Крајем 20. века национализам се чинио анахроним. Данас се силовито вратио. Јаел Тамир, израелски политиколог, бивша политичарка и активиста, верује да левица треба да га пригрли – и искористи.
Седамдесетих година 20. века, Тамир је помогла оснивање ,,Peace Now” покрета у Израелу, који се залагао за мировне преговоре између Израела и његових суседа. Касније је студирала политичку филозофију код Исаије Берлина на Универзитету Оксфорд. Доносилац је Закона о раду у Кнесету између 2003. и 2010. године, а такође је службовала као министар просвете и имиграција.
У својој првој књизи ,,Либерални национализам”, објављеној 1993. године, тврдила је – супротно растућој глобалистичкој плими – да национализам и даље има смислену улогу и да може бити комплементаран либерализму. У својој најновијој књизи ,,Зашто национализам”, Тамир развија ову идеју у веома другачијим светским приликама. Она верује да национализам треба преусмерити ка прогресивним циљевима попут стварања транскласне коалиције и праведније поделе добробити развоја.
Као део наше иницијативе ,,Open Future”, разговарали смо са Тамир да ли је могуће прихватити национализам без подстицања његових штетних облика, попут расизма. Такође смо је упитали да ли јачање националног суверенитета значи губљење права на економске и политичке добробити међународног поретка. Следе њени одговори уз одломак из књиге.
***
The Economist: У Вашој књизи се залажете за поновно прихватање национализма. Како дефинишете национализам и које идеје доводите у везу са њим?
-Национализам је веома сродан са идејом о суверенитету народа и, последично, са настанком модерних демократских држава. Његова полазна тачка се заснива на томе да поштовање нечијег националног идентитета представља важан аскпект људског достојанства, и да је улога политичких институција да заштите и негују тај идентитет. Чувајући националну културу и вредности, национализам их не мора сматрати супериорним. Као и код других односа заснованих на припадању, брига о благостању одређене особе или групе одраз је оданости пре него објективне процене. За разлику од фанатичних форми национализма које стављају нацију изнад свега, форме либералног национализма величају аутентичност изнад супериорности.
The Economist: Централни део Ваше аргументације се окреће историјској улози коју је национална држава имала као камен темељац модернизације, демократизације и развоја јавних добара као што је универзално државно образовање. Како је глобализам пореметио ова достигнућа, и зашто мислите да национализам још увек може имати конструктивну улогу?
-Како тврди Томас Пикети, национална држава је створила услове за развој ,,социјалне државе” која је обезбеђивала јавне и бесплатне универзалне услуге. Образовала је своје грађане, створила нове професионалне шансе, олакшала друштвену покретљивост и ојачала везе солидарности. Нови талас неолибералног глобализма је променио приоритете. Националне вредности – попут националног језика, културне праксе, локалне припадности и друштвене кохезије – претворене су у терет. Успех је постао условљен прилагодљивошћу и покретљивошћу, као и потребом да смо мање везани и посвећени својим сународницима, а више фокусирани на лично благостање. Није чудо што јавне установе пролазе кроз константну кризу. Оживљавање транскласне коалиције, специфичне за националне државе, је неопходо уколико желимо да промовишемо праведнији друштвени поредак, поништавајући нешто од неправде коју је глобализам изазвао.
The Economist: Национализам се доводи у блиску везу са неким од најгорих зверстава почињених у 20. веку. Да ли појединац може заиста сузбити насилне изливе национализма у намери да ужива добра која му приписујете? У супротном, да ли је то вредно компромиса?
-Нацизам, фашизам и марксизам су нас научили да идеологије могу нашкодити уколико их доведемо до њихових логичких крајности. Компромиси и решења која нуди средњи пут су мање уобичајна и данас не тако популарна. Појаве екстремних форми национализма, заједно са ксенофобијом, расизмом, мизогинијом и антисемитизмом показују како је лако прећи границе моралног. Брутални неолиберализам и ксенофобични национализам су примери вредних идеја које су застраниле. У жељи да се савремена криза превазиђе, и национализам и либерализам морају бити суздржани и уравнотежени један према другом у намери да произведу љубазнији тип либерализма, либерализма који је за народ, који ће истопити страхове који хране екстремне форме национализма и помоћи у поновном писању новог договора који ће неговати бригу за јавну добробит. Као што је манифест Економиста исправно навео (видети овде), садашња ситуација захтева од либерала ,,да не зазиру од национализма већ да га преузму за себе”.
