ПРЕДГОВОР ИНТЕРНЕТ ИЗДАЊУ ОВЕ АНТОЛОГИЈЕ
Године 2009, марта месеца, у 55. броју недељника „Печат“ објавио сам црни цветник – антологију српских и страних песама о НАТО бомбардовању Србије, насталих о десетогодишњици нашег саборног страдања за Христа и слободу. Сада је, у целини, поклањам читаоцима сајта „Искра“, онога сајта који се, од свог оснивања, бори за слободно човечанство, у коме је мера човештво, а не новац. Дубоко сам уверен да је Андрићград најчаснији стваралачки одговор на НАТО бомбе бачене на Српску 1995. и на Србију 1999. године. И преко „Искре“ је поклањам свима којима Завет одређује дубину и висину, читав координатни систем постојања.
Приређивач, марта 2021. лета Господњег
ПРЕДГОВОР ПРВОМ ИЗДАЊУ
Рат против српског народа 1999. године био је апокалиптички, као да је описан у Откровењу Јовановом: коалиција најмоћнијих држава света напала је малу и небрањену земљу само зато што је та земља бранила своје срце – свето Косово и свету Метохију. Требало је да та земља падне на колена и каже: „Ко је као звер?“. Срби су, међутим, одбили да се поклоне Звери из бездана, да склопе уговор са њом и – на њих је изручено тридесет хиљада тона бомби са осиромашеним уранијумом. „Ко је као звер“ на језику савремености значи управо оно што је српски пријатељ, нобеловац Харолд Пинтер, изрекао, описијући политику Сједињених Држава: „Пољуби ме у задњицу или ћу ти разбити главу!“ Један други нобеловац, Александар Солжењицин, жртва старог ГУЛАГа, ту политику означио је као „закон џунгле“ – још 1976. године, говорећи на Харварду, он је упозорио Американце да ће на путу капиталистичког безбожништва, прерушеног у хуманизам („ГУЛАГ са маском Дизниленда“), доћи до слома цивилизације коју је Освалд Шпенглер слутио као „смрт Запада“. Станко Церовић је одмах после НАТО агресије у умној, али прећутаној, књизи „У канџама хуманиста“, показао да су бомбардовањем Србије командовале тзв. „бебе зла“, инфантилне креатуре попут Била Клинтона. Они су се, од лажних покајника и плачљиваца због збитија попут „афере Левински“, брзо претварали у моралне громаде пророчког патоса, спремне да „анђеоски“ униште читав један народ и његову културу, а све то у име Мамона глобализма.
Упркос медијском мраку у који смо били гурнути, они који су хтели да знају – знали су. Знао је Александар Зиновјев, писац „Запада“ и „Велике прекретнице“, који је напустио Окцидент и дошао у Русију баш када је Звер насрнула на Србију. У тим данима он нам је поручио: „Срби! Ја сам Рус. Историјска судбина сродила је нас Русе са вама кроз исту, заједничку трагедију. Ми и ви имали смо 1941-1945. заједничког смртног непријатеља – фашистичку Немачку. Заједно смо се борили. Изгубили смо људских живота више од свих осталих. Али смо опстали. Спасли смо човечанство од (у то време) најстрашније претње – од фашизма. А ево, поново имамо пред собом општег непријатеља – западњачки империјализам који жели да загосподари светом. Овај непријатељ је много јачи од фашистичке Немачке. Он је жесток, немилосрдан, покварен и лажљив. Исте су му намере и у погледу нас, Руса, и вас, Срба: разбити вас, а као крајњи резултат – истребити нас. Ми, Руси, већ трпимо штету коју нам је нанео овај непријатељ, много већу од оне коју смо доживели у рату с Немачком. Нас су већ скренули на пут деградације и умирања. И ваша судбина је умногоме слична нашој. Ми, Руси, ми смо капитулирали пред овим непријатељем. Издали смо све што је по цену невероватних жртава било постигнуто последњих година. Издали смо све оне који су били с нама и који су са пуно наде гледали у нас. Сада се претварамо у зону колонизације од стране Запада. А ви се не дате. Борите се за своју независност. Ја се стидим (у име) свог народа. А дивим се вашој одлучности да се супротставите непријатељу, десетину, па и стотину пута јачем од вас; да му се супротставите у ситуацији када вас најмоћнија средства западне пропаганде клевећу и засипају смећем, мобилишући против вас стотине заглупљених људи на Западу. То је историјски подвиг. Ваш отпор није само борба за Србију. То је борба и за нас, Русе, који смо срамно напустили поље историјских битака. То је борба за цело човечанство, коме прети милитантни западњачки империјализам. Било како да се заврши ваше супротстављање западном агресору, ви сте победили већ самом чињеницом да сте пружили отпор, самом одлучношћу да се борите за независност, за свој пут развоја. И у тој вашој борби ја сам са вама! Желим вам да тако срчано издржите до краја! Браво, Срби!“ Ко је хтео да зна – знао је, као што је знао и Петер Хандке који је, уз јутарњу буку војног аеродрома крај Париза, забележио: „Хвала НАТО, хвала велики мали писци од Гарсије Маркеса до Гинтера Граса, од Кензабура Ое до поткоманданта Маркоса због оног што нису написали. Хвала Папи и Ватикану због његове беле блажене тишине. Велики корак за човечанство! Међутим, за оне који се на нашој планети Земљи још нису претворили у Марсовце и остале Зелене кољаче, њихова домовина је, почевши од 24. марта 1999. године, Србија, Црна Гора и Република Српска, Југославија.
