“Слика Гораждеваца била је застрашујућа. На мјесту злочина затекли смо неке тајландске, непалске истражитеље, косовску полицију и румунске специјалце који су се туда врзмали. Затекли смо, у суштини, једно сиротињско мјесто у коме су дјеца из једног гета и затвора нашла свој излаз на ријеци, гдје су направили вир за купање и мјесто за дружење преко кукуруза… То је све прекинуто и остављено онако како је затечено у тренутку пуцњева… бицикли… патике… пањ, који је ту стајао а којег више нема, јер су албански привредници промијенили ток ријеке изнад њеног тока, тако да данас Бистрице на овом мјесту готово и нема. У селу једна потпуна унезвијереност. Затекли смо људе који у медицинској амбуланти тако стоје у крвавим мантилима, док влада једна потпуна драма јер се не зна ко је преживио. Сјећам се свог професора Милете Букумирића који ме зове и пита: Кажи ми шта је са Богданом, немој да ме лажеш, док Богдан лежи тешко рањен и једва је и преживио. Све су то коцкице страшне слике које склапају ужасан гораждевачки мозаик”, сјећа се 13. јула 2003. године Живојин Ракочевић, тадашњи уредник КиМ Радија, који је међу првима стигао на мјесто страшног злочина у Гораждевцу који је заледио живот.
Ни после 17 година нема одговора на то ко је пуцао и усмртио дјецу која су се купала на ријеци Бистрици, 500 метара од центра села Гораждевца код Пећи тог кобног августовског дана.
У вријеме “мира”, у присуству више хиљада наоружаних војника КФОР-а и бројних међународних полицајаца, албански екстремисти су рафалом из аутоматског оружја 13. августа, 2003. године, пуцајући на дјецу која су се купала на Бистрици, убили Пантелију Дакића (12) и Ивана Јововића (19) и тешко ранили Марка Богићевића (12), Драгану Србљак (13), Богдана Букумирића (14) и Ђорђа Угреновића (20).
“Злочин у Гораждевцу заледио је живот. Већ седамнаест година сваки 13. август је дан када живот у Гораждевцу застане. Тог дана видите како на црквену капију долази мајка Сенка Јововић, отац Панта Дакића, Милисав, како се скупља генерација младих који су тог дана били на Бистрици, рођаци, новинари, политички представници, а онда почне парастос у цркви Пресвете Богородице, после кога крене свако на своје гробље, јер су Панто Дакић и Иван Јововић сахрањени на два гробља. После помена сви се нађемо у једној тишини која би се могла дефинисати као чекање правде, изнад које лебде те грозна питања: Зашто? Зашто у истрази ништа није урађено? Зашто то грозно лице убице монструма нико није видио и због чега се оно није сусрело са правдом?”, казао је за Радио ,”Светигору” књижевник и новинар Живојин Ракочевић, директор Дома културе Грачаница, један од људи који је тог 13. августа међу првима стигао на мјесто злочина, а чије су фотографије са лица мјеста обишле свијет.
Овогодишњи добитник награде “Печат Херцега Стјепана”, Живојин Ракочевић каже да је Гораждевац остао замрзнут, залеђен, конзервиран као да није прошло 17 година. Он је изразио захвалност мјештанима на одлуци да остану да се брани село и да се у њему преживи.
“И поред велике жртве од једанаесторо страдалих Срба, коју је Гораждевац дао од почетка од 1998. године, страдање Панта и Ивана 2003. године био је врхунац злочина. Ово село постало је симбол отпора у Метохији, али је, нажалост, мало тога урађено да се живот изнутра обнови. Тешко је, скоро двадесет година, живјети са истом сликом, гледати исту улицу, зид, циглу, исто дрво, требало је урадити нешто корјенитије и суштинскије да би се живот овдје одледио”, каже Ракочевић подсјећајући да је и спомен плоча жртвама из Гораждевца, која се налази у центру села, поломљена када су прије неколико година пуцали у њу.
Он каже да су породице убијене дјеце више од десет година говориле о правди и потреби да она буде задовољена, желећи да међународне институције испуне макар дјелић онога што су обећали.
“Кад смо се на овај дан прије 17 година на мјесту злочина срели са међународним званичницима, шефовима полиције, шеф УНМИК-а Финац Хари Холкер (који више није међу живима) је рекао да ће преврнути сваки камен како би открили ко је убио ову дјецу. И никад ништа није урађено, све се кретало у неком зачараном кругу гдје је највише малтретирана родбина и чланови породице, које су испитивали у бескрајним круговима. А онда… има томе скоро седам година… породице су заћутале”, каже Ракочевић.
Живојин Ракочевић подсјећа да је мајка Ивана Јововића дуго времена врло артиукулисано говорила, прецизно дефинишући, у свом свом болу и несрећи која је снашла, свој проблем и све оно шта се догодило њеној породици и Гораждевцу. Он се сјећа њених ријечи: “Кад сам чула пуцањ, знала сам да је мој Иван погођен јер ми је то казало мајчинско срце. Дан прије сам му рекла да не иде на Бистрицу и није ме послушао”.
