I
У југозападном делу Балканског полуострва, тачније у горњим деловима јужно-албанских и грчких река, налази се пространа планинска целина чији су већи делови Грамос – 2213 м, Острвица 2352 м, Томор – 2417 м и Грабова -2373 м. Та планинска целина има широке површи различитих надморских висина. Одликује се разноврсном вегетацијом, обиљем природних лепота, клисура и долина. У таквој природној средини човек се прилагођавао на разне начине. Сточарство, каравански саобраћај, трговина и поједини карактеристични занати били су водеће гране привреде.
Западно од Корчанске котлине, у данашњој јужној Албанији, на поменутој планинској целини издиже се површ надморске висине од 1300 до 1400 м. То je у горњем делу слива реке Деволи. У центру те површи, а лево од једне речице, налази се Москопоље или Воскопоја, сада мали здравствено-лечилишни центар за смештај плућних болесника. Углавном je без стално насељених становника. Међутим, раније то je била велика и позната углавном цинцарска варош.
Место, на коме je настало Москопоље, са географског гледишта није подесно за развитак великог насеља. Није испуњен скоро ниједан услов који je потребан за опстанак и развитак значајнијег насеља. Није било земље за обрађивање, а приступ из околних нижих области није повољан. И да je било саобраћајних веза оне у прошлости, нарочито под турском владавином, нису биле сигурне.
Међутим, Москопоље je имало само једну добру страну, која je у раније време савладавала све негативне. Како je речено, место je било тешко приступачно, па ради тога било je сигурније. У несигурним временима његови становници као и становници неких других насеља тражили су сигурна места, не обзирући се да ли такво место има све услове за развитак. Нису дакле географски фактори одлучивали приликом постанка Москопоља, већ су једино одлучивали историјски фактори. Има сличних случајева у историји развитка и других насеља. У средњем веку и под турском владавином таквих примера имало je више.
II
Не зна се тачно када je основано Москопоље. Његова ближа околина je простор човековог деловања од најстаријих времена. Остатака материјалне културе има из доба Римљана до 395. године, и из времена Византије. Разни археолошки остаци, нарочито стара гробља, затим географска имена могу се растумачити као остаци римске и грчке владавине. Насеље je издржало и буру великих сеоба на Балканском полуострву. Али најстарији историјски помен Москопоља потиче тек из XIII века, да би крајем XVII и у XVIII веку постало главна варош, средиште целе данашње јужне Албаније.
По природним и привредним особинама наведено балканско планинско подручје могло je бити углавном област цинцарских сточара. А познато je да су Цинцари (Власи) или Аромуни старо романизовано становништво. Ту су живели у Старом веку и током Средњег века: све подсећа на далеку прошлост. У наведеној области Цинцари су становали и доцније. Њихови сточари са стоком лето су проводили на планинским суватима, док су се зими спуштали у приморске равнине на западу крај Јадранског мора – то je област Мусаниjа, на југозападу крај Јонског мора – то je област Eпиp, и на југоистоку крај Егејског мора – то je област Тесалиjа.
У североисточном делу наведене планинске целине крајем XVII и у XVIII веку Москопоље се нагло развило и постало значајно градско насеље. Лежало je на висоравни, која јe део суседне планине Островице. Насеље je било издужено у правцу ЈЗ-СИ и окренуто југоистоку. Услед знатне надморске висине, одликовало се са природним лепотама околине и здравом климом. Како je и напред наведено Москопоље je имало повољан положај и са стратешке тачке гледишта.
Планински рељеф представљао je сметњу у саобраћају. Треба се попети неколико стотина метара изнад наведене Корчанске котлине, уз њену западну страну, да би се дошло до Москопоља. Нема скоро ни једног правог пута. Путеви који постоје су каменити и слабо одржавани. Главнија саобраћајна веза води у град Корчу, али и тај пут био je незгодан ради великог пада, односно успона. Зато нико није могао трајније боравити у овом изолованом насељу сем правих сточара, трговачких кириџија и печалбара. Добија се утисак да су Цинцари положај насеља изабрали управо због тога да би углавном они ту живели.