The Economist: Да ли је могуће имати национализам који дозвољава постајање чврсте мултилатералне сарадње (попут НАТО-а) или наднационалних институција (као ЕУ) без изазивања озлојеђености попут оне која је изнедрила Брегзит?
-Историјски и теоријски, међународне институције, као и регионалне организације, су створене да олакшају сарадњу између националних држава. Лига Народа, Уједињене нације, Европска заједница, као и многе друге међународне организације од ФИФЕ до Евровизије, су све створене како би успоставиле правила сарадње и партнерства. Када, као у случају Брегзита, сарадња буде схваћена више као терет него као предност, појављује се жеља за променом правила сарадње. Као што показују тренутни преговори, подржаваоци Брегзита не преиспитују потребу транснационалне сарадње, већ желе да је реструктуирају на начин који приоритет даје самоуправљању. ,,Изолационистички национализам” – облик национализма који окреће леђа свету – је изузетак, а не правило.
The Economist: Пишете: ,,Са ширењем глобализма и неолиберализма, новодобијене политичке моћи грађана су све више постајале бесмилене и мање применљиве у свакодневном животу”. Ово је уобичајена тврдња међу тврдокорним националистима у Европи и ван ње. Али, можете ли навести примере специфичних одлука које су одузете грађанима? Које од њих би сте вратили ( избегавајући донекле нејасне термине попут ,,суверенитета”)? Да ли је могуће учинити тако нешто, а не нанети штету слободној трговини или међународној сарадњи поводом проблема као што су климатске промене?
-Грађани губе моћ у корсит међународних корпорација (као што су Фејсбук и Амазон), међународних организација (попут Светске банке и Организације за економску сарању и развој) и регионалних уговора и споразума (као што су ЕУ и НАФТА), који на различите начине онемогућавају појединце да преузму контролу над својим животима. Скорашњи протести показују раширену жељу за правом да кажемо ,,не”. Таква је била грчка побуна против строге политике диктиране од стране Европске централне банке, или миграционе политике коју дефинише Европска унија.
-С друге стране, борба да се спречи помоћ од 3 милијарде долара Амазону од стране града Њујорка, такође је покушај да се ограничи моћ мегакомпанија које контролишу оруђа комуникације, постављају правила приватности и одузимају економску и политичку моћ локалним бизнисима и организацијама. Улазимо, дакле, у нову еру у којој интерес ,,људи који долазе” постаје тас на ваги који даје приоритет локалном над глобалним. Како наводи економиста са Харварда, Дени Родрик, потребно је покренути економске механизме (укључујући ограничавање тржишта) у циљу да одржимо домаће друштвене уговоре и обезбедимо ,,инклузиван развој”.
-Када су у питању еколошки проблеми, појединачне националне државе се не могу самостално носити са изазовима попут глобалног загревања или чистоће ваздуха. Опет, било би погрешно приписати то њиховој излишности. Не можемо се суочити са глобалним кризама без сталне сарадње између стабилних и успешних држава. ,,Мирне, просперитетне и либералне земље попут Шведске, Немачке или Швајцарске све до једне поседују јак национални осећај”, примећује историчар Јувал Ноа Харари. ,,Листа земаља којима недостају снажне националне везе обухвата Авганистан, Сомалију, Конго и већину других неуспелих држава”.
-Према овом опису, јако национално осећање је неопходна компонента међународне сарадње. Ово не значи да државе неће преговарати како би увећале своје бенефите и смањиле трошкове. Постојеће међународне или регионалне организације (попут Светске банке, Организације за економску сарадњу и развој или ЕУ) су често оптуживане да служе интересима најмоћнијих држава игноришући потребе оних слабијих. Дати мањим нацијама моћ да захтевају повластице може створити свет којим се боље управља.
The Economist: Ви сте из Израела, земље која је у неком смислу глобални изузетак: мала, суштински кохезивна ( са својом јеврејском популацијом) и изненађујуће богата. Да ли то утиче на Ваше погледе на национализам? На који начин су Ваше идеје применљиве на нације са другачијим карактеристикама, попут Кине, Америке, Конга или Мјанмара?