То је жена, подсјећа Ракочевић, која је имала храбрости да када је Хашим Тачи донио вијенац да га постави на споменик, узме то цвијеће и баци га на сред трга, рекавши да он не може да доноси цвијеће и да стане испред српских жртава и побијене дјеце. “Али већ неко вријеме породице ћуте и то ћутање је најболније и најстрашније. Њихово непроговорање гласније је него све наше ријечи”, каже директор Дома културе Грачаница.
Живојин Ракочевић, који је у то вријеме био уредник КиМ радија, сјећа се тог 13. августа, када је, међу првима, стигао на лице мјеста. Сјећа се да се у то вријеме живјело у једном врсти херметичке изолације, у којој су се врло тешко добијале информације, тако да им је Гораждевац, у том смислу, био даљи од Аустралије или Њујорка, а они ријетки гласови, који су се пробијали из наших гето средина, били су плод случајности.
“Наш сјајни Дарко Димитријевић из Гораждевца, који се још и тада, као дјечак, бавио новинарством, успио је да нам јави да су му побили пријатеље док су се српска дјеца купала у ријеци. Покушавајући да га смиримо, говорили смо му да покуша да напише шта се тачно десило, с обзиром да је ово његов јављање из затвора и гета гораждевачког, звучало као потпуни вапај и недефинисана гомила ријечи из које сте могли да разаберете само зло и ништа више. И сам Дарко је страдао јер је и он био дио те дјеце која су заувијек изгубила своју ријеку и радост. Истог трена смо кренули за Гораждевац, без икакве пратње, иако се тада без пратње није ишло. Кад смо стигли у Гораждевац срели смо дјечака Дарка Димитријевића, већ остарјелог и зрелог. Он је у свему томе схватио шта треба да уради и захваљујући његовој информацији спријечене су неке манипулације јер су, оног тренутка када се десио злочин, поједини чиновници Међународне заједнице пустили вијест да је у етничким немирима у Пећи страдала једна Албанка. Ту вијест, која је већ кренула у свијет, требало је исправити и демантовати вијешћу да није у питању Албанка, нити су у питању етнички сукоби, већ чист терористички напад у коме је убица пуцао у дјецу која су се купала на ријеци”, прича Ракочевић.
Живојин Ракочевић се сјећа слике Гораждевца тога дана.
“Слика Гораждеваца била је застрашујућа. На мјесту злочина затекли смо неке тајландске, непалске истражитеље, косовску полицију и румунске специјалце који су се туда врзмали. Затекли смо, у суштини, једно сиротињско мјесто у коме су дјеца из једног гета и затвора нашла свој излаз на ријеци, гдје су направили вир за купање и мјесто за дружење преко кукуруза… То је све прекинуто и остављено онако како је затечено у тренутку пуцњева… бицикли… патике… пањ, који је ту стајао а којег више нема, јер су албански привредници промијенили ток ријеке изнад њеног тока, тако да данас Бистрице на овом мјесту готово и нема. У селу једна потпуна унезвијереност. Затекли смо људе који, у медицинској амбуланти, тако стоје у крвавим мантилима, док влада једна потпуна драма јер се не зна ни ко је преживио. Сјећам се свог професора Милете Букумирића који ме зове и пита: Кажи ми шта је са Богданом, немој да ме лажеш, док Богдан лежи тешко рањен и једва је и преживио. Све су то коцкице страшне слике које склапају ужасан мозаик”, са тугом се сјећа Ракочевић.
Живојин се сјећа како су након тога рањена дјеца пребачена у Пећ гдје су доживјела крајње нехуман третман. Ђорђу Угреновићу стављен је гипс на прострелне ране преко руке и рамена, Драгани Србљак такође. Дарија Шафранић, чиновница Уједнињених нација из Сарајева, чије име треба да остане запамћено, позвала је и замолила да учинимо све да се дјеца из Пећке болнице евакуишу, јер ће их тамо побити. Кренуло је онда пребацивање дјеце у Косовску Митровицу, одакле су хеликоптерима пребачени за Београд гдје су спасени.
“Успут је нападнуто возило хитне помоћи као и возила приватних лица која су возила дјецу гдје су претукли једног од људи уз поруке: Нека вам се то догодило. И треба! Потпуно је нехуман био и третман према мајкама Панта Дакића и Ивана Јововића које су знале да су им дјеца смртно страдала. Било је застрашујуће. А на крају тог страшног дана из сусједних села пуштана је музика, чули су се гочеви, пјевало се… био је то један кошмар у доба мира у тренутку када смо имали распоређених најмање 30.000 страних војника да тај ,,мир” чувају овдје на терену. По својој монструозноисти и једној врсти обрнуте нељудске логике, ово је био један од најсвирепијих догађаја у доба мира, јер се у тренутку пуцњаве на виру на Бистрици купало најмање стотинак српске дјеце”, подсјећа Живојин Ракочевић.
