Покрет за одбрану Косова и Метохије

Димитрије Богдановић: Срби и Албанци у доба турске инвазије (1986)

За развој односа између српског и албанског народа од великог су значаја крупне политичке промене на Балкану до којих je дошло распадом српског царства после Душанове смрти [1355], учвршћивањем Турака Османлија на Балкану и њиховим победама на Марици [1371] и Косову [1389], као и борбом српских и албанских земаља за опстанак, која сe завршава поразом и коначним падом у османлијско ропство током друге половине XV века. Судбина косовске области, очигледно, зависи у свему томе од околности које су у правом смислу речи од светско-историјског значаја.[1]

У раздобљу од смрти цара Душана до маричке битке, за непуних шеснаест година, оцртала сe у јасним обрисима нова политичка карта српског царства. У борби око наслеђа престола, Душанов полубрат Симеон, по мајци Палеолог, прогласио сe за цара 1356. и коначно из јединствене државе издвојио грчке и албанске области на крајњем југу, у Епиру и Тесалији. Са својом феудалном властелом, грчком, српском и албанском, владао je територијом од Валоне до Коринта и Олимпа, престоница му je била у тесалијској Трикали. У средишњим и источним деловима царства – Македонији, Јужној Србији и Тракији образовале су сe две снажне области браће Мрњавчевића, Вукашина и Угљеше, првога са титулом краља – као савладара и потенцијалног наследника Урошевог у Прилепу, а другог као деспота, уз царицу-мајку Јелену, у Серy. Између Симеонове области и Мрњавчевића уденуо сe великаш Хлапен [око Бистрице-Алијакмона], а према Бугарској у североисточној Македонији севастократор Влатко [1365-1371]. Северно од Вукашинових земаља, у сливу трију Морава, формирала сe област Лазара Хребељановића. Западно од те области, дуж читаве границе Босне од Јадрана до Саве, углавном у сливу горње Дрине, пружала сe област моћнога великаша Војислава Војиновића, коју по његовој смрти [1363] наслеђује Никола Алтомановић. У Зети сe од шездесетих година ојачавају Балшићи. Између Лазара и Николе Алтомановића нема пријатељства; сукоб je решен поразом Алтомановића [1373], што погодује не само уздизању Лазара него и успону још једног, за потоњи развој догађаја важног рода Бранковића. У међувремену, 1371. године, офанзивна акција Мрњавчевића према Турцима завршава сe српском катастрофом код Чрномена [Чирмена] на Марици, чиме су широм отворена врата турском продору ка централној балканској области.

Положај албанских земаља у процесу распада српског царства веома je неодређен. Разликује сe ситуација јужне, средње и северне Албаније. Јужна Албанија дели судбину Симеоновог епирско-тесалијског “царства”. За своје учвршћење у Епиру Албанци имају да захвале Србима: прву велику епирску миграцију Албанаца подржао je цар Стефан Душан, за царства долазе до моћи албански феудалци, сепаратно царство Симеона Палеолога спречава потом византијску рестаурацију и потискивање албанског елемента из Епира. Северна Албанија je интегрални део Зете, где су сe сударали интереси српске и албанске властеле са млетачким плановима за присвајање читаве источне јадранске обале. Балшићи, истина, не успевају да обухвате и простор средње Албаније, али сe ипак учвршћују у доњој Зети и северној Албанији, са престоницом у Скадру све до 1393. Средња Албанија je, најзад, тачка укрштања и судара свих балканских и многих ванбалканских планова, али и са најјасније израженим покретом за формирањем сопствене феудалне албанске државе.