Марс напада, и за време марсовских напада, Хелсинки, Мадрид, Алжир, Дарес Салам (‘кућа мира’), Јерусалим, Јерихон, Багдад, па чак и Лондон, Париз, Берлин и Вашингтон биће део Југославије!“
Знао је то и Едвард Денис Гој, угледни енглески проучавалац књижевности, преводилац и тумач Момчила Настасијевића. Он је у Кембриџу, с пролећа 1999. године, у тексту „Време и закон“ записао: „Људи занемарују историју. Закони често имају рок трајања. Да ли је баш тако? Људе хапсе за убиства двадесет и пет година после почињеног дела. Старцима од осамдесет година суди се због наводних давно почињених убистава и у случају када би, да су то одбили, они сами били стрељани. Кад Тони Блер чита Библију у цркви, да ли је спреман да постане мученик? Године 1815. по Београду су висили Срби, а обесили су их Турци. Цигани су обављали сурови посао набијања Срба на колац. У Енглеској у 17. веку људи су вешани и касапљени. Овде време тријумфује над законом. Али, где да поставимо границу. Стотине хиљада Срба је убијено 1941. у Босни и Херцеговини! Дакле, да ли се тај мораторијум протеже све до тада? На Косову су чобани Албанци живели као номади још у 14. веку. У Душановом законику (1354) имали су јасно дефинисан правни положај. Од 1944. године Тито их је подстицао да се насељавају на Косово, у складу са планом да на концу окупирају Албанију (Стаљин се тада с тим слагао). У све већем броју, од касних шездесетих година, Срби су терани са Косова или су били жртве терора. Да ли то ‘етничко чишћење’ потпада под законски мораторијум? Ако вас провалник опљачка, то мора да се заборави. Ако, међутим, пуцате на провалника, ви сте оптужени да сте криминалац! Сасвим згодно за провалника! Срби су зли јер су наједном, из ведра неба, оптужени да заговарају ‘Велику Србију’, али Албанцима треба помоћи и дати им пуну подршку јер им је онемогућено да остваре свој сан о ‘Великој Албанији’, на рачун Срба. Одавно већ Албанци имају велики степен аутономије у сфери образовања и језика, онакву аутономију какву нико није желео да да Србима у Крајини! Косово и Метохија су најсрпскији од свих српских крајева. Кад говоримо о агресији, не сме се заборавити да је експлозија становништва исто толико агресија колико и тенкови! ОВК (ко ју је наоружао и опремио?) има мање права за оно за шта се бори него што то има ИРА. Да ли су Клинтон и Блер спремни да бомбардују ирске протестанте? Уз помоћ америчких пропагандних техника, оруђе које је САД наследио од Гебелса, уз интерконтиненталне балистичке пројектиле, наслеђене од Варнера Брауна, босански Муслимани, албански Муслимани, уз идеју ‘Куран од Сарајева до Хонг Конга’ брзо су ствар окренули у своју корист. А све се то одвијало паралелно са сатанизацијом народа који је био чврст савезник Запада (док су се Хрвати борили прво за Аустрију, а затим за Хитлера). О каквом се то силеџијству ради? Каква је то Клинтонова и Блерова пубертетска мегаломанија којој смо управо сведоци? То што је Немачка почела са признавањем Словеније, а затим Хрватске (признавање које се као лавина прелило у Босну и Херцеговину) је схватљиво. Немачке аспирације само су затамљене, а не мртве. Па где онда да ставимо границу? Ја сам украо његову земљу, али јако давно, па није више битно. Па зато, ако ме он казни и тражи поврат властите имовине, он ће да буде кажњен, а мене ће да штите и правдају. Зар нисам срећан провалник?“
Тако је писао Едвард Денис Гој. А најбоље су знали – као и увек – песници. Српски и светски. Они су, скачући у „чедни бездан стихова“ (Николај Заболоцки), викали да их чују Бог и васељена, и да пробуде све што је спавало у челичној паучини глобалних мрежа, које је над нама плео CNN и SKY. Њихове речи сведочиле су да „није све пропало кад пропало све је“ (Рајко Петров Ного), и да тврђаву смисла не могу разрушити никакви Б52 и „томахавци“. Речју против звери, решили су песници, и одбили да се поклоне Звери из бездана. Њихово непристајање ушло је у ову својеврсну, малу, али бескрајну, антологију бола и непристајања. Дужност приређивача је да објасни критеријуме по којима је нека песма ушла у антологију. Грађанима Србије који су преживели бомбардовање, штитећи се, између осталог, и словесном светлошћу, ти критеријуми су већ познати – они су древни, антички, колокагатијски. Песме у овом прилогу су јединство добра, лепоте и истине. Оно што је Лепо (знало се донедавно!) мора бити Добро и Истинито. Пошто су речи српских и светских песника процветале под бомбама, антологија је названа „Црни цветник“. Освежавајући памћење читалаца, подсећамо их и на то да су неки од стихова које имају у рукама били потпуно прећутани: међу њима је, свакако, збирка „Србија на Западу“ Милована Данојлића, објављена 2005. године, али својски маргинализована, и то због „политичке некоректности“. Коме је „Црни цветник“ посвећен? Онима на чијим сузама и крви желе да изграде Нови светски поредак, потискујући упозорење Достојевског да се на дечјим сузама не може изградити ничија срећа, па ни срећа „златне милијарде“ глобализма. Дакле, „Речју против Звери“ посвећујем: двогодишњем Марку Симићу из Новог Пазара, који је, скупа са оцем Владаном, погинуо од НАТО бомбе 31. маја 1999. године, испред стамбене зграде у улици Стефана Немање 74 у Новом Пазару; једанаестомесечној Бојани Тошовић из села Мердаре која је, са својим оцем Божином, од НАТО бомбе мученички пострадала 1999. године; трогодишњој Милици Ракић из Батајнице, која је погинула на ноши, 17. априла 1999. године, погођена парчетом челика од распрснуте бомбе; шестогодишњем Бранимиру Станијановићу који је својом крвљу осведочио сву лаж Запада на мосту изнад Грделичке клисуре 12. априла 1999. године, скупа са оцем Видосавом и мајком Дивном; осмогодишњем Стефану Павловићу и петогодишњој му сестрици, Дејани, који су погинули у сну, заједно са оцем Владимиром, када је, 26. маја 1999. године, на њихову кућу у Раљи код Београда, пао НАТО пројектил. Њима, чије су душе у руци Божјој, заветујемо се да их нећемо заборавити. Ове им песме приносимо уместо воштаница на гробићима мученичким, обасјаним вишњом светлошћу Небеске Србије. А онима који хоће да нас, преко њихових гробова, и упркос чињеницама, натерају да се поклонимо Звери (маскираној у разне врсте евроунијаћења), поручујемо: дрхтите од правде Божје и људске, која вас неће мимоићи! Знам да то није учтив завршетак предговора за једну антологију лирике, али „гласови мртвих, то нису мртви гласови“ (Иван В. Лалић).
