Борба против мафије заправо је борба дијагноза!
Њихових које “лече” влашћу и грабежом за власт, и наших које се силно труде да нам успоставе, да нас сведу на себи исте, да од Србије начине дневну болницу у којој ће нам животе свести на тапациране зидове…
И, није проблем што покушавају да нас копчају на леђима, никада будале нису у разумнима виделе спас већ претњу, али је проблем што тако олако, годинама већ, деценијама…пристајемо на терапију верујући да ће будале нестати ако прогледамо њиховим лудилом…
Наравно да неће, нестаћемо ми у фуснотама и напоменама њихових дијагноза, а оно за шта верујемо да је нормалност биће ништа друго до њихови кошмари који ће постати наши снови.
Док схватимо да себе лече експериментишући на нама- одоше и возови и шине и сећање да је ту некада била пруга…
Свака њихова борба је- борба за човека!
Не за његово добро, већ за човека као плен, и сјајни су у томе.
У њиховом лудилу има и реда и поретка и идела (наопаких и погубних, али их има), док се ми тобож разврставамо за и против њих, а у ствари се понајвише разбрајамо у колоне- против себе!
Тако су дубоке и болне поделе међу људима, но те смо поноре сами ископали!
Њихови су будаци и лопате, али су руке и зној наши.
Не владају они државом већ нама, а ми смо се добрано помирили са судбином да ништа не зависи од нас и да ће то боље које нам следује пре или касније пасти с неба…
Но, с неба падају само киша и снег, а за све остало ваљало би нам се мало пропети на прсте и дохватити небо…
Толико је безразложног страха у нама да то више није ни запрепашћујуће но смешно.
Тако лако налазимо изговор за страх да је и страх срамота од нас!
Страховати од Вучића и њехових јахача пропасти, баш као и некад оне жуте куге, исто је као да храст страхује од лахора, осим ако га лахор не убеди да није храст већ најобичнији суварак…
Е, то смо ми: храстова шума, вековна, коју шумокрадице виком секу…
Доста више, побогу, и страха и ћутње и разбројавања на наше и њихове- прогледасмо гузицама а очи упрли у под!
Раскусураше нам Србију!
Нисмо више ни колонија већ заселак колоније!
Живот срчемо на кашичицу, прошлост прећуткујемо а будућности рачунамо сатима!
Ако ништа више нисмо дужни себи- јесмо потомцима!
Ако смо себе прежалили одакле нам права да наричемо над нерођенима?!
Нису нам животи тешки но смо ми животу тешки, јер уместо да га поносно живим он нас свакога јутра оживљава…
Тргнимо се, роде вољени, задњи су часи!
Ако не због нас- због оних који ће идентитет тражити у нашим траговима ловине и преплашеног плена.
Због оних који су кадри да буду храстови али како да изникну на трулежу суварака..?
Довољно је за почетак да подигнемо главе и отворимо очи, тога се највише плаше- кад свој мрак не могу да нам продају за видике…
То је крај свега, то је почетак свега…
Извор: Два у један