Драч je кроз цео средњи век изузетно важна стратегијска тачка Балканског полуострва, што сe огледа и у необичној чињеници да je током четири века, од 992. до 1392. године, тридесет два пута променио господара.[2] Он je не само упориште и ослонац византијске власти у раздобљу реокупације Балкана [X-XI век] него и тачка продора латинског света на византијско-словенски Балкан од времена норманске инвазије [1082-1085] Драч je са својом широм околином, а то ће рећи – са језгром Албаније, главни мостобран на југоисточној обали Јадрана и полазна тачка за операције старим римским путем ка Охриду, Солуну и Цариграду. То сe у много озбиљнијем виду и већем опсегу понавља у току XIII века. Краткотрајна власт Млечића [1205] само je наговестила интерес Венеције у овој области, који ће тек касније доћи до пуног изражаја [XIV-XV век]. Епирска власт у Драчу, као и привремена српска власт у тој области, са своје стране, указале су на ово подручје Албаније као на зону преплитања и сукоба јужних и северних суседа. Читав сe однос до крајности компликује у XIII веку обновљеним присуством Запада: откако je напуљски краљ Манфред [Хоенштауфен] са кћерком деспота Михаила II добио у мираз Валону, Берат и Драч [1258], борба за Драч и Средњу Албанију добија европски карактер. У Драчу сe коначно учврстио Карло Анжујски, брат француског краља Луја IX [1272], који je освојио шири простор албанских земаља, са градовима Кројом, Бератом и Валоном, као и острвом Крфом, те сe прогласио за краља “Краљевине Албаније” [Regnum Albaniae]. Од тада настаје сложена борба са променљивом срећом за поједине стране у сукобу. Анжујце, Грке [Епироте односно Византинце], Србе, али у свему томе остаје као трајни корисник овог обједињавања албанска властела. Тако долази до уговора Луја, сина напуљског краља Роберта, са албанским деспотом Андријом II Мусакијем у Драчу 1336, а већ 1338. помиње сe и Тануш Топија, велики властелин у области између Мата и Шкумбе, као подложник Анжујаца. Породица Топија показаће сe потом значајнијом од других, такође доста осамостаљених албанских феудалних родова као што су Мусаки, Матаранге, Дукађини. За име Карла Топије везан je и први озбиљнији покушај успостављања албанске власти у Драчу на темељима анжујске Краљевине Албаније, но сада као заиста албанске државе [1359-1388].

Нестабилно стање на албанском простору у другој половини XIV века навукло je овамо, коначно, две моћне силе. То су Турци и Венеција. После маричке битке скоро све области у Македонији и Тракији падају под власт Турака било непосредно, као градови Сер, Верија и Солун, или у вазалном статусу – као земља Вукашинових синова Марка и Андрије у западној, а браће Драгаша [Константина и Дејана] у источној Македонији. Тако je са источне стране, према Македонији, Албанија била сасвим незаштићена од турске инвазије. На путу османлијске инвазије, међутим, пре сваке комбинације са Албанијом, нашло сe ново, оснажено језгро српских земаља. Без обзира на то што историјска наука још није до краја разјаснила државноправни положај кнеза Лазара, као српског владара међу другим обласним господарима, те немамо сасвим одређен одговор на питање колико je Лазар после смрти цара Уроша [децембра 1371] легитимни наследник немањићке династије, чињеница je да сe ново окупљање српских земаља извршило око Лазара као “самодржавног господина свих српских земаља”.[3] Пред Турцима сe, дакле, нашла српска држава кнеза Лазара и његовог зета Вука Бранковића у моравској и косовској области, са Балшићима у позадини даље на западу, а још даље у том правцу са Босном краља Твртка I Котроманића, крунисаног “круном светога Саве” у Милешеви 1377. Први напади на Лазареву Србију нису успели, али сe одлучујућа битка догодила на Косову 15/28. јуна 1389; далекосежне последице српског пораза у овој бици осетиле су сe до краја тек у току следећих деценија. Против удружене српске војске кнеза Лазара, Вука Бранковића и Влатка Вуковића из Босне наступила je турска војска са помоћним трупама малоазијских емирата, вазала Константина из Македоније, као и Грка и Албанаца из Епира и Тесалије [4]