Како je речено, Москопоље je по постанку старо углавном цинцарско насеље. И са падом под турску власт у XV веку оно није изменило своје старо становништво. Становништво je чинило углавном једну етничку целину. Али не знамо величину насеља током прве половине османлијске владавине. Његово брже развијање започело je тек крајем XVII века. Развијало се на рачун околних такође цинцарских насеља – Шиписке, Николице и других. Врхунац просперитета Москопоља пада између 1750. и 1769. године када je у њему било 12.000 домаћинстава са око 50.000 становника. Постало je највеће насеље планинске области у југозападном делу Балканског полуострва. Било je једино велико урбано насеље на планинској висини. Становништво се бројчано повећало природним прираштајем најстаријих породица и помоћу нових досељавања.
Скоро сви становници Москопоља етнички су били Цинцари, али један њихов део био je у том смислу погрчен што су знали грчки језик и што су били у византијском смислу јако одани православној цркви и поносили се јелинском историјом. Грчки језик код Цинцара на путовањима постао je доминантан, Због тога je овај град у XVIII веку важио као центар грчке културе и грчке националне идеје. Осим Цинцара Москопоље je имало и нешто правих Грка и Словена. Сви су живели завидним животом не долазећи никад у сукобе. А околна нижа подручја даље од Москопоља, као на пример Корчанска котлина и други крајеви, су имали албанско, словенско и право грчко становништво.
Око Москопоља нема земље за обрађивање и људи нису могли живети од својих аграрних производа. Само поједини становници ишли су са стоком на зимовање. Зато ради зараде многи су ишли у разна друга места и били су сналажљивији него становништво околних области албанско и словенско. Москопољци су се радо одавали нарочито поменутом трговачком кириџилуку и имали властите караване коња. Куповали су по градовима Охриду, Битољу, Лерину, Елбасану, Берату, Драчу најпотребније ствари, на пример, жито, брашно, со, уље, тканине, сапун, сољену рибу, мирођије. Робу су продавали и по другим градовима и селима. Постали су посредници између насеља и крајева различитим по основним привредним карактеристикама. На честим путовањима Москопољци су стекли доста пословних пријатеља и познаника. Били су лаки у ходу, а брзи и неуморни у раду.
Тако су становници Москопоља важили као веште кириџије, трговци, занатлије и по томе су уживали особити глас. Враћајући се у свој град уносили су новине у куће и подигли имовину – постали су најимућнији људи. У кућама са по неколико оделења имали су доста намештаја и накита. Додир са Албанцима код Цинцара није развио ратничке особине и зато у кућама од оружја није било скоро ништа.
Као велико и напредно средиште Москопоље je постало седиште владике (бератског). Затим постојала je истакнута гpчка школа, а око 1730. године основана је штампарија у којој су објављене многе грчке, али и цинцарске књиге. Москопоље је важило и као жижа верског и културног живота цинцарског живља. У њему je било више угледних личности. Москопољци су имали дућане и ханове у другим градовима. Град Битољ je био мање место у поређењу са Москопољем. Њему je могао конку рисати једино град Серез.
О богатству и угледу Москопоља сведоче очувана народна традиција и поједине народне песме. Имало je дућане и магазе са трговцима и занатлијама. Наводи се да су веома цветали ови занати кујунџијски, ковачки, зидарски, хлебарски, кожарски и месарски. Град je био познат и као велико тржиште за откуп стоке и сточарских производа. У Москопољу, нарочито у околини, било je неколико цркава и манастира (Св. Богородица, Св. Петка и др), културна добра од посебног значаја, Код њих je народ одржавао саборе. У храмовима налазили су се уметнички предмети разних врста.
Како je у детаљима у XVIII веку изгледало Москопоље није познато. Са једне очуване уметничке слике из тог доба види се да je средишни део вароши био ограђен зидовима и украшен јаблановима. Имало je кућа које су спадале у ред најлепших грађевина тога времена. Изван зидина била су предграђа. На истој слици означене су и две цркве. Слика je објављена у познатој књизи нашег историчара Д. Поповића: О Цинцарима, издатој у Београду 1937. године (стр. 35).
