Упркос многим злобним инсинуацијама, старим већ десетљећима, о томе да је наша, некада славна и величанствена САНУ претворена у нефлексибилну и окошталу геронтократску установу елефтероктистичног карактера, најновије саопштење ИО САНУ јасно је оповргло инсинуације да је у нашој најреспектабилнијој чуварки ишчилило свакојаких способности: невјероватна могућност прилагођавања политичким токовима (чији геополитички вектори могу пријати битним експонентима страног утицаја и у власти и у опозицији), морална флексибилност (напросто неочекивана међу људима који су углавном достојанствено проживјели свој вијек), еснафска солидарност и лична лојалност преко граница идеолошких опредјељења – све су то особине које су показивали академици и академски органи (само)управљања у здруженој акцији одбране неодбрањивог. Лијепо је сазнање да се нешто у Академији ипак окреће, макар на погрешну страну и у погрешном правцу. Али можда најизненаднија способност наших академика, позната вијековима, но, ипак, усавршена постмодернистичким опроштајем од чињеничности, јесте она да се спинује, окреће, обрће, приказује стварност онаквом каква је интересно-функционално потребна, а не каква је у својој чињеничности – истинита. Ту се види готово младалачка а засигурно таблоидна способност да се не каже оно непријатно-а-тачно док се оно нетачно-али-пробитачно приказује као врхунска „храброст“, као „непријатна истина“ – иако, да би била „непријатна“ – та костићевска стварност мора задовољити критеријум да јесте истина. Она то није. А њена „непријатност“ није никакав отрежњујући дубоки историософски или политички увид (за шта је др Костић и образовањем, а, показало се, и личним капацитетима, испод хоризонта перцепције) већ „трансфер блама“ који свако од нас доживљава када чује да се предсједник једне од најзначајнијих српских институција добровољно приказује као духовни и идентитетски вазал окупаторских снага.
Зато, да кренемо са подсјетником очигледних истина, не бисмо ли распутили кроз магле понуђене нам од ИО САНУ и осталих апологета косовоизручитељства.
„Свако, па и акадмик Костић, има право на своје мишљење“. По сриједи је најјефтинија од свих апологетских тактика, силогизам заснован на безумној премиси према којој је неко некада некоме (па и Костићу) у расправи о будућности нашег Косова и Метохије бранио право на „лично мишљење“. Међутим, да подсјетимо: Костићево лично мишљење је по себи ирелевантно – осим што је духовно вазално. Његова мишљења могу бити, поједностављено гледано, изнијета из три перспективе. Своје мишљење може да нам каже:
А) Владимир Костић, личност. Као и сваки човјек, ми његово мишљење можемо, али и не морамо прихватити. То мишљење се може саопштити у парку, при партији шаха, у кафани, код фризера, у чекаоници. Оно је важно и релевантно колико и мишљење сваког од нас, те у суштини вриједи 1/10.000.000 мишљења било кога од Срба који данас живе на овом свијету. Иако постоје оправдани приговори да би се из броја релевантних мишљења требали изузимати ставови људи формираних и, нарочито, привилегованих током комунистичке индоктринације (ако ни ради чега другог, а оно због доказане токсичности идеолошке парадигме комунизма према српском становишту), те тиме – и став В. Костића – народ као завјетна заједница подразумијева да у жамору његових гласова постоји и понека дисонанца, а не можемо искључити ни честите старине који су кроз то вријеме, као и данас, сачували образ народа. У сваком случају, лично мишљење В. Костића потпуно је ирелевантно и било би непознато да В. Костић није и члан САНУ и, сасвим (не)случајно, њен предсједник. Можда нам ипак своје стручно мишљење понуди
Б) др Владимир Костић, неуролог. Што је чињеница потпуно ирелевантна за његове ставове о судбини Косова и Методије – осим, можда, у домену положене Хипократове заклетве којом се љекар куне да неће дати отров никоме, па чак иако га тај неко замолио. Дакле, не само да би др Костић требало да се склони од начела еутаназије српског завјетног бића већ и од еутаназије људи који данас живе тамо гдје, по његовим ријечима, ми немамо ништа, ни по праву, ни по чињеничној стварности. Иако нам – и у томе није једини – др Костић често сугерише да би се Косова требали одрећи како бисмо, између осталог, сачували преостале Србе који на територији наше покрајине живе, нико до сада није увидио нити једну повољност од сервилног става. Ваљда би бар научничка честитост требало да сугерише неурологу, др Костићу, да ако нешто упорно радите (смањујете реално и симболичко присуство Србије на КиМ) и то не даје резултате (даје ли их?), онда морате да промјените приступ и „терапију“.
В) академик др Владимир Костић, предсједник САНУ. Па самим тим његово „лично мишљење“ није лично већ ствар пристојности и репрезентности: када се прихватите челништва, прихватате се и начела представљања – ви за вријеме обављања функције не казујете лична већ мишљења људи које представљате. Лична можете саопштити у кафани, експертска у љекарском конзилијуму и комори, а у медијима – мишљења која одражавају став институције коју представљате. Ставови органа САНУ (ИО, за почетак), ипак, на овом пољу тренутно дају легитимитет Костићу. Што не казује тако много о вриједности таквог мишљења, колико о вриједности Академије која иза њега стоји.