Област Косова у раздобљу дезинтеграције царства није ни сама била јединствена, нити стално у поседу једног господара, али je веома чврсто у српским рукама. Српски посед Косова није ниједном био доведен у питање, нити су до Косова допирала настојања средњоалбанских феудалаца да сe осамостале. Област краља Вукашина допирала je с југа до Приштине и Новог Брда односно до Паштрика, захватајући већи део Косова поља, Горњу Мораву и Криву Реку, а западно добар део поречја Белог Дрима и Призрен. На југ је западна граница Вукашинове области даље ишла уз Црни Дрим, обухватајући крајеве западно од те реке и читаву зону Охридског и Преспанског језера. Северно од Приштине додиривала сe Вукашинова земља са облашћу кнеза Лазара код Звечана. На западни део данашње Метохије протезала сe из Зете област Балшића, која je, сем тога, покривала и читаву северну Албаније. После пропасти Мрњавчевића на простору Косова у ширем смислу утврђује сe други Лазарев зет, Вук Бранковић. Потискујући Балшиће он успева да захвати практично све делове косовске области западно од линије Скопље-Приштина-Нови Пазар-извориште Моравице, све до Коритника, Паштрика, Проклетија и Дурмитора, да би на крајњем северозападу зашао у бившу област Војиновића-Алтомановића, низ Лим до близу Пријепоља. Према томе, Вукова област обухватила je и Скопље, узето од Вукашинових синова, и Призрен, узет од Балшића не зна сe када.[5] Поред Скопља и Призрена, у његовој области нашли су сe Пећ, Приштина, Вучитрн, Трепча, Звечан, Сјеница, Комаране на Лиму, а вероватно и Брсково на Тари. Према веома подробним историјско-географским истраживањима Михаила Динића, граница између Вукове и Лазареве области ишла je доњим током Дежевке, притоке Рашке, Плакаоницом и Бистрицом, левом притоком Ибра; затим на теснац који одваја жупу Лаб од Косова, тако да je село Вранин До остајало Бранковићу. Изворна област Јужне Мораве налазила сe у власти кнеза Лазара и његовог наследника.[6]

Важна je околност што ова област после 1389. није ни одмах ни брзо прешла под непосредну власт Османлија. Напротив: заједно са зетском северном Албанијом она сe ускоро нашла у Деспотовини, уједињеној српској држави Лазаревића, а потом Бранковића, која сe протезала од Јадрана до Саве и Дунава. Инвазија Монгола са истока и пораз Бајазита у Малој Азији [1402], а потом династички сукоби у Турској, без обзира на све невоље које су Срби морали да поднесу за то време и због тога, омогућили су обнову и консолидацију српског народа у Деспотовини. Син кнеза Лазара, Стефан [деспот 1402-1427], успева да савлада унутрашње противнике и да поново уједини добар део српских земаља. После смрти последњег Балшића [1421] припојена je Деспотовини и Зета. Окупивши три велике српске области, Стефан Лазаревић je продужио очеву политику обнављајући немањићку државу, с новим средиштем у Поморављу. Tа je област била без туђих упоришта, док je у земљи Бранковића од краја XIV века било крајева које су држале турске посаде и градова у којима су, напоредо са српским, постојали и турски органи власти, а у Зети je више приморских градова било под млетачком управом.[7]

На територију данашње Албаније Турци почињу продирати још пре косовске битке. Исте године када je преотео Драч од албанског феудалца Карла Топије [1385], погинуо je зетски владар Балша II у борби с Турцима на Саурском пољу код Берата; Турке je против њега позвао, како изгледа, сам Карло Топија. То увлачење Турака у међусобна обрачунавања обласних господара довело je до краха и сваки покушај да сe створи или одбрани албанска држава. Већ син Карла Топије, Ђорђе [1387], у страху од Турака уводи у Драч Млечане, тако да град коначно преузима Венеција 1392. С друге стране, Турци су све лакше освајали албанске земље. Користећи локалне сукобе и неприлике, успевали су да освоје важна утврђења. Тако су заузели Кроју после смрти Никите Топије 1415. Отада су Турци још непосредније утицали на прилике у околним крајевима. Венеција je, опет, настојала да сe прилагоди новим околностима. Кад год je то било могућно, она je поткупљивала турске заповеднике, а када сe таква нагодба није могла остварити, користила je албански живаљ против њих. Убрзо потом je турска војска продрла и у јужноалбанске земље и после великог пустошења заузела Валону, Канину, Пирг и Берат. Без обзира на све млетачке покушаје, Турци сe више нису могли потиснути из стратешки важних упоришта на албанској обали.[8]