Уочи 24. марта 2009. Владимир Димитријевић
ШТО БАШ НАС
На истом су силни и нејаки
По Косово упртио сваки
Ђорђо Сладоје: „Дружина остала“
РАЈКО ПЕТРОВ НОГО
Тужбалица
Куд си пошо награјило у недоба на покладе
У сунчеве обрвице налбантини кад се кладе
За небеску потковицу приковаше сунчевића
Сјају сузе кроз рупице из чавала из влашића
Да Зорило и Ноћило и троглави гле Балачко
Вечерају помрчину Србијице црна тачко
На крај света крајем века некрштене једеш дане
А деца ти разапета измеђ цркве и кафане
Гребенају мрку вуну Ни на једном главе не би
Тек марсовци кукуричу Учинили то сте себи
На крај света крајем века сија ова црна рупа
Где Милоша разапињу и Барабу с Христом скупа
На Небојши Јакшићевој слепом сунцу брију веђе
Забасо си награјило у неслано месојеђе
МИЛОВАН ДАНОЈЛИЋ
Скица за аутобиографију
Питаш зашто ми је клецав ход
Па посрћем као слеп по мраку…
Е, зашто… Јер вековима патим од
Болних грчева у стомаку.
Стар сам ко грех, ко ветров мех,
Старији од метузалема и Бен Хура;
Године 1600. оболех
Од запаљења жучног мехура.
(Турска управа – Мр Малцолм, о yес! –
По вама, толеранције сушто знамење,
Тешко ми је падала. Немоћан бес
Претварао се ил у осип, ил у камење)
Од јутра до мрака, и увече
Урлао сам од бола – што да кријем!
Најзад ме одвукоше, као говече,
У Беч, хирургу најчувенијем.
„Спасавај“, рекох, „не желим паре!
Од жучи ми је баба умрла!“
Доктор дохвати повеће шкаре
И распори ме, од учкура до бела грла.
Препустих се лекару, вишњој сили
(Опрости ако те, Боже, има!)
Триста година су ме секли и шили
Иглама, маказама, бодежима,
Глађу ме мучили, жеђу морили,
Боли скалпелима и инструментима,
Изводили опите, ко на горили,
Пред асистентима и стундетима,
Ређали су се, сваког порекла,
Тука и Манџука (семе им семца!),
На мојој су жучи докторат стекла
Осамдесет четири Немца…
Три века цео лекарски ред ме
Порио (Бечлије су људине јаке!) –
Најзад ме, године 1937.
Пустише у живот, међу сељаке;
У Србију ме је донео поштар,
Спустио ме на врх травног брда.
Пробудив се, осетих; предмет оштар
Како ми испод пупка сврдла.
Наши ме снимише, и нађоше
Да су ми маказе и бургије
Заборавили у трбуху; лечен сам лоше,
Ја, жртва хировите хирургије!
Зато се грчим, ко крив чавао,
И да вриснем каткад ми дође;
У туђинским сам рукама спавао
Читаво полахиљадугође.
Повест ми укриво кости завари,
Кад зажмурим, поврве, ко водоземци,
Авари, Мавари, машинбравари,
Курта и Мурта, Турци и Немци,
Грдобе старе, тазе-наказе:
Пун их је мрак, густ као тесто.
А кад се насмејем, једне маказе
Боцну ме, дубоко, на тајно место.
ЗАПАД КОЈИ НАМ ЈЕ ЗАПАО
МАТИЈА БЕЋКОВИЋ
Америка
Моји вршњаци у Колашину
Негде педесет и које године
Кренули су на коњима
Да беже у Америку
Потере су их стигле на искрај града
Иза првих нужника и свињаца
А да су се докопали окуке и шипражја
Лако су могли умаћи
И пасти право на груди Америке
Само је будношћу органа гоњења
Избегнута и ова катастрофа.
Устали су с тицама
И кренули у предзорје
Да би за времена стигли у Америку
А није било честито ни одјутрило
Кад су проведени кроз варошицу
Све с краденим коњима
Шареним гаћама и карираним кошуљама
И натписима обешеним о врату
„Хтео сам да бежим у Америку!”
Тек што је оподнило читана је наредба
Да су избачени из свих школа у земљи
А истога дана по кратком поступку
У првомрачје кад су доконали
Да ће се увелико башкарити
Као мало воде на длану Америке
У оковима кратког веза
Спроведени до на Паклена острва.
Бежање преко границе
Био је једини начин одласка у иностранство
И да пас на алци није био везан дуж државе
Цео народ би одавно утекао.
Они што су умакли испод ножа
Одступили су преко границе
И већ били у Америци
Заједно с нашим Краљем
Једва чекајући да им се придружимо.
Али ако нама нису дали у Америку
Нису могли забранити Америци
Да дође к нама
Ако не до Светога Илије
Оно до Божића
Сигурно до Васкрса
Споља се и пали светло у тамницама.
И кад је коначно срушен Берлински зид
И све тамнице од истог камена
Моји вршњаци звани Амери изашли су на сунце
И као мрав то под старост окрилати
Скинутих капа пред транзистором
Слушали Глас Америке
Очекујући да објаве име оног народа
Највећег малог народа на свету
Како су они мислили
Хероја дате речи
Палог за слободу и Америку
Кога је слобода родила
А издаја убила
То је најбоље знала Америка
И све записала у књигу истине
Која се чува у светом ковчегу
У срцу Америке
Коју ће сад отворити и почети да чита…
Али Глас Америке јављао се са другог света
Једнако понављајући своју нову лозинку
ПРОШЛОСТ НАС НЕ ИНТЕРЕСУЈЕ
И претећи да ће спржити Србију
Најдаље до Божића
То је значило сигурно о Васкрсу
И како би који пут поновили
ПРОШЛОСТ НАС НЕ ИНТЕРЕСУЈЕ
Онако како би изговорили коју реч
И како би која падала по лишћу
Тако је и сама постајала прошлост
А с њом је у прошлост одлазила Америка
Срушена с Берлинским зидом
Нестала с комунизмом.
МИЛОВАН ДАНОЈЛИЋ
Блуз за Србију
(Посрбица, са Интернета)
Прича је позната и врло стара
(Историја се стално изнова ствара),
А улога је Срба, засад,
Да послуже као индијска прасад:
Притиском на мозак и на кости
Утврдити им степен издржљивости,
И шта све могу, на зло поприште
Бачени, прогутати, док не провриште,
Те да ли ће ценовник бити висок
У сутрашњем походу на југ и исток.
Славни је сенат послао берат:
„Још један народ у резерват!“
(Потом ће каубој и мали шериф
Миљеницима доставити хатишериф
Да, без обзира на број гласача,
Заузму, у Влади, места најјача!)
„А што се међународног тиче права,
Нека им помогне Свети Сава,
За нас су све те аутокефалије
Трице и кучине и фекалије!
