Милица Грковић: Лична имена у неким насељима Северне Албаније XIV века

Однос Словена и Албанаца од њихових првих помена на Балканском полуострву био je у кругу интересовања наших и светских истраживача. О присуству и месту Словена на територији данашње Албаније током векова има много сведочанстава. На првом месту то су словенске позајмљенице у савременом албанском језику и дијалектима које се односе на разне области живота. Низ терминологија обогаћено је словенском лексиком као што су: кућа и покућство, земљорадња, воће, поврће, пољско и шумско растиње, сточарство, животињски свет, пчеларство, рибарство, занати, одећа и обућа, администрација, службена и професионална занимања, време и друге природне појаве.

Цела територија данашње Албаније прошарана je топонимима словенског порекла, што je поуздан доказ да су на тим подручјима живели Словени, a највероватније да су већину места именовали приликом насељавања јер нису затекли становништво које би им могло пренети старо име. Раније географске карте сведоче да je било много више топонима словенског порекла као на пример: Широки Брег, Голо брдо, Плешевица, Горица, Берат (од Београд), Подгорје, Пештер, Корито, Каменин, Каменица,Зеленин, Луково, Борич, Белица,Бистрица, Дворани итд.

Поред живог материјала сачуваног у језику и многобројним топонимима постоји и низ других извора који показују да je у границама данашње Албаније било доста словенског становништва и словенских насеља, а и да су очигледне албанско-словенске везе. Посведочено je да су чак и бољари били словенског порекла као на пр. Никола Санати, Дука Добрил, Мартино Чернота.

Један од најпотпунијих српских средњовековних извора, Дечанска хрисовуља из 1330. године сведочи да je у данашњој северној Албанији било доста словенских насеобина. Поред многих дарова Стефан Урош III подарио je манастиру Дечанима десет села која су се налазила у Алтину, области између жупе Реке и реке Валбоне. То су села: Требопоље, Бабјане, Лужане, Горане, Шипчане, Сошане, Грева, Буњане, Крастављане и Буљуби. У тим насељима уписани су сви мушкарци, порески обвезници, односно они који су имали неке обавезе према манастиру Дечанима. У тих десет села забележено je према првом полису 1438 имена, а по другом 1266.

Анализа je показала да je преко 90% овог становништва имало имена словенског порекла, што би могло значити да je 90% становништва било словенског порекла. Међутим, када се погледа структура имена у тим селима, одмах се уочава да однос словенских и несловенских имена није у свим насељима исти. Од десет села, показало се, да само једно по антропонимијској слици одудара од осталих. То je село Грева у коме je забележено само 20% имена словенског порекла, 65% календарског порекла и 14% имена албанског или неког другог порекла. У осталих девет села проценат словенских имена се креће од 84% до 97%. Овако велика разлика у структури имена житеља села која су била у непосредној близини показује да je у њима живело етнички различито становништво. Дакле, у суседству су живели Срби и Албанци и њихове везе на том простору су неоспорне. У истом документу забележено je још много имена односно много становника у различитим областима тадашњег пространог дечанског властелинства. Сличну структуру имена као Грева имају катун Тузи за који се изричито каже да je албански и село Кушево у близини Скадарског језера. Остала насеља имају сличну структуру антропонимије као српска алтинска села.

Поред назива села приликом уписивања међа забележено je низ микротопонима који су на алтинској међи били међаши. То су: Тлсто брдо, Жрково, Слатина, Радогошта, Длага, Бор, Слепи поток, Равније, Хлим’ц, Мечина, Велја глава, Дрочин Нами, Пруд, Вратница, Рибница итд.

Анализа и ових микротопонима показује да je већина настала од словенских корена. Ово je још бољи показатељ да су Срби на овом простору били староседеоци, који су долазећи у ове крајеве и налазећи ту празан простор давали имена својој околини и својим стаништима.

У границама данашње Албаније налазило се и српско село Врмоша, такође забележено у овом извору. Данас je то албанско село, а у првој половини четрнаестог века у њему je живело 87% становништва са личним именима словенског порекла.

Нажалост, овако подробних података за територију данашње северне Албаније у српским средњовековним изворима нема много па се не може реконструисати етничка слика тог простора. Тек касније у турским тефтерима налази се више материјала за претпоставку о етничкој карти данашње Албаније у средњем веку.

Јасно je да су постојале многобројне везе између Словена и Албанаца о чему говоре и други извори.

На пример, Rogiero de Pazienza remy Lo Bolzino забележио је непознату бугарштицу о деспоту Ђурђу и Сибињанин Јанку коју je певала једна група на дочеку напуљске краљице Изабеле дел Балцо у јуну 1397. године, у градићу Gioia del Colle у јужној Италији. Веома je важно за ономастику што су имена тих певача забележена па по томе знамо да су песму о Сибињанин Јанку и Ђурђу Смедеревцу певали људи од којих je већина имала имена словенског порекла, што би могло значити да су наши људи ту песму у Италију донели из родног краја. Међу певачима била je и жена чије je име било Дрита, неоспорно албанско име сачувано до данашњих дана. Дакле, поред Словена крајем петнаестог века у Италији били су и Албанци.

До сада je у науци постављено питање одакле je песма донета.

Према једном мишљењу песма je из околине Смедерева, престонице Ђурђа Смедеревца. Друго мишљење je да су поменуту бугарштицу певали хрватски досељеници који су у јужној Италији живели заједно с албанским насељеницима.

Међутим, нема сумње, певачи најстарије забележене бугарштице потицали су из крајева где je живело напоредо албанско и словенско становништво. Таквих крајева je било доста као на пример област Алтина, Скадра итд. Према опису скадарског краја почетком петнаестог века многа села су била мешовита. Пад Србије и турски продор дубоко на Балкан изазвали су померање становништва у овим крајевима. У Италију су се пресељавали Албанци, а и Словени. Тако на пример, у област Отранто преселило се шездесет Словена које je довео предводник Албанац. То показује да je и група певача припадала скупини пресељеника у којој су из старог краја били Словени и Албанци. Дакле, нема сумње да je бугарштица о Ђурђу Смедеревцу и Сибињанин Јанку певана у јужној Италији четрдесетак година после пада Смедерева и српске државе донета из јекавских балканских крајева где су у близини, или заједно живели Словени и Албанци, а то je највероватније данашња Црна Гора или северна Албанија.

Изнети подаци дају довољно основа за закључак да су Словени током средњег века живели на територији данашње Албаније и да су између Албанаца и Словена вековима постојале снажне везе које су се огледале у свим областима живота.