Прослава 800-годишњице Манастира Студенице није могла да протекне а да се на њој не чују и вапаји са Косова и Метохије, донети у Студеницу у грудима неколико хиљада браће Косоваца. Али, иако су њихове сузе и глас протеста доживљени од свих осталих присутних у Студеници, изгледа да опет није могло а да „задужени“ за прикривање стања на Косову не протестују због наводних „злоупотреба“ и „националистичких испада“, које су у Студеници само они видели.
У приштинском “ Јединству“ (број од уторка, 20. маја 1986) нападнут је инжењер Коста Булатовић из Косова Поља што је на прослави у Студеници наводно направио „злоупотребу манифестације“ или „злоупотребу културе“ (како из „Јединства“ преносе неки београдски листови, у среду 21. маја, док је „Борба“, већ у понедељак 19. маја, посебно уоквирено истакла тај „националистички иступ“ и навела пар реченица из Костиног говора).
Сви ови новински извештаји (очигледно негде заједнички срочени) нетачни су у неким главним тачкама, које су повод овим редовима. Можда је то осетио и новинар „Политике експрес“ М.Ковачевић, па је зато и отишао код Косте Булатовића у Косово Поље и од њега, огорченог писањем „Јединства“, добио изјаву да у Студеници „није тако било“ како је писало „Јединство“ и преписивали остали листови. Шта је Коста Булатовић рекао дописнику „Експреса“ може се видети у броју од среде, 21. маја 1986. А да заиста није било тако како пишу новине, сведоци смо и ми и други.
Као прво, није тачна вест да је Коста Булатовић „злоупотребљавао“ јубиларну прославу у Студеници „покушавајући да да своју слику угрожености Српског народа на Косову“. Ми у таквој карактеристици само препознајемо оно што су већ рекли, у Приштини и другде, за потписивање познате петиције Срба са Косова, коју је први потписао Коста Булатовић а за њим и око 90 хиљада Срба. Та петиција је јавно упућена Скупштини СФРЈ и на њу и захтеве садржане у њој само је подсетио исти Коста у Студеници. По истој логици „злоупотребом“ се може назвати и долазак, у два маха, неколико стотина Срба са Косова и Метохије у Скупштину Југославије. Последњи пут било их је око 700, на челу са старим чика Божом Марковићем из села Батусе код Приштине. Исти тај чика Божа био је и сада у Студеници, окружен са најмање 23 хиљаде косовско-метохијских Срба. Они су сви стајали за време Литургије под липом испред олтара Богородичине цркве у Студеници, непосредно испред подијума на којем је служена Служба Божја и затим одржана духовна академија.
Када је Литургија завршена, у получасовном прекиду до почетка академије, ја и многи други смо отишли код браће Косоваца. Ту сам затекао чика Божу Марковића, чика Живана Радосављевића (из села Племетине код Обилића), Косту Булатовића и многе друге познате ми и непознате Косовце, међу њима и неке косовске свештенике. Они су нам тада, овде у Студеници, говорили о својим старим и новим невољама и тражили од нас да бар неко спомене њих и њихове муке. Тражили су то и од мене и од Косте Булатовића. За мене је најпотресније било казивање са сузама чика Живана Радосављевића, и његов вапај: „Зар нас са Косова нико ни да спомене овде у Студеници, у овој општој српској кући?“ Стари чика Божа Марковић јуначио га је да не плаче, а он је, са стиснутим уснама да не бризне у плач, говорио: „Како да не плачем, кад ја ни своје унучиће не могу да шаљем у школу, јер их пребију или силују“.
Живан Радосављевић из Племетине говорио је о страдању српске деце и о подмуклом, а често и јавном бруталном злостављању Срба по Косову и Метохији, док се надлежни замајавају са читавим једним народом и „заводе га за Голеш планину“ причањима о томе да „проблеме треба решавати на самоуправни начин“ (што највише користе шиптарски шовинисти и сепаратисти, који, како неко рече, одлично баратају „марксистичком самоуправном терминологијом“). За потврду речи чика Живана служи и страшан податак (објављен у „Вечерњим новостима“ на три дана пред студенички јубилеј, у четвртак 15. маја 1986), да је четворо српске деце, од 79 година, из села Горњи Петрич код Клине, само у току последњих месец дана већ двапут нападнуто од групе старијих ђака албанске народности, на путу за своју школу, па су малог деветогодишњег Жарка покушали најпре да баце у реку, а кад су деца стала запомагати, онда су „покушали да над њим изврше противприродни блуд, и то у присуству мале Драгане и остале деце“. Живан је кроз сузе споменуо и напад обесног Албанца на старог солунца Добросава Симића и његову супругу, у селу Главник код Подујева. Остали Косовци помињали су и насртаје милиције албанске националности на недужне Србе, као и „делиоце правде“ који не само толеришу него и потпомажу неправду и зулум над Србима.
Једном речју, у студеничкој радости косовска туга доминирала је оних пола часа док смо чекали свечану духовну академију. Песме и речи са те академије нису ту тугу разагнале, јер Косово није ни поменуто. По завршетку осталих тачака, дошла је тачка под називом „народно весеље“ (тако је стајало и у штампаним програмима). И управо по тој тачци, једнолични новински извештаји (као што им је једноличан и податак о само 60 хиљада посетилаца у Студеници) највише су нетачни и дезинформативни. Као учесник у свему томе, износим овде оно што се у Студеници десило првих двадесетак минута „народног весеља“.