Српски је народ рђав посвема,
Било би најбоље да га нема,
Ал пошто се нашао на том раскршћу,
Треба применити руку најчвршћу,
Угнати памет у главу глупу,
Сатерати га у мишју рупу,
Испити му душу кроз памук,
У Београдски га забити пашалук,
Жељу за важношћу му оборити о нос,
Пљунути на претерани његов понос!
Нова се пустиња неће зват
Навајо, већ Српски Резерват;
Овамо, ко са Севера, ко са Југа,
Да се изолује балканска куга,
Да се затре семе вучије,
Легло нереда и хајдучије!”
Растужим се као пијан клен
Сваки пут кад чујем ЦНН:
Међу терористима има и Ганди!
А убијених у Уганди
Осамсто хиљада. (Мало превише!)
Да ли ће Запад да интервенише?
„Мало сутра! Окрени-обрни,
То је неважно, били су црни…
Доста нам је црних и код куће!“
(То се не говори, ал се шапуће.)
Клинтон им подршку даде моралну
Уроњен у проблематику чисто оралну,
Очију исколачених према тавану,
Милујућ по глави верну драгану.
„Уосталом, ко су ти Срби?
На њихов помен човек се згрби,
Дође му да јурне, да их млатне,
Да саспе уранијум у њиве блатне.
Ратови и јунаштва њина, тамо,
Ништа су спрам тврђаве зване Аламо,
А све њихове пушке-на-готовс
Не вреде колико Генерал Моторс,
С места се не макавши, у Јапану
Обрне само у једном дану!
Независност? Слобода? Луди снови!
Qуод лицет лови, нон лицет бови!
Код толиких брига и послова
Највише држе до Косова
У песми и причи… Беже, иначе,
На Север, остављајући нарикаче,
Да им, док не потроше попудбину,
Оплакују горку судбину!
Кунем се у веру и част јуначку
Да ћу им отети ту играчку!
Истераћу их с Косова, све одреда!
Десетак посто – јад и беда!
Оставићемо покоји гето:
Косово албанско тло је свето,
А излаз из криза лак и прост
(То јутрос пише Wасхингтон Пост),
Новинари, јесу, можда, хијене,
Ал повест знају боље од мене…
Историја? Њене ме муке не муче:
За мене, она је почела прекјуче…
Крене ли човек да се тумба
Кроз прошлост, стићи ће до Колумба,
Па ћеш још наићи на неког претка
Како, го голцат, лица јетка
На месту где је сад Кип Слободе
Израња, ко морж, из морске воде!
За Косово, од Бостона до Калифорније,
Ионако нико чуо није…
Зар је важно, албанско или српско?
А Милошевић је мотку упрско:
Тренутно је први са Црне Листе!
Најзад је одстрел комунисте
Допуштен, и свет ће аплаузом
Поздравити обрачун са тим баксузом!
На Косово ћу дати тапију
Првом ко покуца на капију
Од Беле Куће, и вратару
Тутне у шаку коју пару!“
(Да, десет, можда и пет посто:
Богме је мали проценат осто…
Али да се примени иста мера
Питање је колико би, данас, Амера,
Који енглеску знају лексику
Остало у Сан Дијегу и Њу Мексику.)
„Испробајмо оружје на Нишу, Пећи,
Да видимо шта ће Руси рећи!“
А Руси да помогну неће Слобу,
Ћутке посматрају стравну пробу
Онога што и њих може снаћи:
Руси су захвални српској браћи
Што им показаше шта све човека
Ненаоружаног и слабог чека…
Нови поредак прихвати свака земља,
Једино Србија не беше спремна:
Она се сећа ко Црног Петка
Адолфовог Новог Поретка,
Па одуговлачи да се покори…
Ал узалудни су сви отпори
Сем оног што из горде душе зрачи;
Он је најјаднији… и најјачи.
Србија кроз прозор буљи у смирај
А ЦНН из кухиње урла: „Играј
Како свирамо, да те на то
Опет не опомене са неба НАТО!“
РАЈКО ПЕТРОВ НОГО
Гле Срби
Бомбе су
Кад већ варвари нису
Ипак неко рјешење
Узмимо рецимо србе
И остале индијанце
То су неки балкански руси
А можда и обрнути кинези
Трибали
Шта ли
Множе се дијељењем
Води их невидљив поглавица
Црноризац
Кога су турци спалили
Пламеном тих костију
Они се даљински грију
У храмове
Његовим ликом печаћене
Ко кротке овчице
Чим се
Тај вучји накот сабере
У крчми преко пута се одузме
Живе од приче
Да божур из крви ниче
Из бола даворије
Кад у сну
Библијску сводницу сретну
Они јој рекну
Иди ти твојим
Ја ћу својим путем
Змија им кућу чува
Треба побити бараберију
У том крсту балкана
Иначе ће хришћани аграрног типа
Опет разгубати планету
Бомбе су
кад већ варвари нису
Ипак неко рјешење
СКАНДИНАВИЈА: САВЕСТ
Да је иђе иког на свијету
Да пожали ка’ да би помога’
Његош
СТЕИН МЕХРЕН
Ја водим рат
Ја живим у Норвешкој. Ја
водим рат против Србије
У самозадовољној праведности
која не зна за границе
Ја нисам нем
Али нико не жели да ме слуша
Упозорења исписана по свим
зидовима нико не чита
У Србији се деца играју
луткама које крваре. Гледају ноћ
што гори у радионици смрти
где анђели убице лете
На Косову један народ протерује
један други народ. Мртве
бацају у јарке. Једно
не оправдава друго
Србија, једна земља смрвљена
у сопственом ковчегу
Ставља усне на земљу
вришти доле у тмину: Мир
Косово, читав један народ
бежи спасавајући живот
кроз врата која се могу
отворити само на једну страну… Ка напоље
Моје речи се лепе
за мисли о правди и миру
Зло се никада не може истерати
оним што је горе
Препевао с норвешког Љ. Рајић
АУДУН ШЕРВЕЈ
Вуку се преко српских планина,
ћопавко и слепац.
Иза врхова чују јеку бомби
и крике војника који беже и падају
у рату у коме не могу да победе
„Је ли он Србин, Циганин,
албиноалбанац,
Мађар, Муслиман
или плаћени Иранац?
Хоће ли нас убити,
шта мислиш, Кнут?“
Слепац је малоречив у страној земљи,
из Библије речи узима
о оку за око и зубу за зуб,
о јунацима који се јуначе човек на човека.
Својом крвљу ђубре земљу.