Први енергичан отпор Албанаца против Турака, без туђе помоћи, организован je 1433. године у северној и средњој Албанији, где најпре Дукађини нападну и освоје од Турака град Дањ код Скадра, а потом сe коалиција албанских феудалаца “од скадарских планина до Валоне” на челу са Арнитом Спатом [Аријанитом Комненом], господаром краја око данашњег Елбасана у горњој долини Шкумбе, три године успешно носила са жестоким турским нападима. У том покрету учествовали су и феудалци из драчког приморја: Андрија Топија, Мусаки и др. Покрет је завршен поразом 1436. године.[9]

Главни покрет Албанаца против Турака везан je за име Скендербега [Ђорђа Кастриота, 1443-1468]. Појава Скендербега, опет, мора сe посматрати у оквиру велике хришћанске акције, на челу са Угарском, за сузбијање Османлија и ослобођење балканских хришћана. Под командом угарског краља Владислава, Јована Хуњадија и српског деспота Ђурђа Бранковића, мала војска у којој су били окупљени Мађари, Пољаци, Срби, Румуни, па и турски најамници, продире 1443. преко Ниша и Софије до Средње горе и у два маха потуче Турке. Хришћани сe широм Балкана покрећу у борбу. Срби Новог Брда и Косова покушавају тада да сe ослободе. Албанци и Власи у Тесалији подижу такође устанак. Главну улогу у албанским земљама преузима син Ивана Кастриота [умрлог 1439. или 1440], Ђорђе, који je у талаштву код Турака био примио ислам и отад прозван Скендер [Александар Велики], Скендербег. По повратку у Албанију он сe јавља поново под својим хришћанским именом [у дубровачким и млетачким повељама из 1438. и 1439]. После успешног продора угарске војске у окупирану Србију и Бугарску Скендербег ослобађа скоро целу средњу Албанију, утврђује сe у граду Кроји и постаје главна личност у савезу албанских господара [domini Albaniae] против Османлија.[10] Његови планови, међутим, нису били усмерени само на сузбијање Турака него и Венеције. Већ 1447. он у савезу са Аријанитом, Дукађином и другом властелом, и охрабрен од стране српског деспота Ђурђа, отпоче рат против Млечана код Драча и код Скадра, у настојању да сe домогне градова које су држали Млечани, али без успеха. У новој акцији Јована Хуњадија [“Сибињанин Јанка”], 1448, он je био спреман да му сe придружи против Турака, али je Хуњади био поражен на Косову на старом бојишту, 17-19. октобра 1448, пре него што je Скендербег стигао. Турска сe потом обара свом снагом на Скендербегову Албанију. Пошто je најпре дефинитивно покорила Епир, нападне Скендербегове трупе најпре у области Дебра, да би следеће године [1450] опсела Кроју. Опсада не успе, Мурат II сe повуче, али Скендербегу сем Кроје није остало ништа, тако да je понудио овај град Венецији. Одржао сe упркос свих тешкоћа које je имао са супарницима у Албанији, Дукађинима и Мусакима. Његова област на Мати и у Дебру била je мала; није му пошло за руком да освоји ни Берат ни Охрид. Под оружјем je имао једва 12.000 људи, али му je снага, како вели Константин Јиречек, била у његову кршевиту крају, где сe успешно могао држати у дефанзиви.[11] Ослањао сe и на Запад, признајући врховну власт напуљског краља Алфонса,[12] али од тога није имао велике користи: 1457. године, напуштен од својих племенских старешина, морао je Скендербег да сe повуче у планине пред турском војском, која je провалила преко Албаније у Зету. Кроја je без успеха опсађивана и 1466. и 1467, али Скендербег умре у Љешу 1468. године, а његову земљу заузеше Турци. Једино сe Kpojа одржала под влашћу Венеције до 1478. Брана попушта, и већ 1501. године постаје и Драч турски град.