На крају духовне академије, званични спикер је објавио да сада почиње „народно весеље“. Микрофон је уступљен једном народном гуслару и он је певао песму о боју на Мишару (ни он није био најављен у званичном програму). После њега је један од краљевачких свештеника објавио да се изгубила једна девојчица и да се родитељи јаве милицији. Затим је оглашена једна новоиздана касета са духовном музиком, а онда сам микрофону пришао ја.
Мене су биле дубоко потресле сузе браће Косоваца, нарочита оних јунака стараца. Њихова молба је била да се каже нека реч о Косову. Сматрајући да у „народно весеље“ код Манастира Студенице, у овом стању и овом моменту, неизбежно спада и свесрпска жалост косовска, решио сам да говорим. Пре тога најавио сам песму Милана Комненића Изгон (нажалост, реч је о изгону Срба са Косова), а по прочитању песме, рекао сам окупљеном народу следеће: „Дошли смо данас у историјску Студеницу, мајку Српских Цркава и Манастира, у овај општи народни дом, који је вековима у себе сабирао и изражавао све народне радости и туге. Славећи данас Студеницу, подсећамо да ускоро треба да славимо и Пећку Патријаршију, и Дечане, и Грачаницу, и трагичну Косовску битку. Ми не можемо, зато, а да се данас у Студеници не сећамо и страдања и патњи нашег народа на Косову и Метохији, и зато се молимо Богу за победу правде над неправдом, истине над лажју, љубави над мржњом, човечјег образа и части над нечовечношћу и злочином. Не можемо да се у Студеници не сећамо страдања наших Српских Косовских светиња, наше деце, сестара, монахиња, девојчица, наших светиња, домова, гробова, скрнављених и уништаваних. И ми се данас у Студеници сећамо страдалног Косова не ради ичега другога, него ради очувања свога народног, културног и духовног идентитета и памћења“.
Затим сам најавио да ће говорити Коста Булатовић. Коста је мирно пришао микрофону и у току неколико минута, највише пет, изразио је најпре своје жаљење што нико о Косову није рекао ни речи. Затим је подсетио на неправде које се чине Србима на Косову и Метохији, на стварну неравноправност Српског народа на Косову; поменуо је петицију, коју сте, вели, сви ви потписали, али од тога није било вајде. Коста је мирно и завршио своје подсећање на нову косовску трагедију Српског народа.
А и где би другде пожалио се ако не пред својим народом у Студеници? Уосталом, све што је он рекао у Студеници, то је већ одавно рекло велико мноштво Срба, и у петицији упућеној савезној Скупштини и живом речју при недавном доласку у Београд. Да је Коста говорио и читав сат, не би ништа више ни теже рекао него онај народ У Скупштини и у „Сава центру“. (Нажалост, у успех тих својих жалби ови Косовци много не верују).
Мени се овде наметнула неодољива мисао: да је наш Српски народ навикао вековима да се нај пре жал и свој им надлежним властима – мирно, достојанствено, правдољубиво. Тако се обраћао и турској Порти, тако се обраћао и недавно у Приштини, па у Београду, а сада то на свој начин чини и овде у Манастиру Студеници. Народ, уосталом, најбоље познаје вековну слободарску традицију наших Манастира, где смо се окупљали и у добру и у злу. Лично сматрам да би Студеница изневерила себе и своју историју да је Кости Булатовићу била ускраћена реч у Манастиру. Страшно је бојати се речи, а не недела.
Управо зато је и нетачна вест у новинама да је наводно „званично водитељ програма духовне академије, свештено лице“… „неколико пута прекидао“ Косту Булатовића и „опомињао га да се повуче“, те да је Коста „на крају био и уклоњен са трибине“. Пре свега треба рећи да ова последња тачка – „народно весеље“ – није ни имало „званичног водитеља“, јер ми у црквама и манастирима не режирамо „народна весеља“ као неки други негде другде. Микрофон Кости Булатовићу сам уступио ја, доле потписани свештеномонах, и ни на памет ми није падало да говорника прекидам. Рекао сам му само да је пожељно да буде краћи, што је он и уважио. По завршетку његове речи, док је Коста мирно силазио са подијума, бурно поздрављен од народа, ја сам пришао микрофону и руком дао знак народу да се умири. Притом сам рекао: „Немојмо аплаудирати. Останимо достојни ове свечаности. Треба да очувамо своје достојанство, и као појединци и као народ. Нећемо заборавити Косово и питање нашег народа на Косову, јер не можемо дозволити да изгубимо своје биће и своје памћење“.
То је било све што се у недељу збило у Студеници о Косову. Слободарско достојанство овог народа и његове осмовековне Студенице то и заслужује.
(„Православље“, 1. јуни 1986).
Из књиге Од Косова до Јадовна: Путни записи јеромонаха Атанасија Јевтића (осмо, допуњено издање), Требиње 2008.
Извор: Светосавље