„Он је Србин, Циганин,
албиноалбанац,
Мађар, Муслиман и
један плаћени Иранац.
Само Срби
убијају, Кјелл Магне.“
Ћопавко је доскакутао до једног врха,
разгледа широки свет око себе.
На падини лежи трула трупина.
Крај ње расте смрдљива гљива.
Ћопавко изненада остаје без речи.
„Је ли он Србин, Циганин,
албиноалбанац,
Мађар, Муслиман
или плаћени Иранац?“
„Он је Србин, Кјелл Магне“
Низ падину гамиже паклена војска.
И тад задрхте, ћопавко и слепац.
Грабе добро напуњене ремене.
Слепац моли као побожни посланик:
„Боже, најзад морамо победити.“
„Јесу ли они Срби, Цигани,
албиноалбанци,
Мађари, Муслимани
или плаћени Иранци?“
„Они су Срби
ми их бомбардујемо, Кјелл Магне.“
Препевао с норвешког Љ. Рајић
МАГНЕ ОСБРЕН
- мај 1999.
Данас су заставе на паради
док генерали приказују видео снимак.
Плаво, бело и црвено
означава сузе, обогаљене и крв.
Кроз земљу се шире гласине
победничке у својој лажи
да ће слобода и право бити сигурни
кад бомбардујемо педесет дана.
Полако губимо Норвешку
саздану законитошћу и трудом.
Ко је оскрнављенима дао право на заставу?
Ко се усудио да је ОНАМО однесе?
Где сила влада и протерује
пристојност и правду,
где су циљеви смерни и лепи
а средство терор и ужас.
Невин чуперак свога детета
нежно гладим док размишљам о
деци у Сурдулици
бомбардованој да би схватила
да ширење добра у свету
мора понешто да кошта
и да им боје у салати од застава
помажу да слободно дишу.
Али деца у Сурдулици
су сад престала да дишу.
И бебе у Београду
леже у јаслицама с крхотинама стакла.
Има нас много овде у земљи
којима данас јача мучнина
кад својој деци дајемо заставице
и гледамо их како заједно марширају.
Препевао с норвешког Љ. Рајић
ГЛАСОВИ БРАЋЕ
Оче наш који си на небесима
АНДРИЈАН ПАУНЕСКУ
Писмо српском брату
Једна иста освета вреба
из Мондијала број 2, као стоку,
хеј, Србине брате, све до неба
боли ме тај крој мапа на истоку.
И Косово сваког од нас потреса
као да собом визу Ердељу даје –
стижу слободе пуне тамничког меса
и Сценарио никад не престаје!
Великом смо времену сада мета
и нове жртве пашће као дуси –
на размеђи двеју хиљада лета
овом континенту бићемо Исуси.
Алба Јулију, јао, преводе моји
речју Београд, што на крсту стоји.
Препевао с румунског Адам Пуслојић
НИНА КАРТАШОВА
Смрт с неба
На црној свили крст се сја
а очи – туга погребна
Православна је Сербија
горда, ал болу вернија.
Хорду дивљина наведе!
Како јој газде нареде,
а велика је Русија
свезаних руку уснила.
Смрт пада с неба поново
на православно Косово
Молим се светом Сергију
„Шаљи децу у Сербију!”
Препевао с руског Владимир Јагличић
ВЈАЧАСЛАВ КУПРИЈАНОВ
Бомбе слободе
Све је теже са неба посејати слободу
Експлозија слободе – будућност не знам грознију.
Пилоти се НАТО-а жале на непогоду;
бациш бомбу, а ипак не видиш експлозију.
А гле над Герником се свод светли не помера.
Па и у Хирошими – видик чист, као на стаклу.
Лако је убијати са лицем програмера –
шахисте што фигуре гна у рају и паклу.
А мртвима је лакше – без срама, само оду.
Само да више летњих ноћи и дана буде.
Пилоти се НАТО-а жале на непогоду.
На географију. И на невине људе.
Препевао с руског Владимир Јагличић
АНДРЕЈ ВОЗНЕСЕНСКИ
Милосрђа!
Разума дај, Господе, неразумнима!
Заустави ракетни налог…
Бог и ђаво у игри костима
картају за Русију. Ми им – само
залог.
У скотству нашем великом
играч с вампирским ликом
од ситости препун зевова
говори о трагедији Косова –
Косово –
КОСОВОКОСОВОКОСОВОК
-о козорог,
о козорог,
У мени Бог и козорог.
Солана – није Саваот.
Патријарх, католикоси, сви се
– против бомби – моле
охристотворите се!
И Папине речи милосрђе молитвају.
Бомбе Србији и судбу заклањају,
И девојче, кћи ислама,
јауче: „Мама!“…
Хеликоптери – антихелиопери.
Експлозије расту као метастазери.
Не застаје ђаволова чизма.
У породилишту бебе – у шок.
Катастрофом хуманизма
завршава се наш
рок.
Не дођох из Струге у Косово
с песникињом русокосом.
Србијанка с витицама од злата,
стаде судбу да ми гата.
Да ли си жива сада
под крвавим откосом?
Има излаза. Ал нигде Мојсија.
Од Албанаца и Срба снопово
Милости дајте, милосердија
за Косово!
И небо нишани радиолокацију.
Нема сна. Хуманизму је – крај.
Неће се моје срце за Русију
успокојити. Спаса нам, Боже, дај!
Препевао с руског Радослав Пајковић
ЈУНА МОРИЦ
Из поеме „Звезда српства“
+ + +
ГОВНАТО гаси светиљке Србима,
а у рату је и дању мрклина,
али Србима свеће пали Бог,
који никакав уговор раније
са Алијансом закључио није:
у блок не ступа, из присенка свог.
Ко би Србима свеће, осим Бога,
палио дахом језика српскога
под бомбама, под хавијерским игом,
из Европејска и из Каубојска
док арбанашка наваљује војска,
док бомбардују балкански полигон.
Али Србима свеће пали Бог,
и у том сјају капље и мој слог
који бол срца враћа и пресреће.
Кад заурлају „Србине, предај се!“
постајем Србин. И велим, не дај се!
Нама, Србима, Творац пали свеће.
+ + +
Мај. Сунчано пролеће.
Све земље – један круг,
Ускоро трамвај креће
из Немачке, на југ.
Империја из маште –
сви се шире, све цвета.
Гољи расте сред баште
најбоља храна света.
Неко је увек распет.
Србија: мрак у кући.
Мудрија, крава заспи
очи не склапајући.