Зна се и то да су москопољске камене једноспратне и двоспратне куће са доста прозора биле збијене; улице поплочане и чисте. Како се приповеда, то je била веома уређена варош са видљивим утицајима грчкомедитеранским. Постојао je водовод у коме je вода за бројне зидане чесме на раскршћима текла кроз земљане цеви. Са три стране око Москопоља je планински оквир, висок 1640. и 1602 м. Због свега тога ово насеље записано je као “славно Москопоље”.
III
Међутим, турска држава и истакнути Албанци у њеној служби подстицали су муслиманско албанско становништво на верски рат противу словенских и цинцарско-грчких православних хришћана. Зато су на територији данашње Албаније и шире од ње, Албанци започели и водили дуги верски рат. Реч je о коришћењу вере као милитантног средства у циљу елиминисања других етничких заједница различите вере.
1) Већ 1769. године десио се први судбоносни догађај у животу Москопоља. Те године руска Поморска експедиција под Александром Орловим помагала je грчки устанак на Пелопонезу. Али се сукоб са Турцима завршио грчким неуспехом. Код Москопољаца такође je постојала жива жеља за слободом па je поменуте године страдала и њихова варош. Како изгледа становници Москопоља били су у некој вези са наведеним догађајем на Пелопонезу. Несакривено су испољавали незадовољство противу дуготрајне турске, односно муслиманске владавине. А то су једва дочекали муслимански Албанци, такозвани Тоски. Од њих се овај хришћански и неалбански град бранио, али није могао одолети нападима. Цинцари нису били довољно ратоборни да се одупру насиљу. Москопоље je било веома опљачкано и уништавано. Потпуно су опљачкане богате куће, радње, магазе. Било je и убистава.
Становништво je потражило спас у бекству. Заувек je емигрирала једна половина живља. Исељеници у паничном бекству расули су се на разне стране, највише по европским градовима Турске и то у Македонији, Србији и Босни. Неки су прешли на територију Аустрије, у важна средишта крај Дунава и Саве. Већина тих Москопољаца задржала се у Земуну и Новом Саду.
Покушаји да се врати значај Москопоља из времена пре наведене 1769. године нису успели. Насеље није добило нове становнике да му поврате живот и обнове оно што je пропало. Није било ни потребне сигурности. Град je нагло ослабио, а опала су и друга планинска цинцарска насеља. Услед неповољних друштвено-политичких прилика у том делу Полуострва нагло су опали кириџилук, трговина и старо цинцарско сточарство. Живот je био пун несигурности и веома je смањена безбедност на путевима.
2) Није нам познато како je дошло до другог разарања Москопоља 1788. године. То се десило након 19 година иза првог напада. Део народа и после тога поново се одао раду и остао на том месту.
3) Међутим, треће и дефинитивно страдање града извршено je 1821. године. То je у вези са борбом против грчких устаника. Напад на Москопоље извршио je полунезависни господар Али-паша Јањински (1741-1822. г.) са албанским одредима. И порекло поменутог паше je албанско – из места Тепелини на југу Албаније (околина Берата). До наведене 1821. године Москопољци су одржавали политичке везе и са ослобођеном Србијом где je било њихових исељеника. Куће, трговине и хришћански храмови су порушени, многи људи поубијани, неки одведени као робље, нарочито жене. Муслимански зулуми над хришћанима били су грозни.
Преживели становници схватили су да им ништа друго не може помоћи, па су сви отишли тамо где су имали сународнике из 1769. и 1788. године. Доста их je отишло у ослобођену Србију. Тадa je углавном престао живот Москопоља.
За период дуг 52 године варош je била три пута нападана и разарана. Исељеници су са собом понели неке своје светиње – иконе, крстове, сасуде, књиге. Зато се поједини уметнички предмети из Москопоља налазе у музејима других градова. На пример, у Музеју Српске православне цркве у Београду чува се “рипида”, рад Георгија Аргира, москопољског кујунџије из 1724. године.
IV
Године 1875. дознајемо да je Москопоље имало свега 150 сиромашних и малих породица, што према стању од пре што година (1769. г. – око 12.000 домаћинстава) представља катастрофално смањење. И тада je било страха за личну и имовну безбедност. Насељу више нису враћени нормални услови живота и зато између два светска рата оно није постојало.