Значај Скендербеговог отпора није мали, али нема ни разлога да сe он прецењује. То je часна, херојска појединост општега балканског отпора османлијском завојевачу, у коме своје место имају пре свега Грци, а потом и српске земље, као и ванбалканске силе, које сe сада први пут јављају са озбиљнијим акцијама против Турака. Нарочито не треба заборавити да сe Византија херојски држи све до 1453. [пад Цариграда], Српска Деспотовина до 1459. [пад Смедерева], да сe Црнојевићи у Зети носе са освајачем, оружјем и дипломатијом, све до 1499, да сe као важан чинилац отпора јавља врло снажно и активно босанска Држава [до 1463] и Херцеговина Стефана Вукчића [до 1482], те да сe за све то време Угарска, а донекле и Венеција, у врло сложеним приликама, организују за борбу против освајача и офанзивно дејствују против Турака. Читав je овај сплет односа и збивања оквир у коме je једино и била могућна појава једног Скендербега.

На широком плану српске и албанске историје, поготову када сe оне посматрају у склопу општих историјских збивања на Балканском полуострву у другој половини XIV и током XV века, и поред свих веза и преплитања, јасно сe одвајају српски и албански простор, албанске земље од српских земаља. Средња Албанија – између Мата и Шкумбе [Кроја, Драч] – представља историјско језгро, које сe, мада још увек делимично на српским традицијама и са ослонцем на српску државу, почиње интегрисати са суседним албанским областима на југу и северу и образовати као основица будуће албанске државе. Први елементи албанске државности, још увек у феудалном смислу, јављају сe на том простору. Исто тако, северна Албанија [скадарска област са планинским залеђем] je у специфичној симбиози српских и албанских племена, и српских и албанских феудалаца, обједињених зетском облашћу и српском државношћу, али са изгледима на еманципацију у будућности, захваљујући највише појави млетачког фактора на овом терену.

Насупрот томе, област Косова у најширем смислу речи, све до краја XV века приказује историја као чисто српску земљу; дељену, додуше, између великих српских феудалаца и владара [Мрњавчевићи, Балшићи, Бранковићи и Лазаревићи], али свагда и без икаквих ограда српску. ниједном сe у овом преломном историјском раздобљу Косово не јавља као албанска земља, нити сe да наслутити да би оно могло то да постане. Настањено Србима, са безначајно малим процентом несрпског становништва [међу којима су и Албанци], са најмоћнијим, најактивнијим и најважнијим центрима српске духовности, културе и политичког програма за будућност, Косово je у XV веку класична српска земља. Ниједан покрет албанских феудалаца за ослобођење од Турака у XV веку није ни дотакао косовску област, а камоли да je ту никао или да сe ту развијао. Чак ни Скендербегово окупљање албанских земаља и његово динамично герилско ратовање по албанској територији није дотакло Косово. Уместо ка Косову, његове су аспирације или војна дејства усмерени ка Дебру и Охриду, Скадру или Берату. Основни разлог за такву посебност Косова у ово доба мора сe тражити у етничкој ситуацији, у актуелном распореду народа, а не у политичким реликтима прошлости односно у снази феудалног српског слоја на Косову. Сукоб српских феудалаца око Косова трајао je више деценија после Душанове смрти, али сe албански елеменат није показао ни када сe у те сукобе умешала Турска. Штавише, ни Вук Бранковић пре тога, који je ујединио све области Косова и старе Рашке, а на југу укључио и Скопље, није сe ослањао на албански елеменат, јер га на тој територији практично није ни било.

За разлику од Косова, у области доње Зете, скадарске равнице и северно-арбанашких планина одвијао сe током друге половине XIV века и кроз цео XV век један веома значајан и сложен демографски, друштвени и етногенетски процес, чије сe трајање може у извесном смислу пратити и даље све до XVIII века.[13]