-Несумњиво, моје порекло утиче на начин на који размишљам. Људи су раније претпостављали да се цео свет креће ка постнационалној ери, а да је израелски национализам био изузетак: садашњи талас националног буђења показује да то није случај. Глобални неолиберализам није могао понудити одрживу политичку алтернативу. Није дао одговор на најосновније људске потребе, попут оне за аутономијом и самоуправљањем, припадањем, живљењем смисленог живота, припадањем стваралачкој заједници; потребе да се буде поносан и да се ужива осећање (или илузија) стабилности и трансгенерацијског континуитета. Игноришући ове потребе, глобализам је промашио људски смисао. Није изненађујуће што се из тренутне кризе национализам појављује као победник.
Ситуација у незападним деловима света варира. У овим деловима света глобализам је помогао стварању нове, образоване средње класе која сада преображава политичку сцену. Национализам је у спрези са традиционалним политичким обичајима, одражавајући локалне културне, традиционалне и политичке структуре. У племенским друштвима (попут оног у многим Афричким државама) национализам ће вероватно пратити племенске линије; у ауторитарним друштвима (попут кинеског) он ће највероватније одражавати централистичке политичке традиције. Последично, у земљама које немају либералних или демократских традиција, појава либералног национализма или других форми либерализма је мало вероватна.
***
Либерални национализам; одломак из књиге Јаел Тамир, ,,Зашто национализам“ (Princeton University Press, 2019)
Глобализам није успео да замени национализам зато што није понудио политичку агенду која би изашла у сусрет најосновнијим потребама модерне индивидуе: потреби да се буде аутономан и самоуправљајући чинилац, да се живи смисленим животом који превазилази сопство, потреби за припадањем, жељи да се буде део стваралачке заједнице, потреби да се осећамо посебним, да нађемо место у ланцу постојања и уживамо осећај (или илузију) стабилности и трансгенерацијског континуитета.
Они који су веровали да ће постиндустријска, постмодерна друштва започети развој нових политичких структура утемељених на подели рада између различитих сфера људског живота – економског глобализма, локалног културализма и регионалне демократије – имају разлог да буду разочарани. […] Овакве врсте решења су превише отворена и у недостатку континуитета који би дозволио демократији благостања да успе. Две деценије хиперглобализма научиле су нас четири важне лекције:
а) Раздвајање тржишта и политичких система доприноси оном најгорем и оставља их изложене већим ризицима, а малобројним приликама. То води у социјалне и економске разлике и дозвољава да се 1% још више удаљи од 99%. Губећи свој друштвени посед и статус, средње класе се прикључују нижим класама у неговању осећања дубоког друштвеног и економског песимизма. Друштво се дезинтегрише уз ширење осећања отуђења и расула.
б) Раздаљина између локалних, регионалних, и глобалних процеса одлучивања продубљује демократски дефицит. Растућа моћ мегаглобалних корпорација и међународних институција обесмишљава демократске пориве појединаца да буду ,,ковачи своје судбине“. Шири се осећај беспомоћности, песимизма и друштвене апатије.
в) Осећање фрустрације и очаја се појачава политичким неповерењем и продубљује друштвени раскол. Друштво се, из простора сарадње, претвара у бојно поље.
г) Одвајање културе и политике излаже културу слободној економској експлоатацији, а државама одузима стваралачку мисију.
У својој књизи ,,Ако Венеција умре?”, Салвадор Сетис тврди да градови умиру на различите начине: могу бити уништени или освојени од стране моћног непријатеља, а могу постати и заробљеници капитализма. Комерцијализација и глобализација градова значи да градови губе своје душе бивајући приморани да производе јефтине реплике пре но оригиналне културне производе. Њихови становници постају странци у својој сопственој земљи, често бирајући да се одселе. Град су напустили стални житељи док он попут плена пада у руке тренутним страстима пролазника. Сличан се процес десио државама које су се претвориле у бледе реплике онога што су некада биле; није необично што расте жеља за обновом неких од нормативних, економских, политичких и културних вредности изгубљених у хиперглобализму.
Национализам је изнова потребан као добављач садржаја, али је његов повратак далеко од невиног – он отвара Пандорину кутију која крије страхове из прошлости, као и савремену анксиозност. Дакле, не постоје лаке одлуке. Смислене заједнице, по самој својој природи, прихватају једне а искључују друге. Једна од најважнијих закључака савремене кризе је да укључивање, а не изостављање, има своју цену.
