дубоко разумију историју и ако им је толико стало до „суочавања са прошлошћу“, онда би своју величину показали управо присуством на промоцији тог филма. Поготово ако већ у њему нису жељели да глуме и ако током претходних педесет година нису сами снимили филм о Јасеновцу.
Наставиће они да вам бесједе о суочавању са прошлошћу и да се детаљно згражавају над ужасима нацизма и фашизма. Али њихов антифашизам траје тачно до оног тренутка када треба проговорити о српским жртвама. А Јасеновац јесте један од најстрашнијих симбола усташког система терора и нацифашизма на овим просторима.
Нека зато остане забиљежено да постоји толико страшно мјесто и толико дубока рана, коју су српски глумци успјели да сведу на ниво дневне политике. Нека остане забиљежено и да су они који деценијама најгласније говоре о култури сјећања, када је коначно дошао тренутак да се проговори о једном од највећих страдања српског народа, пронашли разлог да одсуствују. А шта је од тога бешчасније?
Дуго се о голготи српског народа ћутало. Покушаји да се истина пробије систематски су гушени од стране истих оних духовних и политичких наследника који су у Другом свјетском рату били на супротној страни. Али окупатор је кроз историју увијек имао своје сараднике међу Србима — не у маси, али увијек довољно гласне, видљиве и употребљиве.
Ту долазимо до суштине.
Српски глумци су постали пјешадија те идеолошке издаје. Постали су прва линија фронта процеса који дугорочно води ка коначном самопоништавању и самоунижавању сопственог народа. Не зато што сваки од њих нужно има исту политичку идеју, нити зато што сваки од њих свјесно ради на истом циљу, већ зато што су прихватили улогу културне елите која је спремна да сопствени народ посматра искључиво кроз туђе идеолошке и политичке наративе.
Тај аутошовинистички рефлекс постао је готово искључиво српски феномен. Док су поједини српски интелектуалци и глумци у случају филма „Quo Vadis, Aida?“ лицемјерно патетисали како би његово приказивање било „љековито за наше друштво“, у Хрватској данас нећете наћи критичну масу ни глумаца ни културних радника који ће изаћи и рећи да би приказивање Зафрановићевог филма о Јасеновцу било љековито за њихово друштво.
Умјесто тога, оспоравање сопствене културе и историје остаје резервисано готово искључиво за српску елиту.
За то вријеме, Лордан Зафрановић – човјек који није из српског народа – достојанствено је издржао све притиске, нападе и оспоравања, не обазирући се на хајку и не посустајући у својој умјетничкој и људској мисији.
А они који су деценијама живјели од овог народа и његове културе данас немају ни толико елементарног поштовања и моралног интегритета да барем дођу на промоцију тог истог филма.
И управо у томе лежи највећи парадокс.
Од оних који непрестано траже да се Срби суочавају са прошлошћу најмање што се може очекивати јесте да и сами буду спремни да погледају у њен најстрашнији дио. Ако већ захтијевају од сопственог народа да прихвата туђе интерпретације сопствене историје, онда би бар једном могли показати спремност да саслушају и сопствену причу.
Јер народ који не смије да исприча причу о сопственим жртвама не живи у култури сјећања. Он живи у култури наметнутог заборава.
А Јасеновац није дневна политика. Јасеновац је мјесто сјећања. И завјет.
Александар Стојановић за Компасинфо
