Тринаест година после једностраног проглашења независности Косова Србија нема осмишљену стратегију решавања статуса своје јужне покрајине. Политичке власти Србије од 2008. године до данас нису ни приступиле овом послу, тврди Покрет за одбрану Косова и Метохије.
Мање од недељу дана од првог обраћања председника Србије, Александра Вучића посланицима Народне скупштине Србије, о дијалогу са Приштином и пред нову рунду разговора са косовским премијером Аљбнином Куртијем, група српских интелектуалаца објавила је документ: „Пројекат реинтеграције Косова и Метохије у уставноправни поредак Републике Србије: Концепт посебног (уставног) закона о суштинској аутономији Косова и Метохије“, који је у четвртак и представила у Медија Центру у Београду.
У документу који се састоји из три дела – Полазне претпоставке, Уставни концепт суштинске аутономије за Косово и Метохију и Међународни оквир решења, даје се преглед тренутног односа Београда према „статусу своје јужне покрајине“ од 2008. а посебно од 2013. године; однос косовских власти према самом Косову, опис тренутног стања односно актуелни „динамички пресек“ како то овај Покрет види; шта представља уставни концепт суштинске аутономије за КиМ те међународни оквир решења према анализи Покрета.
Разлог за недостатак српске стратегије, за овај Покрет који окупља више десетина политичких мислилаца, лежи у прећутном скретању са пута уставног решења, али и у опортунистичком прихватању налога западних сила о постепеном повлачењу права и обавеза Србије са КиМ.
Овај правац деловања српске власти нарочито је био убрзан потписивањем Бриселског споразума 2013. године. На основу тока дешавању у Бриселском процесу у протеких осам година могао се стећи утисак да је тај процес „незаустављив и неповратан“ а да је „нереално свако настојање да се он закочи и преусмери на неку другу страну“, наводи се у првом делу документа.
„Лако се могу уочити слабе тачке овог пројекта своје јужне покрајине“, тврде, те би се уз другачију српску политику „разголитила“ и неодрживост Косова. Управо је то тема овог документа.
Побројано је оно што се виде као слабе тачке. Неке од њих су да је Косово постало „синоним за пропалу државу“, „и даље најнеразвијенији регион у Европи“, да је то довело до велике депопулације и Албанаца, те да је доминација западног фактора на светском плану у време насилног проглашења независности (2008) еволуирала у правцу конкурентских односа са другим глобалним актерима.
„У протекле две деценије, рачунајући и време од једностраног проглашења независности, ‘Косово’ је постало синоним „пропале државе“, дакле, политичке творевине коју, поред осталог, одликује систематско насиље над припадницима српског народа, али и над припадницима других етноса и мањинских група изван албанског корпуса“, наводе.
Једна је од слабих тачки је и то да западна синтгама о Косову као питању „суи генерис“ не важи јер се у међувремену десило више случајева отцепљења.
„Реално динамички гледано, Србија данас па надаље има добру прилику да, када је реч о Косову и Метохији, стекне поуздане светски релевантне савезнике. Иако све изгледнија, ова прилика до сада није стратешки коришћена“.
Слаба тачка је и то што и поред и после овако дугог протека времена, те „привидно слабих изгледа да Србија сачува КиМ“, сва истраживања јавног мњења у Србији, показују да убедљива већина није сагласна са признањем Косова и Метохије.
„Ово стање свести одржава се и поред доминирајуће кампање званичне политике и инструисаног прозападног невладиног сектора у правцу изазивања малодушности и подстицања губитничког менталитета код грађана. Све то изражава се у дефетистичком ставу да Србија, наводно, на Косову нема ништа и да је „Косово“ за Србију изгубљено“.
У другом и трећем делу дат је оквир за уставни концепт суштинске аутономије за КиМ и међународни оквир решења: „Уобличити уставни појам суштинске аутономије за КиМ и дати му нормативни садржај“.
„С обзиром на дате околности, Србија не би смела да прихвати било какву понуду која није у складу са кључним одредбама Резолуције 1244. Такође, Србија би морала ово питање, и преговарачки и садржински, да пренесе/врати са крајње неповољног терена западних сила – САД и ЕУ на форуме Светске организације, пре свега на њен Савет безбедности“, наводе.
Према документу, постоји могућност замене ове резолуције у случају да се у СБ УН усвоји општи споразум о статусу Косова и Метохије на основу представљеног садржаја, односно концепта аутономије, и то би било учињено „у форми нове резолуције“.
Део документа чини и пет Анекса међу којима и о аутономном положају Српске православне цркве, о уставно-правном статусу КиМ, имовинско-правним питањима, о надзорној улози УН и општој безбедности.
Цео документ можете погледати овде.
Опрема: Покрет за одбрану Косова и Метохије
