Шта је у подељеним и одвојеним националним, верским и идеолошким световима свих ових деценија на Косову и Метохији имало трунку искрености? Где се могла чути једноставна људска природна и преко потребна порука да се обратиш другима? Како се, макар, једног јединог дана могла осетити жеља да је неко некоме пожелео: срећу, мир, благостање – па чак и љубав?
„Срећан Васкрс, Срећан Божић”, обраћале су се – на првом месту – православним Србима различите институције, а и појединци ових деценија на Косову. „Сретан Ускрс”, понављало се свих ових година католицима Албанцима, Хрватима, Јањевцима. „Срећан Рамазан, Бајрам – почетак поста…”, узвраћали су једни другима преко косовских зидова ретке и преко потребне жеље, комшијску обзирност, традиционалну форму, куртоазне флоскуле…
Међутим, овог Васкрса најпопуларнији косовски политичар и премијер Албин Курти одлучио је да промени све ово и уведе нови начин честитања, обраћања и комуникације.
„Са љубављу једни према другима, према нашој домовини и нашем језику”, написао је Курти и честитао Васкрс православним верницима. За мање упућене све је у границама пристојности, а у основи реч је о отвореној и најгрубљој провокацији коју је неки албански политичар употребио у протеклих неколико деценија. Албин Курти је заправо цитирао Теофана Фана Нолија, оснивача Албанске православне цркве и једног од утемељивача савременог паналбанског национализма.
„Наша домовина” и „наш језик” за Куртија су искључиво албански. Тиме је грубо и провокативно искористио највећи хришћански празник да још једном увреди грађане српске националности на КиМ, указавши да овде има места само за једну домовину (велику) Албанију и један језик који је албански. За њега је неважна чињеница да су на КиМ и албански и српски по Уставу равноправни.
Уместо да се обрати грађанима српске националности, он Васкрс заправо честита православним хришћанима пре свега у Албанији, чиме остаје доследан својој идеји „велике Албаније” и понаша се не као премијер Косова већ као политичар у Републици Албанији.
Нова гарнитура албанских политичара на Косову, Албин Курти и Вјоса Османи, успели су да за кратко време покажу како се боре или за етнички чисто албанско Косово или за „велику Албанију”, коју уочи Васкрса призива – уз претње – и Рамуш Харадинај. Успут, њега је управо Курти оставио без председничког места.
Иако дубоко подељени, албански лидери су јединствени у анимозитету према свему што се доживљава као српско наслеђе, историја, култура. Они одржавају континуитет албанских екстремиста који су у последње 22 године међународног мира порушили и уништили 150 православних цркава и манастира, оскрнавили на стотине гробаља и из градских средина, готово у потпуности, истерали српско становништво.
Ова Куртијева „честитка” није ништа друго него порука и Србији, српском народу и СПЦ да за њих нема места у његовој држави и да без обзира на то што његови западни ментори и даље тврде да је Косово замишљено као мултиетничка „држава”, Курти Косово види као албанску земљу или, тачније, део сједињених албанских земаља, на чему већ годинама ради.
Како Србија и СПЦ могу да одговоре на овај агресивни наставак историјских процеса дугог трајања? Један од одговора јесте јасно сведочење и став да се велики и важни дијалог Приштине и Београда може наставити једино применом, проширењем и поштовањем до сада постигнутих споразума. Могу ли Срби на Косову у њима препознати слободу? Може ли се ишта постићи без решавања питања, очигледно, веома угрожене Српске православне цркве на КиМ? Њене светиње, од најмањих црквица и црквишта – до Унеско споменика, у предугом су периоду под ударом албанских екстремиста. Шта их је надахнуло да се тако понашају? Највећим делом ради се о идеологији коју Албин Курти сурово проповеда, и то ове године први пут на Васкрс. Његова „честитка” нам није оставила могућност да имамо сопствено име и језик.