Од муслиманских албанских Тоска страдала су и друга хришћанска цинцарска и словенска насеља у широј околини Москопоља. Све се изменило. Та насеља звала су се: Шиписка, Ликотоп, Николица, Фуша, Клисура, Гопеши, Опар и, Блаце, Пљаса, Љанга, Крушова итд. Удаљена су од Москопоља по један, два и три часа хода. Ретко се на Балканском полуострву може наћи друга област у којој су хришћани толико страдали од албанских муслимана као овде. Не може се установити да ли су се нека околна села касније обновила или се данас друкчије зову.
Москопоље није напредовало ни по престанку турске владавине 1912. године. Остало je на територији нове државе Албаније, која на хришћанско-православни живаљ не само цинцарски, већ и словенски и грчки, није гледала повољно. Затим близина албанско-грчке границе на истоку и близина албанско-југословенске границе на североистоку такође je имала неповољан утицај. Од поменуте године прекинута je саобраћајна и привредна јединственост југозападног дела Балканског полуострва, jep je једна географска целина разломљена на три строго издвојена дела.
Државне границе разбиле су на три дела и етничку област у којој je било највише хришћанског цинцарског становништва. Ужи Москопољски крај сада je периферни кутак јужне Албаније и преко њега не води никаква значајна комуникација. То je најзабаченије подручје Балканског полуострва, па je и положај Москопоља по окончању турске владавине остао сасвим неповољан. Једино je y суседној Корчанској котлини на истоку напредовала варошица Корча, удаљена од Москопоља око 20 км.
Остаци многобројних напуштених зграда у Москопољу постепено су се рушили кроз читав XIX и XX век. Најдуже се познају делови јавних грађевина овог данас изумрлог хришћанског града. Међу рушевинама, како je и напред речено, постоји само један здравствено-лечилишни центар за смештај плућних болесника. Стално насељених становника нема. И околина Москопоља углавном je пуста. Природа je дала овом месту услова и за туристичку привреду, која такође не постоји.
V
Као што се из наведеног види: Москопоље, изумрла варош у Албанији, представља врло карактеристичан пример великог хришћанског насеља, које je крајем XVII и кроз већи део XVIII века достигло кулминацију просперитета. Затим je крајем XVIII и почетком XIX века ово насеље доживело потпуну пропаст: разорили су га муслиманско-албански нападачи. Рушевине Москопоља су траг једног веома неповољног минулог раздобља у историји југозападног дела Балканског полуострва. Старији људи у разговору много жале што je до свега тога дошло.
После разарања Москопоља и њему околних цинцарских насеља агресивни муслимански Албанци незадрживо су надирали и даље на Исток ширећи се у друга хришћанска насеља, већином словенска. Услед тога, за последњих две стотине година (1769-1990. г.), центри ослабљених хришћанских подручја брзо су се померали са Запада на Исток.
Литература и напомене:
1. G. Weigand: Die Aromunen, Band I, Leipzig 1895.
2. J. Цвијић: Основе за географију и геологију Македоније и Старе Србије, књ. III, Београд 1911.
3. J. Цвијић: Распоред балканских народа, Гласник Српског географског друштва, св. 2, Београд 1913.
4. Д. Поповић: О Цинцарима, Београд 1937.
5. J. Трифуноски: Варошица Крушево, Гласник ЕИ САНУ, св. IV-VI, Београд 1957.
6. J. Трифуноски: Цинцарска насеља у Македонији, Географски хоризонт, 6р. 3, Загреб 1959.
7. J. Трифуноски: Корча – град у Албанији, Земља и људи, св. 38, Београд 1988
8. У нашој земљи налазио сам потомке исељеника из Москопоља и из његове околине. Били су у Битољу, Крушеву, Охриду. Код њих сам слушао предања о њиховој старини. Податке из тих предања изложио сам и у овом раду.
9. У више градова у Македонији Цинцари су основали посебне тзв. Влашке махале – у Велесу, Охриду, Ресну итд.
10. Исељени Цинцари из москопољског насеља Гопеши основали су велико село Гопеш код Битоља.
