Пише: О. Дарко Ристов Ђого
Када се овом народу упокојио Ђед, остао му је Ђедов син, да му буде отац.
Тако Утјешитељ, Дух Свети, дјелује када остварује један народ као Цркву.
А отац је отац. Волиш га неизмјерно. Чак и да гријеши – прво се мораш запитати гријешиш ли ти? Чак и да се покаже да гријеши – и даље је сушта љубав и мудрост и врлина и ниједан ни стварно, а камоли привидно неразумијевање између синова и оца не смије да угаси љубав. Ако смо синови и не може.
Ако смо синови – нећемо се хвалити љубављу очевом. Чиме се хвалимо: оним што се зна или оним у шта (не) вјерујемо? Ако смо синови – поштоваћемо његов лик и народ и благу ријеч и службу нечему изнад разврставања на ове и на оне синове. Ако смо синови – знаћемо који нам језик говори отац. Ми нећемо имати сумње којим језиком као синови говоримо. Која нам је богомоља мајка, ако нам је Бог Отац и он отац.
Само се несин хвали да га је отац примио.
Ако смо синови – нећемо као увријеђене младе писати како нам се отац диви (који се то још син хвали тиме?).
Нећемо подсјећати браћу да смо се борили за мајку нашу Цркву – нисмо се борили за неког другог до ли за оца и браћу и цркву језика и цркву народа српскога коме служимо. Нису то наше заслуге јер не може бити заслужан домаћин који брани своју чељад – може ли да их не брани? Ако смо синови – ни у лудилу, ни у болу, ни у бијесу, ни у пијанству нећемо се одрећи оца.
А кажемо сви да смо му синови.
Оче, очи те наше гледају, као твоје нас. И Ђедо и Св. Василије и Св. Сава прије нас. И Св. Николај Жички и ава Јустин. Само гледај и праштај и моли се. И увијек буди свакоме узданица, као што јеси, и никоме експонат, онај шаблон са којим се сликају, јер то ниси.
Нећу ти рећи да те волимо. Синови то очевима не говоре. Јер се зна.