Реч je o тзв. територијализацији катуна и образовању нове племенске структуре, у којој долази и до неких видова симбиозе, са асимилацијом као крајњим резултатом, било у смеру према српском етничком елементу као доминантном или, опет, ка албанском етникуму. Мора сe уз то истаћи да сe овај сложени процес одвија у таквим условима, када сe на том терену није могло говорити о надређености или подређености било кога етничког елемента: и Срби и Албанци су тада у тој области још увек хришћани, први – православни, други – католици. Елиминисан je моменат насиља, а процес je у друштвеном и економском погледу заиста спонтан Један део Влаха и Арбанаса спуштао сe у зетску и скадарску равницу и прешао на седелачки начин живота, те je поред сточарства почео да сe бави земљорадњом и виноградарством, али je и даље сачувао катунску организацију. Због природе свог основног занимања – сточарења, ове групе су сe шириле и на жупска села, захватајући прилично простране територије. Исто тако, многи самостални катуни у другој половини XV века стапали су сe с јачим катунима и доприносили стварању ширих заједница, под вођством најистакнутијег старешине [кнеза или војводе]. Ове проширене заједнице образују своју територију, обухватајући некадашње жупе. За Горњу Зету постоји списак катуна који су учествовали на зетском збору 1455. године: Матагужи, Хоти, Грље, Лужани, Подгоричани, Груде, Кучи, Пипери, Станковићи и други. Међу овим катунима препознају сe имена црногорских и брдских, али и албанских малисорских племена, чије сe коначно формирање одиграло знатно касније у турско доба. Поводом тога je постављено и питање етничке припадности ових катуна у њиховом трансформисању ка племенима. Подручје северно од Црног Дрима до венца Проклетија творило je у средњем веку “ванредно занимљив појас етничке симбиозе, у којем сe пастирски арбанаски и румуњски елеменат стапао с пољодјелским словенским живљем. Стара румуњска племена доста су брзо асимилирана. Амалгамизациони процес између Срба и Арбанаса траје”, према констатацији Милана Шуфлаја, још данас. Најтипичнији му je случај онај племена Кучи, “које je у 17. вијеку било јоште арбанаско… а данас je српско”.[14]

Етнолошка истраживања нису још у довољној мери извршена да би сe могло са више сигурности рећи које je од ових племена српског, а које албанског порекла. Стање ове српско-албанске прелазне зоне или “зоне симбиозе” око Дрима, Скадарског језера и Зете, а онда Проклетија и Паштрика у XV веку може сe данас веома поуздано реконструисати на основу турских докумената и ономастичке грађе, као и статистичких података који сe одатле могу извући. Колико год старосрпске повеље остављају доста отворених питања за геолингвистичку обраду, такав увид у имена на зетско-хумско-рашком простору, како добро примећује Митар Пешикан,[15] омогућавају нам тек турски опширни дефтери, систематски пописи домаћина – феудалних обвезника са налозима и дажбинама које су разрезиване и наплаћиване, у ствари катастри и пореске књиге. Проучени су дефтери за област Бранковића из 1455, дефтер Скадарског санџака из 1485, дефтер Старе Црне Горе из 1521. и попис Херцеговине из 1477. Први сe односи на слив Ситнице и Лаба, делове Подримља, Поибарја и сливова Топлице, Јужне Мораве и Лепенца [дакле углавном источни део територије Косова], док сe дефтер скадарски односи на простор између реке Зете и Мораче и Белог Дрима, па и преко овога, односно од околине Бродарева на Лиму до Великог Дрима и Јадрана; уз овај дефтер је и попис насеобина Пипера и Климената из 1497, као што je и уз попис Старе Црне Горе и попис исте области из 1523. Херцеговина у попису из 1477. je традиционална хумска област. У геолингвистичкој анализи лик имена узима сe као поуздано сведочанство о етнојезичким границама, те су изразите одлике староарбанаских имена омогућиле да сe поуздано одређују насеобине са именима старосрпског типа, са именима староарбанаског типа и са мешовитом ономастиком.