Он наглашава да је убица морао да се спусти низ ријеку, да уђе у врбак одакле је гледао ту дјечицу испред себе из непосредне близине док нишани, да осувши тај рафал нестане и да му се до дана данашњег не зна идентитет. И док постављамо питање да ли ће се његово лице икада видјети пред правдом, породицом и људима знамо да ће се пред Богом свакако појавити.
“Данас су Албанци измијенили ток ријеке Бистрице за своје потребе. Мјесто је зарасло, запуштено, камен који је мрамор Ивана Јововића и даље ту стоји носећи страшне поруке да се ни ми баш најбоље нисмо разабрали и испратили сву количину несреће која је тог дана погодила Гораждевац и све нас”, каже новинар Живојин Ракочевић и додаје да у мирнодобским условима, у међуетничким сукобима, никада није било тако страшног, испланиранои и безобзирног напада на дјецу.
Ракочевић каже да су родитељи дјеце увјерени да надлежни знају ко су починиоци злочина што је један тежак грч и несрећа. Додаје и да су изложени различитим гласинама и дезинформацијама гдје човјек никад до краја не може да се разабере.
“Ипак, знајући суштину етничке освете и начина организовања локалних Албанаца, морамо знати и да постоји завјет ћутања који се све ове године перфектно спроводи не само у Гораждевцу већ и у Ливадицама, Товићу код Обилића, Старом Градском, док стотине жртава чекају правду. У таквом систему не можемо очекивати да ће се појавити неко и свједочити ко је убица дјеце. Постоји тај систем који од врха почива на злу, зато и не можемо очекивати да институције које су сада потпуно албанске нешто учине по том питању. УНМИК је истрагу предао ЕУЛЕКС-у који је затворио, оставивши све локалним властима и судским органима који кажу да ће отворити истрагу уколико се појаве неке нове чињенице. Али ми знамо да у завјету ћутања у односу према другима, Албанци те нове чињенице никада неће имати јер су, по њиховом мишљењу, то само Срби који су ту претекли и који и треба да живе тако како сада живе, да немају развоја и да за њих у том и таквом систему правда није њима намијењена”, каже књижевник Живојин Ракочевић.
Он поручује да ми не можемо окретати леђа гробовима Панта и Ивана и да они морају бити позив нама на дјелање и нешто другачији приступ Гораждевцу:
“Сјећам се да су на сахрану у Гораждевац дошли највиши ондашњи југословенски званичници међу којима и предсједник Владе Живковић и предсједник Координационог тијела Човић, који су обећавали да ће ријешити проблем незапослености који није ријешен ни до дана данашњег. Имали су тада проблем са пратњом КФОР-а тако да су каснили на парастос који је служио Митрополит Амфилохије. Када су Митрополиту рекли да мора сачекати да стигну он је одговорио: Панта чека Бог, ја не могу да чекам њих. И превише смо чекали да се нешто уради. Мислим да има времена да Гораждевац добије неки унутрашњи живот заснован управо на младости која тамо живи и на жртвама коју је управо та младост поднијела због одлуке да остану да живе тамо.”
Истиче да смо се сви огријешили о случај Драгане Србљак која није могла наћи посао у свом Гораждевцу те да што је средина мања, мржња је већа.
“Ту се све памти док унутрашње свађе постају велике као непремостиве планине. Ту испаштају потуно невини, они који немају излаза и рјешења. Драгана је завршила средњу фармацеутску школу, затим психологију, али за њу посла није било иако смо вршили притисак на локалну администрацију да се она запосли и остане у свом крају. Драгана данас ради у једној приватној апотеци у Београду, тешко стоји јер је боле ноге након рањавања. Драгана Србљак продаје ајвар на пијаци у Београду док за њу нема мјеста у њеном родном селу због тога што имамо неспособну администрацију и због локалних мржњи које одлучују да ли можете или не радити и бити дио своје породице. То морамо превазићи. Када се исправи та локална неправда десиће се и тај тренутак оживљавања, када ће и Гораждевац добити другачије лице и фасаду, неку нову зграду и, што је најважније, просвећеног човјека који ће помоћи да се одмрзне и одледи и неправда, и злочин и овакав начин живота. Ми морамо да осјетимо и видимо оно Његошево што бити не може. Становници Гораждевца урадили су оно што нико није могао да замисли, они су преживјели и то у тренутку када им то није било намијењено. Иако су већ тада виђени као неко ко је нестао, они су својим опстанком показали да се догодило управо оно што бити не може”, казао је новинар и књижевник Живојин Ракочевић у интервјуу који је дао за Радио Светигору 14. августа 2015. године након 15-огодишњег парастоса Панту Дакићу и Ивану Јововићу,
Слободанка Грдинић
(Митрополија црногорско-приморска, 13. 08. 2018)