Да устврдимо: да није по сриједи никаква храброст, свједочи здушна подршка која је оваквим ставовима долазила готово из свих медијских, политичких и интересних структура. Др Костић ни као предсједник САНУ, ни као неуролог, ни као личност неће претрпјети никакву штету од својих ставова (осим опомена људи од чијег мишљења у Србији, Српској и Црној Гори не проистичу никакве заиста болне посљедице, материјалне или духовне). Штавише, САНУ се може прикључити низу „кооперативних“ институција и тиме преживјети окупацију Косова и колонизацију српских земаља, макар по цијену њене смислености.
Такође, да поновимо неколико самоочигледних чињеница свима осим онима којима је академски стаж замутио поглед у елементарну пристојност:
А) АП Косово и Метохија de iure представља саставни дио територијалне цјелине данашње Србије, који се de facto налази под страном окупацијом. Чињеница да се поменута територија налази под страном окупацијом не може бити извор било каквог права, а камоли става – управо онолико колико се било која окупација нити у једној нормалној држави није могла сматрати валидним аргументом да ту окупацију треба признати (сјетимо се само рецентне окупације Фокландских острва – која за Уједињено Краљевство нису имала никакав идентитетски значај до момента њихове одбране – па ником у Лондону није падало на памет да се „мири са ситуацијом“, чак и поред несолидарности свих британских савезника, укључујући и САД, осим Чилеа). Да поменута окупација не представља никакав аргумент ни de facto, нити de iure показју непрекидни притисци да се постигне „правно обавезујући споразум о нормализацији и међусобном признавању“ којим би се окупаторска пројекција прихватила као државно легитимна и идентитетски поунутрашњења позиција српског народа и државе. Дакле: чак ни страни фактори који су сачинили псеудо-државну структуру „Косова“ не иду тако далеко да, попут предсједника САНУ, човјека, неуролога, тврде да Србија нема Косово и Метохију нити по праву, нити по чињеничном стању. Да су сасвим задовољни стањем, каквим га види лични др Костић, предсједник, они би нас оставили на миру. А тада, можда, ни лични др Костић не би налазио да ствари стоје како не стоје.
Б) Косово и Метохија представљају иманентни простор нашег трансцендентног осјећаја Смислености и Жртве, вјековни Циљ и Смисао постојања српског народа у свим српским државама као и залог да ћемо се, вођени тим Циљем и Смислом, избавити од тренутне политичке и културне окупације, из осјећаја бесмисла индукованог индустријским конзумеризмом и из безнађа у коме данашњи човјек западне цивилизације живи, не видећи да има задатака и смислова мимо задовољења чула у протхијева. Ми без Косова не само да не можемо да познајемо и немамо права да произносимо нашу епску поезију: ми без Косова немамо Његоша, Андрића, Ракића – без њега и без истрајавања на њему ми не можемо да кажемо дјеци да „још смо дужни – ти одужи“. Косово јесте трајни залог да ћемо управо оставити нашој дјеци неки циљ – тренутно тежак али обавезујући, неки повод да знају да стварност која их окружује није све што се назива животом.
Толико о Косову.
На послијетку, да поновимо да и саму САНУ можемо посматрати у три равни стварности. Она је истовремено:
А) скупни назив за круг људи који уживају одређене привилегије, јер су их у тај круг посвећеника примили они који су већ унутра. Многи од тих људи су остварили велике и несумњиве успјехе у наукама и умјетностима. Још већи број људи – попут оца Јустина Поповића, Митрополита Амфилохија Радовића и Епископа Атанасија Јевтића – обиљежили су једну епоху и трајно задужили свој народ писаном и усменом ријечју, дјелом и прегалаштвом, а да никада нису били примљени у САНУ (да ли су уопште били разматрани за пријем?).
Б) назив за најзначајнију научну и академску истраживачко-стваралачку институцију нашег народа, концентрисану умност и душу овог народа која својом мудрошћу усмјерава и усаглашава процесе у нашој науци и умјетностима. Колико је тако, најбоље видимо према стварности око нас – можда најприје према мјесту које наука и умјетност уопште уживају у српском друштву у Србији, Српској, Црној Гори.
В) Устаничко-завјетно средиште нашег осјећаја идентитета и културе памћења, један од трајних залога смислености наших жртава у прошлим вијековима и смислености наших жртава у будућим вијековима, неуништиво мјесто духовне мобилизације у данима клонулости и путоказ у историјским тминама и бурама.
Све људске, одвећ људске недостатке Академије као клуба привилегованих и ћутљивог посматрача друштвене прогнаности науке и умјетности српски народ прашта, јер је до изјава личности др Владимира Костића, неуролога, живио у илузији да је Академија – завјетно средиште.
Ипак, једно лично мишљење чувеног неуролога показало је да се поредак стварности непрекдино премеће и тежи духовној и правној капитулацији чак и тамо одакле тражимо свјетло.
И да можда закључимо: овај народ је преживио више од једне окупације и више од једне фрагментације. Па нас има. На том путу историјско памћење није разликовало много тога што се у тамним ходницима повијести заборави и затрави. Ипак, разликовало је оне који су се држали Завјета и оне који су га порекли. Преживјећемо, са или без САНУ. Данас САНУ не пише историју будућих покољења. Она својим садашњим ставовима, солидарностима, ћутањима, колективним и личним, означава своје мјесто у будућој историји српског народа. Историју у уџбеницима пишу побједници, али у завјетном памћењу – народ и Бог.