Мада je утврђивање конкретне границе било отежано и тиме што сe известан број места у граничним зонама не да ближе локализовати, има довољно поуздано размештених насеобина да сe могло доћи до веома егзактних налаза за сам почетак турског доба, тј. за средину и другу половину XV века. С обзиром на квалитет и поузданост ових налаза, навешћемо главне резултате истраживања Митра Пешикана. Мркојевићи [данас Мрковићи у залеђу Бара и Улциња] имају у основи словенска имена, мада са извесним албанским примесама и утицајима; Крајина [северно од Мрковића, тј. између Црмнице, планине Румије и Бојане или садашње државне границе] представља мешовиту зону; источно од Бојане у оно време нема словенских насеобина, али je источно од Скадарског језера у простору Купелник-Кадарун-Подгора постојала зона са именима старосрпског типа, док су даље ка истоку, све до граница Алтина, само арбанске насеобине; мешовитог су карактера и имена око реке Цијевне, почев од Климената у Албанији, преко Куча, па до Зетске равнице [историјског Подлужја]; насеља са арбанаском ономастиком нема у Старој Црној Гори [потоња Катунска, Љешанска, Ријечка и Црмничка нахија] и уопште западно од језера и Мораче, што вреди за Подгорицу, Пипере, Васојевиће, плавско-гусињски крај и цело Полимље, а такође за читаву област Бранковића [поречје Клине, горњег Ибра, Ситнице, Лаба, Топлице и Косанице, Лепенца, Јужне Мораве], нема их ни у старом Хвосну [северна Метохија], укључујући Ругово, а ни јужније – у североисточном делу међуречја Белог Дрима и његове притоке Рибнице. Стање сe, међутим, мења западније од овога простора, те турска нахија односно старосрпска покрајина Алтин представља изразито мешовиту зону. При томе у албанском делу Алтина преовлађују српске насеобине, док je највећа концентрација арбанских насеобина с обе стране реке Рибнице [Ереника], између Јуника и Ђаковице, у којој већ доминирају старосрпска имена.

Арбанаских насеобина има и око Ђаковице, али ту већ ка југу залазимо у предео из којега за XV век имамо само местимичне податке недовољне за праћење етнојезичких граница, јер недостају дефтери за област Дукађина и Призрена. Један век касније, према објављеним деловима Дукађинског дефтера од 1571, у пределима око Паштрика влада албанска антропономија, али то je већ друго доба, чија сe слика не би смела механички пројектовати у прошлост.[16]

То све значи да антропономијска проучавања изворних турских пописа из XV века показују да je линија данашње државне границе углавном подударна са тадашњом етничком међом Срба и Албанаца. На подручју данашње покрајине Косово Албанаца има тада само око Ђаковице, Срба има и у албанском делу Алтина, док читав остали простор “области Бранковића” насељавају, практично, само Срби. Албанаца још нема чак ни у Ругову, што одговара историјским и антропогеографским подацима о пореклу албанских Руговаца, који сe у ову област досељавају као огранак малисорских Климената у првој половини XVIII века.[17]

Статистички подаци из турских дефтера с краја XV века показују апсолутну покривеност области хришћанским становништвом. При томе, разуме сe, ваља имати у виду да су албански старинци косовске области, као и први досељеници из Малесије, католици – што значи да су обухваћени категоријом хришћана, која тада и у тим документима није етнички издиференцирана. Ипак, у поређењу са каснијим пописним документима речит je податак да 1490/91. године у Вучитрнско-приштинском санџаку има 28.455 хришћанских и само 5 исламизираних домова, да би сe тај однос у трећој деценији XVI века променио на 18.914 хришћана према 700 муслимана [96,5 : 3,5]; у Призренском санџаку било je 1490/91. године 23.970 хришћанских домова и само 1 исламизиран дом, док сe тај однос мења, мада ни на овом простору не битно, 1520-1530. године, када на 18.382 хришћанска долази 359 муслиманских домова [98 : 2].[18]

Судећи према свим овим лингвистичким и историјским подацима, Косово je у најширем смислу речи током целога XV века било српска земља, са потпуно занемарљивом албанском [па и то – хришћанском] мањином. Никаквог основа немају произвољне тврдње да турски дефтери тобож очигледно доказују да je становништво Косова у XIV и XV веку [!] још увек у суштини “албанско и хришћанско”.[19] На основу имена у турским дефтерима XV века, дакле опет антропонимијском анализом, албански историчар Сељами Пуљаха закључује о присуству па и већини Албанаца на Косову, али подаци које он наводи говоре сасвим супротно: према дефтеру из 1485, у пећкој нахији евидентирано je 4.910 словенских имена према 164 албанска; у нахији Сухогрло [источни део Метохијског Подгора] 1082 словенска према 8 албанских имена; у вучитрнској нахији 287 словенских према 5 албанских имена; у приштинској – 91 словенско и ниједно албанско; у лапској [подујевски крај] 53 словенска и ниједно албанско; у призренској – 253 словенска и 5 албанских имена.[20] Као што je примећено у једном компетентном коментару овог Пуљахиног истраживања, словенска имена су тридесет седам пута бројнија од албанских. Није помогла ни категорија “албанословенских” имена [390 у пећкој нахији, 53 у сухогрлској, 20 у вучитрнској, 2 у приштинској, 6 у лапској и 25 у призренској = свега 496]; ако сe и сва ова имена саберу са чисто албанским, тога je свега мање од 10%. Исто тако, веома je важно подвући да ни у једној поменутој нахији није било села са чисто албанским именима, али je зато у пећкој било 94 села са чисто словенским именима, у вучитрнској 5, у призренској 7. Било je и села са мешовитим саставом имена, али су и у њима преовлађивала словенска, осим у 15 насеља пећке нахије, где су албанска имена [са “албанословенским”] била у већини. Поред свега тога, мора сe приметити да су многе интерпретације С. Пуљахе засноване на погрешном читању текстова, нарочито када je реч о српским именима.[21]

