Покрет за одбрану Косова и Метохије

Владика Атанасије Јевтић: Видовдан на Косову (1984)

(Владика Атанасије, Фото: Видео принт/ЈТ/TeslaVision.TV)

На Видовдан, 15/28. јуна лета Господњег 1983. на Косову: Света Литургија у Светој Грачаници, затим парастос Косовским Мученицима од Косова до данашњег дана, и на крају помен на споменику на Газиместану: „Помени Господе и упокој Господе: cвe српске војсковође и вojнике пострадале на Косову за Крст Часни и Слободу златну, и cвe пострадале на Косову правде ради, од Kocoвa до данашњег дана“.  – Господе, помилуј и упокој, а остатак спаси и успокој! Упокој, Господе, све косовске страдалнике: од див-јунака Видовданских до новопострадалог Данила Милинчића (прошле године око Видовдана, а близу Самодреже). Но и успокој, Господе, успокој мученички и многонапаћени остатак на Косову, јер спокојства на Косову ни до данас нема. Нема га упркос „све бољој политичко-безбедносној ситуацији“.

Јер, ако би било спокојства зашто би и даље бежали, по званичном признању, око 400 до 500 Срба месечно; или: за последње годину-две преко 10.000. То јест, бежање се наставља истим темпом и ништа мање неголи у годинама од 1968. до 1981.

Зашто Срби беже са Косова ако „нема посебних притисака“? – На то нам је један Србин из околине Пећи овако одговорио: „Ако нема посебних притисака, постоји један општи притисак“! – Постоји притисак „неупоредиво већег броја кривичних дела и прекршаја на рачун Срба и Црногораца“, притисак експлозија, саботажа, напада на људе и возове, притисак скрнављења цркава и гробаља, притисак силовања девојака и старица (у Манастиру Гориочу, у Ђаковици, у Витини, у селима Танкосићу, Трпези и другде), притисак неравноправности при запошљавању, притисак несигурности при лечењу, притисак што певаш српски, притисак што си још ту, што још није „етничко чисто Косово“…

Неко је недавно с правом рекао: “ Ако се ово овако настави, онда није тешко предвидети дан када ће Косово остати „етничко чисто“. (А пре тога је већ песник рекао: „Кажу нам – кажу „пророци на Косову“ – да то не може, да то никако не сме бити…, кажу то нама који знамо да је већ било“).

Јер, ако у косовских 666 села већ нема ниједног Србина ни Црногорца (оба брата беже у „ужаснуту Србију“), а у 147 насеље има их само још 3 посто, онда ту никакви пророци нису потребни. Јасно је да се „Велика Албанија“ шири, а Србија све више сужава, јер у 1981. васкрсава 1941. Мада, како рече један српски сељак, и ту има разлике. Јер смо се, вели он, после безумља и геноцида „велике Албаније“ из 1941. вратили опет на своја косовска вековна огњишта… А данас?

После горког једномесечног искуства на Косову, не можемо се отети утиску да све „предузете мере“ на Косову и Метохији, састоје се још увек и углавном у томе да „треба предузети мере“, „учинити нешто за заустављање исељавања“…

Има на светлом и славном Косову и светлијих и славнијих збивања и догађаја. Један од таквих био је и овогодишњи празник Педесетнице – Свете Тројице. Били смо на Духовдан у предивној Грачаници и у Светој Тројици на Шар-планини. Још увек су на Косову наши свети манастири и цркве простори слободе црквено-народног живота, вековима одржаваног и одушевљаваног живом вером браће Косоваца и животворном благодаћу Духа Утешитеља, јединог Који свагда чува и теши живу Цркву народа Божјег.

Кад смо се у Светој Грачаници причешћивали са народом Божијим, и што је најдирљивије – са многобројном дечицом из ближњих и даљних околних села, на ум нам је дошла, али као поновљена стварност, народна песма са Косова, настала управо око Грачанице и око њене службе Богу и народу:
„Порасла јела до неба,
савила гране до земље,
на грање лишће зелено,
на лишћу цвеће црвено,
на цвећу челе попале.
Што ми је јела висока,
то ми је црква Грачанка;
што ми је лишће зелено,
то су ми књиге црквене;
што ми је цвеће црвено,
то ми је Причес’ у цркви;
што су ми челе попале
то ми је народ у Цркви“.
 
Староседеоци Косовци не напуштају светиње своје, јер и светиње нису и неће напустити њих. У Светодуховској молитви, читаној на вечерњу Педесетнице, док је сав народ клечао и плео зелене венчиће, символ вечноозелењујуће благодати Духа Утешитеља и Животодавца, исказали смо и овога пута, ове године, наше заједничко хришћанско и српско Косовско опредељење, наш световидовдански лазаревски завет: „Господе, ако и сагрешисмо, но не одступисмо од Тебе; немамо и нећемо да имамо другога бога осим Тебе“.
 
(„Православље“, бр. 392,1. јула 1983).

Из књиге Од Косова до Јадовна: Путни записи јеромонаха Атанасија Јевтића, Београд 1984. 

Извор: светосавље.рс