+ + +
Угри плешу, певају Пољаци,
небесима тргују Бугари.
Србе здушно туку и у раци,
куд склоништа, ту су и кошмари.
Ја живим у побеђеној земљи,
чији рат је за права човека,
упростио победу у мемли
за планету будућега века.
Ево иде Победилац Свега,
да поправи лице тла и мора.
Никада за победу код њега
заменити нећу сопствен пораз!…
Москва, 21. 04-25. 05. 1999.
Са руског. Владимир Јагличић
АЛЕКСАНДАР МИРОНОВ (1948-2010)
Империјални вукови
Страшне гласине, дивљи звукови:
па где сте, империјални вукови?
Хиљаду вас је, ил стотине нових?
Хоћу ту, где њива је Господња,
да вас сретнем, данас-и-то-одмах.
Где сте, па где сте, ко вам је сводиља,
ко страшна ваша вучица родиља.
Скрила се куја. Хеликоптер плови.
То је обичан лов, знају вукови.
Васик, Васјониш, Васјук, или ко си?
Можда – Јесењин, до кидања жила
што на кивоте родне крв наноси?
Скрила се куја, скрила.
- јула 1999.
__________
Империјални вукови– назив групе руских добровољаца која се борила на страни Србије у ратовима деведесетих година. Скрила се куја– очито, песник „нешто некоме“ замера.
Препев: Владимир Јагличић
ТАМО ДАЛЕКО
Онамо, ‘намо…
Краљ Никола
СТЕВАН ТОНТИЋ (Немачка)
Сада и овдје
Сада и овдје свака тишина
само је заслужен одмор ваздуха,
усијаних нити и зрна,
између два покоља –
неексплодирана мина.
Сваки пупољак темпирана бомба,
свака прољетна ласта црна.
Сваки теби упућен осмијех
бљесак ножа из потаје,
пуштен миг главосјечки.
Сваки поздрав пресуда,
сваки загрљај смакнуће,
сваки дар – цигла!
Овдје и данас.
Сваки алфабет шаржер,
свако слово ударна игла.
Сваки преостали дах васкрсење,
свака мирна смрт спас.
ВЕРА СРБИНОВИЋ (Холандија)
Београду
Нека глава не полуди
Нека перо не заћути
Нека се око не помути
Нека душа не зацвили
Нека тело не задрхти
Нека биће не зацепти
Да ли сањам ову стварност
Да ли нисам у заблуди
Ова језа што ме води
У паклене мисли свега
У разорне пламенове
Разорена светилишта
Нашег бића историје
Размирице прасак љути
Крв цркава звоне звона
Палим свећу куће горе
Колоном се тело креће
Као лађа старог Ноја
Да се склопи у столеће
Овог стида овог срама
Храмље тело ал не душа
Више не знам где су звезде
Где су очи мога града
Паклена се магла спушта
Испод неба споменици
Човек дете и пас страда
Нека глава не полуди
Нека перо не заћути
Нека песма не задрхти
Ускршње се ближи вече
И Пасије по Матеји.
БДЕЊЕ ПОД БОМБАМА
Април је најокрутнији месец
Т. С. Елиот
МИЛОВАН ДАНОЈЛИЋ
Седамдесет и два дана
Од грмљавине видик је румен,
Столеће је избило на чистину;
Гори земља: сваки њен грумен
Кад букне, осветли голу истину.
Планине, мора и архипелаге
Породио је вишак ума и снаге,
А сад планети целој запрети
Велика Сила с мањком памети.
Седамдесет и два дана
На мом срцу лежи рана:
Није рана од болести
Него ми се ум освести!
Од камена су небеса немља;
Душо, не научи лет од змаја…
Чекам, као што чека земља
Чекам без почетка и без краја,
Чекам с вранама
Не гранама
Завршетак дугог спровода,
Чекам са свракама
Што на штакама
Трче по жицама далековода.
Седамдесет и два дана
Не помаљам нос из стана
Слушајући, ноћу и дању,
Извештај о ратном стању.
Несрећо жива, хоћеш ли моћи,
Притиснута са десет страна,
Да ојачаш у тој самоћи?
Насред Балкана
Пре раздана
Гори Министарство мрака и ноћи.
Седамдесет и два дана
Полећу из Авијана
Који је облик живота виши,
А који нижи? Зоре су неме.
Отварам прозор: жабе на киши
Певају, да им прође време.
Седамдесет и два дана
Жива клана, недоклана
Тако мала, а пространа
Мајка наша самохрана,
Сја, сузама сва опрана.
ДРАГАН ЈОВАНОВИЋ ДАНИЛОВ
Зашто мора бити април?
Зашто мора бити април?
У глуво доба ноћи окрећем скалу радија
– као са другог света одасвуд дроњци
гласова људских, на стотине језика:
Сербија, Сербијен, криминале Сербе…
Не разумем ту спиралу коју си саздао
Господе, за моје покољење –
баштиници пустоши зар да будемо
пре него што нас и саме спале, а све што
остане покупе неке изгладнеле звери?
Ово је орфејска земља којом се хране
авиони дугих гогољевских носева –
ако нас још коју недељу буду ракетирали,
да ли мисле да ћемо постати паметнији?
Зашто мора бити април, месец кад сва
нежност света стане у зрно пшенице?
Моја браћа и ја ишчекујемо у овом мраку
војску неку коју нико не види.
Моје племе и ја, да нисмо песници, сада би
стајали под омчама за дванаест милиона вратова.
ДРАГАН КОЛУНЏИЈА
Београд у дванаестој ноћи рата
Устајем трећи пут ноћас на узбуну своје
жене,
а мени је доста бомби непријатељских;
ја бих радо остао у сну.
Друго склониште ми не треба!
Под каквом дивном месечином,
у мирису пролетњих пупољака,
мој невини Београд спава,
а каква се, опет, опасност,
над главом сваког његовог житеља,
надвила!
Угледала је моја жена злочиначке
ракете
дао две змије, каже ми,
брзо и опасно од Чукарице
лете према Звездари!
Пред зградом видимо
да смо сами.
Под каквим ватреним небом
цветни Врачар спава,
спава мало дете.
Не буди га стари непријатељу!
ЗЛАТКО КРАСНИ
Киша
Пада, гле, киша. Па шта? Па ништа
кад са становишта капитала
што се оплођава свака мала
кап за берзански извештај ништа-
вна је, без обзира да ли та кап
превршава сад нечију чашу
или пада на ратишта, на шу-
ме где беху нам огњишта, на та-
пије где пепелишта још горе:
У теби се, до зоре, разгоре-
вају капи, ал нису то капи
што их очекује цео народ
који још зури у оловни свод
– док смеју се, смеју сатрапи.