НАПОМЕНЕ:

1 О свим овим догађајима потпунија обавештења у Историји срп. народа I, 566-602, и II, 1-99, 195-267, 289-313, 373-490. Приказ у овој глави наше књиге ослања сe углавном на та поглавља Историје.

2 Ист. Црне Горе 2/2, 47 (С. Ћирковић).

3 Проблеми титулатуре самодржавног положаја и легитимности кнеза Лазара расправљени су у низу чланака у зборнику Научног скупа у Крушевцу 1971, О кнезу Лазару, Београд 1975 (В. Мошин, Ф. Баришић, Г. Бабић, Б. Ферјанчић); донекле различито мишљење заступа P. Михаљчић.

4 К. Јиречек, Ист. Срба I, 324-325, упор. Историја срп. народа II 36-46 (P. Михаљчић).

5 P. Михаљчић, Крај срп. царства, 219.

6 P. Михаљчић, Крај срп. царства, 219; упор. M. Динић, Српске земље у средњем веку, Београд 1978, 148-177, посебно на 153-154.

7 Историја Југославије, Београд 1972, 97 (И. Божић).

8 Историја срп. народа II, 96 (Ј. Калић).

9 К. Јиречек, Ист. Срба I, 360.

10 К. Јиречек, Ист. Срба I, 367-368.

11 К. Јиречек, Ист. Срба I, 372-374; вид. и монографију: Ј. Радонић, Ђурађ Кастриот Скендербег и Арбанија у XV векуСпоменик САН 95, Београд 1942.

12 К. Јиречек, Ист. Срба I, 382.

13 Историја срп. народа II, 275-276 (Д. Ковачевић-Којић) и 424-425 (M. Благојевић – M. Спремић); упор. Ист. Црне Горе 2/2, 348-370 (И. Божић). О пореклу албанских малисорских племена вид.: А. Јовићевић, Малесија СЕЗ 27, Насеља 15, Београд 1923, 18 и д., и критику ове монографије: П. Шобајић у ААСJE 2 (1924, обј. 1925) 142-146.

14 M. Sufflay, Povijest sjev. Arbanasa, 198.

15 M. Пешикан, Зетско-хумско-рашка имена I 3 и д. У даљем излагању користимо резултате ове изврсне студије. Када је рукопис ове књиге већ био приређен за штампу, изашао je и други део те Пешиканове студије у ОП 4 (1983) 1-135, у коме су обрађена подручја: Скадарски крај (источна Зета), Северна Зета, Дурмиторски крај, Средње Полимље, Горња Метохија (старо Хвосно), Доња Метохија и Алтин, и Призренска област.

16 M. Пешикан, Зетско-хумско-рашка имена I, 47.

17 M. Барјактаровић, Ругова, 175, 178.

18 С Ризај, Политичко-управни систем на Косову и Метохији од XV до XVII века, Gjurmime albanojogjike 2 (1965) 299 i d.

19 A. Duсellier, Les Albanais et le Kosovo, Le Monde, 2 juin 1982.

20 Selami Pulaha, Le сadastre de l’an 1485 du Sandjak de Shkoder, Tirana 1974.

21 Павле Ивић у НИН-у бp. 1664 од 21. новембра 1982, 34.

 

Извор: Д. Богдановић, Књига о Косову, Београд 1986.  rastko.rs