Хајзенбергов принцип неизвесности нас учи да морамо жртвовати или прецизност мерења моментума честице, или њену позицију. Слично томе, морамо прихватити да или недостатак смислености и унутрашње кохезије заједнице или њена отвореност морају бити жртвовани из разлога што не можемо постићи обоје. Културолошка верзија Хајзенберговог принципа неизвесности би могла сугерисати следеће:
Не можемо створити заједнице које су у исто време смислене и сасвим отворене; што је заједница значајнија њеним припадницима, више ће бити искључујућа за остале.
Прихватити да се неке жртве морају направити како би омогућили демократским државама способност да буду политички и културно привлачне, важна је политичка лекција. Игнорисање тога би изгледало себично. Како тврди Иван Крастев, неспособност и незаинтересованост либералних елита да прихвате и расправљају о дестабилишућим снагама диверзитета и миграција, као и да се суоче са њиховим последицама, и ,,инсистирање на томе да су постојеће политичке праксе увек позитивне и на добитку је оно што чини да је либерализам толико сличан лицемерју“. Побуна против либералног идеализма коренито преображава европску (као и америчку) политичку сцену.
Можда и није реч о лицемерју, већ пре о либералној илузији дубоко утемељеној у просветитељству да све добре ствари иду руку под руку. Природно је желети да сви значајни друштвени процеси подржавају једни друге, да се плурализам и демократија међусобно оснажују, да ће отвореност и посвећеност ићи руку под руку, да поштење и брига доводе до истих друштвених решења. Нажалост, ово није случај. Веома често оне воде у супротним правцима. Као резултат тога, приморани смо да донесемо тешке одлуке.
Општа намера за избегавањем сукоба морала изазваних сучељавањем идеологија, за прављењем национализма који је прихватљивији и мање опасан по либерале и демократе, значи сагледати национализам у грађанском светлу у којем је национализам лишен свих својих искључујућих аспеката утемељених на држављанству, и у којем су изостављене све његове искључујуће особине.
Тежња за грађанским национализмом који пренебрегава улогу културе, језика, религије, народности или расе – и самим тим никада не води искључивости и ксенофобији – је разумљиво, али такав национализам се на мало тога може ослонити. То нас враћа на ране почетке идентитетских политика (касне 1980-те) и приморава нас да поново сагледамо сложена садејства између политике, културе и идентитета. На почетку су идентитетске политике истицале приговоре мањина против либералне визије неутралне дражве. То је приморало већину да прихвати како културна, национална и језичка припадност одређује не само ко смо, већ и шта добијамо. Прогресивност је саосећала са овим аргуметнима, и идентитетске политике су претворене у велики идеолошки стуб либерализма двадесет првог века. У циљу отклањања идентитетских предрасуда, мањине су захтевале преображај јавне сфере правећи простор за своје појединачне идентитете. Диверзификација је постала либерални поклич.
Данас се захтеви поводом идентитета јавног простора поново покрећу, овога пута од стране мање богатих чланова већине који тврде да је диверзификација отишла предалеко, одузимајући им њихов друштвени, култруни и политички статус. Либерална реакција је била – занемаривање. Занемаривање идентитетских захтева које је изнела већина садржи више до пуког одбијања да се дозволи привилегованима да задрже своју моћ – она рефлектује равнодушност елита према сопственом националном идентитету.
Инклузивна слика јавног простора на идеалан начин демонстрира жељу да сви конфликти нестану. Идеалистички описи су опасни зато што лако могу довести до неостваривих очекивања и штетне политике. Још горе, представљати идеално као одраз стварности ствара утисак да су се жељене промене већ десиле (или се дешавају) и тако подржава илузију да се ништа више не мора урадити, или у најмању руку да су ствари под контролом и да се крећу у правом смеру.
__________________________________
Excerpted from ,,Why Nationalism?” by Yael Tamir. Copyright © 2019 Princeton University Press. Reprinted by permission of Princeton University Press.
Извор: The Economist, текст првобитно објављен 28.2.2019.
Превод са енглеског: Милош Милићевић
Наслов: Покрет за одбрану Косова и Метохије