ТИОДОР РОСИЋ
Песма о мраку
Мој тата је у мраку!
рекао је,
мој двогодишњи син,
кад се пробудио на Руднику,
оне ноћи, док су над Београдом
бомбама гасили светла.
Моје играчке су у мраку!
казао је,
кад сам, после недељу дана,
стигао на Рудник.
МИРОСЛАВ МАКСИМОВИЋ
Селотејп
Селотејпом, кажу, добро је
на прозорима облепити стакла
тако, срча вас неће ранити у стану,
ако би близу
из авиона нека се бомба омакла.
Душу како сачувати, не кажу,
од рана
под бомбама по земљи Србији
она јечи
сваке ноћи и сваког дана.
РАЈКО ПЕТРОВ НОГО
Чуо сам песму сирена
За јарбол не бејах везан
У уши не стављах восак
Звонку кад започну песму
Шизела и Смирела
Двосмртни другари моји
У подруме одоше доње
А ја где буја
Радиоактивна трава
Озрачено где цвета
Цвеће и дрвеће
За земљу привезано
Усамљено
Када већ нема камо
У моје око се склањало
У Недремано
Премда занесен
Убилачку
Чуо сам песму Сирена
Најавиле су долазак
Бомби и пролећа
Већ птице ме се не боје
Ако раширим руке
На ме
На крстолико дрво слећу
Србијо Шарена Барко
У небу агарјанском
78 ноћи и 78 дана
Поспани Господ
Микрофилмована
Дела своја
У моје очи склања
Видим са невидљивим
Све самљи Срби воде рат
Знам ко ће на Кули
На Небојшиној
Када се све преврне
Звијезде поватати
Али
Ко ј избрисао
Арарат
Ромори Филип Вишњин
За јарбол приковат
ТРАЖИМО ПОМИЛОВАЊЕ
Устани, што спаваш, Господе?
Патријарх Арсеније Трећи
ЖЕЉКО БАЋЕВИЋ
Господ ће нам наследство узети,
и дати га ко достојан буде,
јер путеви наши нису свети,
јер се нисмо дозвали у људе.
Узеће нам потпору у хлебу,
и благослов, и снагу мишица
и знамења, и знаке на небу,
и сјај ока, и осмејак с лица.
И бићемо а неће нас бити,
и биће нас нејачи и гори,
име ћемо ко срамоту крити,
јер нас себи на срамоту створи.
Храниће нас сисе без вимена,
децу ћемо месити од глине,
остаће нам земља без имена,
и градова белих развалина.
ДРАГАН ЈОВАНОВИЋ ДАНИЛОВ
Господе, заседа ратни савет
у утроби вепровој
Да ли је и моја љубав
према својој земљи
ваше власништво, људи од
соја анђела племенитих?
Господе, видиш ли
како преко океана
заседа Ратни Савет
у утроби вепровој?
Ускоро стижу нови пилоти,
свежа крв, да спале
свог љутог непријатеља
– девојчицу на ноши.
СЛОБОДАН РАКИТИЋ
Земља и кост
(По Десанки Максимовић)
Друкчије нам сада сунце сија,
друкчије нам се смеје вода.
Туђину сад наше жито клија.
У зеници – ужарена чиода.
Кидају нам део по део тела.
Другом се смеши воћка зрела.
Прекорно нас гледа одсечена
глава с пања. Крвник се руга.
Црне нам мрене преко жена.
Кричи сврака са зарђалог плуга.
Светли тек око под сенком-обрвом.
Милост за дечије јутро прво!
Милост за поразе и победе,
за душе испуњене мраком.
За децу која за ноћ оседе,
за жита засејана крвавом шаком.
Милост за рад ми у часу злости,
за светле, у земљи, чеоне кости.
Милост за анђеле усамљене,
за свако зрно просуте соли.
За вивка у води и крљушт мрене,
за све без наде ја се молим.
За псалме које нико не чита,
За бачено зрно златног жита.
Милост за свако годишње доба,
за богатога и сиромаха.
За онога који је злокобан
и у часу свеопштег мрака.
Милост за грешне, посрнуле,
за порушене цркве и куле.
Милост за прогнаника на друму,
за црну звезду на крају века.
За посечену царску шуму
(где беше бор сад је клека).
Ког буде петли у зао час,
да л’ буде мртве ил’ буде нас?
Милост за древно српско име,
за оне што ће тек да се роде.
За хладна лета и хладне зиме
и поцрнеле свете воде.
За оне који су увек сами.
За мене, о Оче наш. Амин.
У ТРАНЗИЦИЈИ, ОБОГАЋЕНИ
(ИСКУСТВОМ И ОСИРОМАШЕНИМ УРАНИЈУМОМ)
Бити спреман – то је све
Виљем Шекспир: Хамлет
МИЛОВАН ДАНОЈЛИЋ
Епистола једноме
који се продао будзашто
Лукав си, Вителијусе, васпитан у двапут
бившој Југославији,
Али ниси знао да су они још лукавији.
Понудио си отаџбину, јадну, упола мртву,
Мислио си, знаће да процене и плате жртву;
Понудио винограде, баште, купушњаке, бостане,
– Све што, по преласку границе, у души и у сећању остане;
Спомен на тужне варошице и пуста села наша
Заложио си код првог уличног зеленаша;
Ал цена, Вителијусе, што је лихвар одока среза
Не вреди ни једног пасивног планинског среза!
Понудио си им јесени пуне оштрога дима,
Мислећи, што је лепо теби да је лепо и њима;
Знам, рећи ћеш, из мржње према Слоби
Душа ти се на ђаволској обрела проби,
Ђаволи успеше иглу у срце да ти забоду:
Због Србе омрзну Србију, а због Слобе слободу.
Јурнуо си по нашки, као пијан тракторист,
Кад си већ с богатима, да видиш неку корист:
Туђе домовине, па још половне, јевтине су; једино њина
Неприкосновена је, неотуђива и света отаџбина!
Нешто боље плаћају ако је време ратно,
Па и онда мршаво, и што је најгоре, једнократно.
Мора да ти је сад хладно испод њиховог скута;
Што доби за сав живот, проћерда за пет минута.
Можда кадикад паднеш у мало очајање:
Платише тако мало, а цене те још мање;
Онако крупан улог, а тако мала свота:
Уместо богатства, животарење; место славе, срамота.
Сад ни са које стране, о Вителијусе, не чекај спас:
Остаје ти да мрзиш себе, да мрзиш њих, и нас.
Лукав си, ал где нађе с њима, о малоумни створе:
Они презиру и боље од себе, па како не би горе?
Јесте, јадно је све оно наше, тамо, онамо,
Ал то је, брате Вителијусе, све што на земљи имамо.
Да ти бар орден дадоше, ил неки сличан чварак:
Узеше што им је требало и одгурнуше у јарак!
Ко и свакој потрошној роби догодило се теби
Да се послуже, накратко, и баце, по употреби.
Награда: празан пасуљ са два-тримршава ребра,
Тридесет гроша сребра за добровољца-себра!
Имао си и код нас саламе и тврда хлеба,
А сад, до на крај живота, тај, још тврђи, жвакати треба.
Да ли те, док га гуташ, опака сећања гризу?
Где год да одеш, нашој несрећи бићеш близу.
Хтео си, о Вителијусе, да се обогатиш за дан,
А умрећеш, не само гладан, већ и јадан.
На страну родољубље и слични постулати,
Ал то се, брате, ни по твом мерилу не исплати.
Од наших шумарака, главица, осоја и голети
Нико још не виде вајде; њих једино можеш волети,
А јевтин породични накит само се у очају
Износи на пијацу и нуди на продају…
МИЛОВАН ДАНОЈЛИЋ
Србија на Западу
А Јевропа?
Трулеж стари!… Твор наказан (…)
Та збрчкана стара лутка,
Проглашена проштитутка,
Што разроким својим оком
На тирана намигује,
Што на грудма тираније
Пливајући у разблуди
Богаљеве гадне пили:
Подлу лажу са преваром!
Што кршљавим ножицама
Од табака исписаних
Параграфа гадном шаром
Мустре кроји народима…
Ђура Јакшић
Из муке којој нема помоћи,
Из сна запечаћеног пломбама,
Европа Србију једне ноћи
Пробуди уранијумским бомбама.
Пријатељски то беше напад,
Милосрдан, са нешто крви:
„Устај, Србијо, хитај на Запад,
У век Двадесет први!
Дижи се, ноћас, из ових стопа,
Полази куд сви крећу,
У загрљај те чека Европа
Да с тобом дели срећу!
Руси, браћа ти истокрвна
Чекаће још векова двеста!“
А Србија, ко кљусе испред брвна
Стоји, ни макац с места.
Опире се сваки црквени звоник,
Свака шљива и рачва:
Неће Стиг, Ртањ, Копаоник,
Ни Жупа, ни Гружа, ни Мачва.
Сељак, крај плота: мисли на
Ујед прадавне гује;
Било би лепо, да је истина,
Али он… не верује.
Једино је цвет нације зрео
(За Европом чезне већ откад!)
Пошто му није довољно бео
Престони град Београд.
Радује се и божићна печеница:
„У Европи ме бар неће пећи…“
Љуте се шајкача и препеченица,
Заклети назадњаци, такорећи.
Опире се кајмак домаћи:
„Зашто тако, напречац?“
Ал он би се могао с места помаћи,
Неће Космај и Венчац…
Европа запела, гура ли гура,
На ситнице не гледа,
Жури да се огради и осигура
Од сибирског медведа.
Она је река без обала
(Претоварен брод – потонуће!)
Шири се, да би распродала
Оно што не може код куће.
„Заборавите“, вели, „оно на старту!
(Уранијум, то су клевете!)
Ону жарку љубав у марту
Деведесет девете!
Слобода је света тековина
(Ту нема уцена и присила!)“
А зна се колико је, вековима,
Европа на нас мислила…
Док смо стајали око Предзиђа
Да би цвала, као саксија,
Ко је могао да предвиђа
Да је Предзиђе – зид санкција?
На несрећу, по шумама нашим има
Бегунаца (гнусни хајдуци!);
Ми још и хоћемо, али ће с њима
Бити потегни-повуци.
Пет хиљада села, сто градића,
Чама и монодрама,
А Караџића и Младића
Крије вековна тама…
И сад би требало, душом кротком,
Да ти верују на реч,
А нама, сад шаргарепом а сад мотком,
Да командују Лондон и Беч!
Знамо, волиш нас (ма нон троппо!):
Где је ту наш удео?
Овај народ можда је пропо
Ал није полудео.
На путу до тебе многе џомбе
Остави Риђи Блудник;
Ако ми и заборавимо оне бомбе,
Неће Космај и Рудник.
Памтимо твоје посете честе,
Пријатељске и ратне…
Јесте, споро се Срби свесте,
Али напослетку схвате.
Читаво наше покољење
И данас живо се сећа,
Како си, дошавши на поклоњење,
Клечала у Кући Цвећа.
У памћењу нашем ниједне рупе,
Господо хипокрити:
Ако и покријете лице, дупе
Немате чиме покрити!
А твоја борба за људска права
Шта је, до нови џихад?
Србија жмури (ти мислиш: спава)
И заборавити неће никад.
Ти племић, а ја – земљоделац;
Стар си, па ти се жури…
А мени је ближи Црнац нег белац
И од Енглеза дражи Бури.
Да уђемо (ко у фуруну дрво!),
Да нас огреје сунце,
Уз мали услов: да ти прво
Изручимо бегунце…
Они су у дубини планина тихих,
Недоступних твоме уму:
Сама их хватај, пошто ти их
И отера у шуму…
Да уђемо? Улази се у туђе
И далеко (да тако речем),
Ал како да човек у нешто уђе,
Ако је већ у том нечем?
Нек те не радује приступ наш
Увела Стара Дамо:
Ниси без чари, ал ваљда знаш
Да знамо оно што знамо.
ВЛАДИМИР ЈАГЛИЧИЋ
Успаванка за Милицу Ракић
Усни анђеле, чедо наше, кћери,
Србија земља – верна је постеља.
Сведочи, где се све земаљско мери,
да нисмо могли даље од опела.
Место да лепи ружин будеш цвет,
девојка, сестра, боголика мати,
дошла си на три године у свет
који те натраг немилосно врати.
Усни, анђеле, признај премоћ души,
челици сталој на длан беле раде,
успаванку ти Србија певуши
и сама пала у вртлог без наде.
Јој, дошло доба ти над њом да бдиш
кроз вилајетни овај невидиш.
Извор: ИСКРА
